David Kecman DAKO: U GNEZDU OD SUNČEVIH ZRAKA

Ne tako često, ali bivšem dečaku događalo se, obično noću i posle povratka iz duge šetnje, najčeše, gotovo nezaobilazno, u proleće, kad zamirišu jorgovani, da ponovo potraži omanju kutiju u kojoj čuva ono malo fotografija iz detinjstva. Uzima ih lagano i nežno, jednu po jednu dugo zagleda, pomera ih čas levo, čas desno, kao da traži onaj najpodesniji ugao iz kojeg se vidi i ono što fotografskim objektivom nije zabeleženo, što se izmaklo i fotografovom oku, ali se skrilo u dečakovom sećanju i posle mnogo godina tek sada viđeno i to u pravom svetlu.

Poneke, a najčešće one najmanje iz prvih poratnih godina na kojima gotovo nikog, pa ni sebe dovoljno ne prepoznaje, a sve o njima zna samo po maminim pričama, kojima su ovekovečeni trenuci davno pre dolaska u Vajsku i u Jorgovansku ulicu, doživljava tako kao da i nisu njegove već tuđe a krišom u njegovu kutiju podmetnute od strane nekog namernika kome je ko zna zašto i te kako stalo do toga da izbriše velike, bele procepe u dečakovom sećanju na samog sebe.
I ma kako ga, i to sa osećajem velikog otkrovenja, sve radovale, počev od one prve i najmanje, na kojoj okružen nepoznatim ženama i njihovom decom sedi u travi, negde u nekom šljiviku i sa malim avionom u ruci, poklonom od oca koji je u vreme nastanka fotografije bio vojnik, u avijatici, kao i ona poslednja iz detinjstva, ona iz osmog razreda, maturska, s kiseljkastim osmehom i prvom, naravno, tuđom kravatom, sve mu tako jednostavno i munjevitom brzinom oživljavaju dane koji kunjaju u sećanju, a bude se tek u ovakvim noćima, kad zarobljen samoćom, ili oslobođen konačno stečenim trenom za tihovanje može da se s takvom bliskošću posveti samom sebi. I kad se s mirisom jorgovana na stolu sve viđeno na fotografijama zajedno sa onim sećanjem u stvarnost dozvanim, a što se izmaklo fotografovom oku, sliva u jednu i jedinu istinu.
– Sve što ti se nekad i negde dogodilo, uvek je u tebi i jedino s tobom biće prošlost. I samo pred tuđim očima, a koje i kroz vlastiti život prolaze bez misli da je život, i to najvećim delom sebe, san u postelji od sunčevih zraka, sve je to, pa i ove fotografije, samo obična stvarnost, jenolična, kakva nam se sama sobom nudi i koju ničim a najmanje snom, ne možemo da izmenimo.
– Ali, ja sam – šapuće bivši dečak tom prividu od njemu naznanog glasa – uvek onaj drugi. Koji sanja otvorenih očiju i želi da istovremeno vidi i ono što želi, što hoće, kao i sve ovo sa čime se mora suočiti. Ovo drugo je, možda, manje primetno u očima svih drugih, pa i mog oca koji je često majci govorio, ne obraćajući pažnju ni na moje prisustvo a i ne hajući da li to čujem, ni kako u meni odzvanjaju njegove reči:
– Na koga nam je, Stano, ovo dete? Sanjalica! Nikad od njega čovek! Nikad!
– Događalo se da tako i o tome govori u trenucima i neke njegove takođe čudne potištenosti i sve nekako kroz priču i poređenja mene sa drugim dečacima iz naše ulice, mojih vršnjaka, ali od mene znatno jačih, prgavijih, snalažljivijih, veštijih i spretnijih oko mnogih težačkih poslova na njivi, u dvorištu, u snalaženju oko konja i stoke…
Tako je govorio, ali bivši dečak nikada to nije primao kao očevu ljutnju ili prekor a uz sve to čudilo ga je što ga neprestano štedi i sklanja od težih poslova, šta mu neprestano ponavlja da se kloni kavgadžija i druženja sa onima koji idu u krađu voća, što mu često skreće pažnju na to da se pazi uvek i pri svemu što radi, da konjima nikada ne prilazi kriomice ili s traga, nego da im se najpre i podalje javi izgovarajući odsečno, ali ne i prestrogo, njihova imena… Više gestom i vlastitim postupcima nego li rečima, tek sad to uviđa, otac mu je pokazivao svu svoju nenametljivu brižnost i neskrivenu, gorštačku nežnost.
Najduže se zadržava nad fotografijom na kojoj sedi u očevom krilu. Bivši dečak prepozanje dvorište u Jorgovanskoj ulici kakvo je izgledalo neposredno po useljenju u tu kuću. Još je tu ono šipražje i trava, korov izdžikljao po celom dvorištu…
– Vidiš, Mali, kako je kad je čovek len, kad nema marve ni konja i preko dvorišta mu ne prolaze kola, kad i kako čovek bez rada neminovno propada i stiže do toga da i ovako dobru kuću mora da proda, – govorio je otac prekorevajući Cvijana, bivšeg vlasnika a posredstvom tog prekora kazuje mu i lekciju o vrednostima rada i o kućenju. Ni slutio nije da se njegovom dečaku upravo takvo dvorište najviše dopadalo, zatravljeno, divlje, prepuno belih rada i maslačaka, sa šipražjem i neraskrčenim bagremarom odmah iza velike ulazne kapije za konje, krave i zaprežna kola, ali tu svoju radost nije smeo naglas da iskaže. Možda otac tada i ne bi rekao da je dečak nepopravljivi sanjalica a izbegao je onaj njegov prekorni, istovremeno i sažaljivi pogled prepun razumevanja, ali i takođe vidljive zebnje za svog Malog.
Uvek i svuda, u kući, za stolom ili pri ranom buđenju, u dvorištu, na njivi i u bašti, ili kad ga iz daljine i na sav glas, s kraja bašte zovne da se mane igre i bez pogovora dođe da mu nešto u poslu pripomogne, najpre se čulo ono:
– Mali!
– Mali! Mali! – pričini mu se da ga to otac, koji se odnekud iz noći obreo ispred stambene zgrade i zove ga da mu otvori vrata od ulaza.
Sećanje na te davne trenutke, od kojih je samo jedan ostao vidljiv na fotografiji, nije potpuno izbledelo. Ipak, ni sada bivšem dečaku nije jasno kako to da je on a ne njegove sestre na očevim kolenima. Mora da se sve to tako dogodilo po nagovoru fotografa, jer otac tako nešto sam ne bi nikada uradio. U sećanju nema ni jednog takvog stvarnog trena. U očevom krilu najčešće je bila mlađa sestra. To je dečaku i te kako teško padalo i uvek bi, pa i sad je tako, izazivalo blagu zavist i bezazlenu ljubomoru.
– Mama, a zašto tata i mene ne voli kao i njih dve?
– Ma, to ti se samo tako čini! Kad spavaš, tata ti češće od mene prilazi i pokriva te da ne nazebeš. I samo da znaš, uvek te pri tome i poljubi.
– Stvarno? A zašto to ne učini i kad sam budan?
– Takav je i šta se tu više može! Prema curicama je nežniji, jer misli da će njima kroz život biti mnogo teže nego tebi. Tata hoće da budeš čvrst, pravi muškarac, a ne mekušac i razmaženko koji će za svaku sitnicu dobijati poljubac i sedeti mu u krilu. Naljutio bi se na mene sazna li da sam ti otkrila ovu našu tajnu.

