2. deo priče
„Pa lepo njoj je ljudi”, smeje se Žak. „Bolje dva nego jedan. Šapo![1] Zamislite – dan jedan, a dnevnice dve. To i nama trebalo bi jako.” Cereka se. „Dolče vita[2], kaži ti.”
Kjara se nadoveza, mora i ona, reče: „Ja se pitam da li je ta žena mogla išta lepo da oseća u krevetu s tim ljubavnikom. Ili posle, u bračnom krevetu, s mužem. Možda ona nije mogla bez tog muža. Možda je htela da ga zadrži iz sasvim drugih razloga, iz razloga koji nemaju nikakve veze sa nekakvim sentimentalnim osećanjima. Možda je u pitanju gola egzistencija, možda je materijalno bilo u prvom planu – krov nad glavom, izdržavanje, njegovo prezime, osećaj sigurnosti. Iluzija da jedan muškarac može ženi da obezbedi sigurnost. Iluzija da si bez muškarca, da si bez nekakvog muža izgubljena. Koja varka!”
„Mislim da to u ovom slučaju nije bio pravi razlog”, primeti Uskoković. „Rekao bih da je ona zaista volela svog muža, doduše na neki neobičan način. Ona je iz konzervativne, patrijalhalne sredine. Tako je vaspitana, nije mogla drugačije.”
„A kako je ona našla tog muškarca s kojim je posle tamo …”, upitah. „Oca tog svog budućeg deteta.”
Zar sam morao da upitam?
Gotovo je sada – pitanje lebdi u vazduhu.
„Nije bilo jednostavno”, reče Uskoković: „ … kako bi čovek mogao da pomisli na prvi pogled. Žena samo poželi tog i tog, malo se provrti oko njega, i taj odmah pristane! Ne, nije to išlo tako brzo.”
Žak: „Čudi me … znajući nas muškarce.”
Kjara: „Znajući vas muškarce …”
„A i vas žene”, pevušio je Žak. „I vas žene … I vas devojke …”
Ovo postaje sve gore. Ovaj prizemni razgovor … Ta petparačka tema. Kao neka američka sapunica. Eto, i ja počinjem … Kome ovo dođavola treba? Ovo ide u sasvim pogrešnom smeru.
„Potrajalo je to neko vreme”, nastavi Uskoković sa sve više i više detalja. „Nekoliko meseci, pola godine … Tako nešto. Odabrala je ona nekoga ko je fizički veoma ličio na njenog muža, uz to nekoga ko je bio još prilično mlad, još u dobrim godinama za ono za što joj je trebao. I neko ko je imao istu krvnu grupu kao njen muž. To je bilo važno, jer ako onaj njen nešto posumnja … Onda, kako mi kažemo – ima da je nema. To je bilo vreme kad se DNA-analize još nisu radile. Bar ne kod nas dole.”
„One ni danas nisu sto-odsto pouzdane”, reče Kjara. „A o mogućim manipulacijama da i ne govorimo.”
„Gde našla je njega ona onda?” burgijao je Žak dalje.
„Za vreme glavne turističke sezone zaposlila se u jednom restoranu kod nas na Jadranu. Mužu je rekla da bi im vanredna zarada dobro došla, mogli bi da doplate za novi brodić s većom kabinom koji je on toliko želeo, onaj stari, manji da prodaju i tako … U tom restoranu imala je dovoljno povoljnih prilika. Kad je uspela u onome što je naumila, dala je otkaz, a mužu rekla da joj se šef sale nabacuje, da je bolje da više ne radi. Dobra im je i stara barka.”
Društvo se smejalo, podgurkivalo, Žak prednjači, naravno, ponavlja: „Barka stara.” Dodaje: „A i na novoj bila ona je. Želja prođe da nju. Hi, hi.”
