Marko Antić: RUPA

U deveti mesec sam bila kad se uputih u manastir. Kud ću, šta ću, stomak do zubi, otac me iz kuću izbacio, a ovaj moj opet neće ni da čuje. Veli, će se ženi s drugu. Njegovi dogovorili. Veli, neće svoje selo i familiju da bruka. Kaže, kopile nikome ne treba. Odjedared sumnja da je uopšte njegovo. A kad sam mu onomad u njivu rekla da gu volim tad nije sumnjao. Nije grdan smeo sve to ni u lice da mi kaže nego sestrića poslao.

Sećam se dobro, mart mesec bio. Majka me preko zimu u kuću krila, a čim sneg malo popustio otac me izbaci u atar, ko kera. Svi su ti oni iz istu priču, ja da ti kažem. Balkan ti je ovo, sine. Monahinje me lepo dočekale, ne mogu da grešim dušu. I sakrile me. Rekle, sve će one to da srede. I će da me prime, ako ja primim Hrista. Pa šta sam mogla sine, ni petnaes godine nisam imala.

Ona najstarija, Mileva, ona me porodila. I odma ga negde odnese. Videla sam – muško. Tražila sam da gi vidim. Da gi držim. One meni – pusti to, to je zbrinuto, i tebe ćemo mi da zbrinemo. Sad si naša. Bog će da oprosti. Ćutala sam sine, nisam imala gde. Noću jecam, grizem jastuk, pazim da monahinje ne čuju. Noćima sam tako kukala. Danju, monahinje me izjutra odma uposle. A Mileva me gleda ispod oka. Pazi da ne uteknem.

Tek posle sam čula za rupu. Tu su ih bacale. Ako neka monahinja slučajno zakači, ili ako neko devojče dođe sa stomak, neko jadno ki ja… Ko zna kol“ko godina, vekova unazad se to radilo, sine. Ne znam dal se i danas radi?! Kažu da je rupa drevna…

I njega sam videla onomad, na vašar. Čula sam da mu se unuk utopio. Nesreća, kažu. Molila sam se za siroto dete. Kao mlađa, možda bi od bes likuvala. Sada nisam. Mene je sine vera promenila. Vera čini čuda, sine. Samo ponekad, bože me oprosti, k“o da noću čujem jecanje. Pa, ne znam dal to neka nova plače il“ to moje muško kmeči iz rupu. Ki da me doziva.

A možda me to samo đavo kuša?