* * *
Na stolu, pored požutelih fotografija sa tragovima muvljih ispljuvaka, vaza prepuna jorgovana. Iako to nisu oni uspravni, plavi jorgovani iz Jorgovanske ulice, iz baštice kuće sa crvenim krovom, pored same ograde i kapijice do ulice, za bivšeg dečaka su bili i ostali najpouzdaniji putokazi na svakom, pa i na ovom raskršću sazdanog od samoće, od sete i sećanja, sklonjenog u gnezdu od sunčanih uspomena i priklonjenog tišini kao jedinom pouzdanom zaklonu od svih vetrometina pri hodu brisanim prostorom, nepregledom, javom i sećanjem, sam, u svim pravcima.
Tišina kojom pri pogledu na fotografije lutao vođen mirisom plavog cveta kojeg je tokom šetnje ubrao iz tuđe bašte, mirno, kao da je to njegova kuća i njegova ulica, ta tišina neosetno prerasta u radost ispunjenu očevom ćutnjom, ali i brižnim pogledom „Čuvaj se, Mali!“, poverljivim i utešnim glasom majke pri otkrivanju tajne o očevom nečujnom poljupcu, toplotom očevog krila, osmehom sestre pred objektivom iz kojeg ptičica samo što nije uzletela najpre do oraha pored kuće, pa do višnjika iza čardaka, a potom visoko, visoko u nebo, preko Dunava i Vukovara…
Bivši dečak primiče vazu. Osmehnut, traži cvetiće sa pet latica, koji donose sreću, da bi ih stavio u nedra i tako u san utonuo.
Miris cveća biće noćas ta trajna spona između sna i jave, između dečaka i onih zabrinutih očiju koje se i sada, svetlošću među zvezdama pitaju:
– Bože, da li će od ovog mog Malog ikada postati čovek?