„Moram reči da me čudite. Jedino ste vi Baumane iznimka”, primeti Melani naglo, nekako uzrujano. „Možda zato što sam ja iz Kopenhagena, a vi s juga. Drugačiji su nama vetrovi, voda nije ista, sunce ne sija jednako. Vi celo vreme o toj ženi, majci, a šta je s njenim mužem? Kod njega je sve u redu? Sve kako treba. Njega razumete? Samo što nije mogao da napravi dete – sve ostalo je kako treba. Zaista me čudite.”
Kjara reče: „Naravno da s njim mnogo toga nije u redu. Taj ne pripada današnjem veku nego nekom prošlom. Nekom bivšem. Na njega ne treba trošiti reči. Ne zavređuje ih.”
„Tja”, reče Uskoković, „to vam je naše malo mesto, patrijalhalna sredina, vaspitanje, prošlost, crkva. Još je sve tu. Muško stoji iznad svega.”
„A šta s njenim ljubavnikom je?” upita Žak. „I on muško je. Da li on s njom je sve to uživanja samo radi? Da li naslutio on je šta iza svega krije se? Kako ona odabirala je … Dobro, to nije mogao da zna on. Ona sigurno pustila je da zavede nju on. Da tako ispadne kao on nju zaveo, ne njega ona. Ali ona mora da raspitivala se za krvnu grupu njegovu, nekako otkrila je krvnu grupu njegovu. Mora da raspitivala se da li on dece ima i deca kakva su. Ta on njoj trebao samo za rasplod je – to jasno je. Zar on toga ništa primetio nije? Kako moguće je to? Moguće, moguće ako budala on je. Šta on bi da ona tražila od njega je da ima priznati to dete njeno on? Šta ako ona razvede se, i onda udati hoće se za njega ona. Šta on bi onda? Misli on to? Doduše, pogledajte dagnju ovu, ove ružičaste obline njene, kako samo bujna ona je, i ove nežne, tamne, gotovo crne ivice njene, malo razmaknute, poluotvorene … Kako vlažne su one i kao prijaju one … Privlačno to je. Može nekima mozak da zavrti lako to, naročito ako budala on je. Ako ne misli.”
Da, budala kao što si ti! Prokleti, neukusni, vulgarni Žak. Muka mi je od njega, muka od njegovih školjki, muka od njegovih priča. Muka. Povraća mi se. Kako bih rado tresnuo tu masnu, tu zapljuvanu gubici! Ali dužnost nalaže drugo, takva je obaveza – mirno, uzdržano, polako.
Melani se namršti, Uskoković i ja zgledasmo se i Kjara reče: „Vama muškima izgleda – samo je ona ženska stvar pred očima.”
Žak uzvrati: „A tebi nije?” Ceri se, bezobrazno se ceri. Podiže čašu kao da joj nazdravlja. Otpi gutljaj, obliznu se.
Kjara pocrvene. Pod svetlom sveća videlo se kako se rumen srđbe širi njenim obrazima, širi prema njenom vratu, širi prema njenim usnama, kako njeni prsti stežu viljušku, zglobovi su joj u trenu pobeleli, pogleda s gađenjem Žaka, brada joj zadrhta, ali oćuta, okrenu se prema Melani. Melani je uze za ruku i njih dve pređoše tiho, u pola glasa na neku drugu, neku svoju, neku njihovu temu. Melani je zagrli.
Zaista, teško je ne mrzeti Žaka. Ne ne mrzeti ga, ne to, nego paziti da se to ne primeti – to je ono što nije nimalo lako. On sam bi rekao – što lako nije ni malo. Budala.
„Da”, reče Uskoković, „interesantno je to s našim ljubavnikom ali, dozvolite mi da primetim, na jedan drugačiji način nego što Vi Žak to duhovito oslikavate. Obično se govori kako muškarci ulaze u ljubavne veze iz strasti, ili iz interesa, ili jednostavno zato što im se tako prohte, iz obesti, kao za neku opkladu ili nadmetanje, i onda, ako njihova devojka, njihova žrtva, njihov trofej zatrudni, odluče se ili za ženidbu ili jednostavno ostave trudnicu, traže dalje, zavode neku drugu, neku novu. I tako redom. Muškarci su ti koji odlučuju šta ima dalje da bude. Oni vladaju situacijom, oni su gospodari zbivanja. Ovaj naš slučaj, ako bolje pogledate, sasvim je drugačiji. Našeg ljubavnika niko ništa ne pita, ništa on ne odlučuje. On je odigrao, i ne znajući, svoju ulogu, niko ga ne pita za novo potomstvo, za njegovo potomstvo – ovde je žena ta koja sve odlučuje. Možda bi njen ljubavnik, da zna za svoje potomstvo, odlučio da ostane sa novom ženom. Možda bi ostavio svoju suprugu, možda bi se razveo od nje, možda bi okrenuo novo poglavlje u svom životu. Ko to sada zna? Ta žena ostavlja ljubavnika u potpunom neznanju i svoje, njihovo potomstvo poklanja mužu. Ona je ta koja u potpunosti vlada situacijom. Na stranu sad koji su njeni motivi. Činjenica je – ljubavnik je u ovom trouglu najobičniji statista. Puki objekt i ništa više.”
Kakav razgovor! Kakva smutnja! Ustadoh, pokazah društvu na kutiju cigareta koju sam izvadio iz džepa, na upaljač, odoh na drugi kraj restorana. Mirno, staloženo, ležerno.
~
Malo kasnije stajali smo, Uskoković i ja, raskopčani, svako kod svog pisoara, i jedan gost izađe napolje, drugih ovde unutra nije bilo, i Uskoković upita: „Moja priča vam se dopala?”
„Pokrenula je nešto”, potvrdih. Otresoh se, povukoh cipzar svog šlica prema gore. „Neka pitanja … Neke paralele …”, rekoh. Prevideh njegov osmeh.
Uskoković me gleda, osmeh mu na usnama, otrese se i on, zakopča šlic, pogleda me pažljivo, onda se uozbilji, reče: „Da? Zaista?”
Ta on je sve to … Tako znači. Lisac je on. A u mom pogledu, u mom držanju, mora da je nešto … Možda moje ruke?
„Ah ne …”, zagleda se Uskoković u mene, sada već sasvim ozbiljan. „Zar ste poverovali? Stvarno? I vi? A ja sve to iz … druge ruke. Tu sam priču čuo od drugih, tako … kao večeras. U kafani. Ko zna šta je tu istina i šta nije istina. Kako se to zbilo … Ja sam to samo zbog onih tamo … napolju. Zbog Žaka, zbog Kjare.”
„Da, znam”, rekoh.
„Hteo sam da razgovor okrenem na šalu”, doda Uskoković. „Da se izbegne eskalacija. Ipak sve je otišlo … nekako na pogešnu stranu. Umalo da ga ona zadavi. Ili nabode na onu svoju viljušku. Ali vi … Mislio sam da vi tako nešto nikada ne bi …”
Prali smo ruke. „Da, znam”, rekoh ponovo. Uspeo sam da se osmehnem. „Oni su potpuno uvereni u vašu priču”, rekoh. „Nema sumnje.” I dalje sam se osmehivao. „Zvučala je jako uverljivo.”
Obrisali smo ruke, Uskoković me gleda, ozbiljan je, onda se i on osmehnu, sve šire, poče da se smeje: „Gospodine Baumane vi ste ljubazni. Dobri ste vi. I vrlo ste uglađeni. I vrlo ste uverljivi. Vi ste uverljivi! Ne ja.”
„Mogu da vam ponudim da pređemo na ti? Ipak … stariji sam od vas. Ja sam Mihael.”
„Čast mi je. Ja sam Ivo.” Pruži mi ruku i mi se rukovasmo.
„Da Ivo, gotovo da sam poverovao. Dobar govornik!”
Uskoković izvadi kesicu, ispruži kažiprst, istrese vešto beli prah po dužini svog kažiprsta, ušmrknu polovinu – drugu ponudi meni. „Dozvolite da primetim”, reče. „Prva liga!”
Osvrtoh se, zaista – nigde nikoga, ušmrknem i ja. Uuuauuu, prokletstvo. Prvoklasno! Obrišem nozdrvu – sva bridi, ali divno je. Bože – divno je!
Uskoković skloni kesicu.
„Zasta, prva liga”, rekoh. Potapšem ga po ramenu – potapše i on mene. Izađosmo napolje, gotovo izjurismo.
A maločas? Pušio sam maločas tu, pre vc-a, Uskoković je prošao pored nas. Da li je čuo moj razgovor sa šefom sale? Čuo je, sigurno da je čuo. Bar neki odlomak je čuo. Morao je čuti. Šta sam ono bio rekao? Šta sam ono tačno … Upitao sam: „Prošli mesec?” I upitao sam: „A nova adresa?” I šef sale je rekao: „Msje[3], žao mi je, ona nije ostavila nikakvu adresu. Spomenula je novu situaciju, spomenula je težak rad, često do kasno u noć, svoj umor, ali i dobre napojnice, zahvalila se i dala otkaz. Tako je to ovde, jedna ode – druga dođe.” I rekao je: „Mislim da se Izabel vratila nazad u Briž.”
Šta je Uskoković mogao da zaključi iz toga? Ništa određeno. Ne zna on za Izabel. Ne može da zna. Ili ipak … Nešto naslućuje? Pa? Zar je važno? Zar je to važno? Važno, strašno važno, više nego važno, svevažno, nevažno, vrlo malo važno, nikome važno, bez važnosti, istekla važnost. Smešno. Da pukneš od smeha.
„Hvala”, reče Uskoković. „Vi ste mnogo, mnogo bolji – poverovao sam, za trenutak, da ste i vi poverovali kao što su poverovali oni tamo … Da si i ti poverovao. Dobro ti to radiš. Od tebe se mora učiti!” Gleda me ozareno, radosno. Ushićen je, ushićen je. I ja. Sve više i više. Smeje se. I ja se smejem. Izustih: „Politika je takva, onaj ko hoće da bude uspešan mora na prvom mestu da bude uverljiv. Bez toga uspeha nema.” I onda, lebdeći između stolova doplovismo do našeg divnog, našeg najlepšeg, našeg tako bogato ukrašenog i sa toliko dobrog ukusa postavljenog stola, stola obasjanog prekrasnim svećama, tamo napred, napred, do stola gotovo na ivici pločnika ove prelepe ulice i s oduševljenjem se priključismo našem vedrom, nasmejanom, šik obučenom, izvanredno doteranom društvu. Smeju se oni, i Ivo, i ja. I sveće i stolnjak, naše salvete i escajg i cela ulica.
~
Na trgu Grote Markt tiska se nepregledna masa – ustalasana, unezverena, oznojena svetina, u poderanim, oklembešenim farmerkama, s psećim ogrlicama oko mršavih vratova i uzicama oko debelih vratina, s tetoviranim ručerdama, i odrešenim cipeletinama na krivim nogama, s čiodama na obrvama i zihernadlama u nozdrvama, na ušima, ta gomila što bazdi na pivo i na luk, na hamburgere i na kečap, na užegli čips i bajate zemičke, na rastopljeni lažni sir, na picu na parče, na vlažan, na preklopima pocepani karton, na zgužvan, mastan papir, na ulične kobasice i na senf, na loše cigarete, na koka-kolu, na jeftine parfeme i kokice, dovikuju se na kojekavim režećim jezicima, sikću na kojekakvim štekčućim na kojekakvim pištećim na kojekavim praštećim na kojekakvim razdrobljenim na kojekavim blejećim jezicima, grokću i mekeću, dernjaju se i skiće, i u polutami kolutaju njihove oči zelene i crne i plave, prejako našminkane i pogrešno našminkane i nenašminkane, s kesastim podočnjacima na upalim obrazima, krmeljive i razroke oči željne atrakcija, spektakla, željne golotinje i prostakluka, željne trača i prizemne zabave, željne da se nešto pitaju i da nešto odlučuju, željne para i provoda, željne vila i luksuznih automobila, tih glavurdi nesposobnih i neodlučnih, tih tikvana željnih vrištećih parola i jakih vođa, željnih vlastitih fotografija, spodobe što besomučno snimaju svojim smart-fonima i svojim smart-tabletima te kič-motive naokolo, snimaju sebe u sred tog sveopšteg šunda, u tom moru sladunjavo-kiselkaste limunade, i odnekud dopiru zvuci prizemne, operetske muzike, i reflektori drečećih boja pale se, pojačavaju svoj sjaj, smanjuju, gase se oni jedne boje i pale se oni u drugoj, još blesavijoj boji, poigrava svetlost, podrhtavaju senke po balkonima i kolonadama, ispod lukova i svodova, po tornjevima, šarenim zastavama, i baroknim fasadama koje uokviravaju ovaj veliki, pusti, besmisleni prostor.
Sam sam. Muka mi je. Kakva zbrka.
Veče je propalo, definitivno je propalo. Posle još jedne flaše vina, i još jedne, posle Leonidas-pralina, posle kafe i konjaka oprostio sam se od društva … nekako mehanički, udrvenjeno, pomalo odsečno, lomatajući rukama, sigurno lomatajući svojim slamnatim rukama, keseći se, sigurno keseći se – a gledao sam da izgledam opušteno i gipko, i dalje ležerno, sasvim normalno – kao da nisam bio ushićen, kao da ranije nisam bio ushićen pa je to onda odlepršalo, iščililo, izlapilo, zamelo se negde, razvodnilo, presahlo, nestalo, potonulo, otplovilo.
A oni? Kao da i oni sami … Bar nekad. Ili? Ili da? Ili ne? Ali koga je briga? Ko išta pita? Šta ima ko koga još da pita?
I šta sad? Niti sam se radovao skorašnjem povratku kući, niti Hamburgu – nije išlo, nisam mogao – niti sam se mogao radovati svom hotelu, ovde u Briselu, i onoj svojoj, sada praznoj, pustoj sobi. Ničega nije bilo da bi se moglo radovati. Ničega. Ičega – ničega. Tako je to. Dešava se. Dešava.
A tamo u Brižu? Možda se tamo neko raduje svom budućem detetu. Neka buduća majka. Neki budući otac. Svom detetu? Dešava se.
Šta je meni večeras? Žakov sladunjavo-kiseli burgundac? One slinave školjke? Bljutavi mirisi? Oni blesavi razgovori? I još jedan burgundac, ili dva? Bolje što se Izabel ne javlja na moje telefonske pozive, bolje što ona ne odgovara na moje smušene poruke, bolje da prestnem s tim, s njom, s nama. Bolje. Neko drugi bi se radovao da se sve završi tako … lako, jednostavno, bez kondoma, slatko – ipak bez komplikacija, bez posledica, bez obaveza, bez teatralnih nastupa. Bez pretnji i bez suza. U tišini.
Kakva zbrka, kakav nered. Vražji Brisel, vražje dagnje, muka mi je, povraća mi se.
Odem u stranu, pod lukove, u pobočnu ulicu odem, u onu prvu, usku – malo je tamnije. Izvadim svoju kesicu.
Da neko ne vidi?
Koga je briga? Ko gleda?
Ušmrknem malo. Uuuauuu! Dobro. Sve na svoje mesto. Idemo dalje. Ne treba se osvrtati, ne treba gledati nazad, treba gledati napred, samo napred. Pravo napred. Idemo. Dobra je ovo ulica, eno – osmehuje se, osmehuje. Napred.
[1] (franc.) chapeau – šešir (… skidam Vama u čast)
[2] (ital.) Slatki život