Neophodno je, pre svega, tačno uspostaviti dijagnozu. Precizno utvrditi problem, ući mu u srž. U tome je uvek i pola njegovog rešenja. Ili bar početak, na valjanim osnovama i u pravom smeru. Probuditi se samo, jednog jutra, sa konačnim odgovorom – odgonetkom. Nevolja je, međutim, bila u tome što se svakog dana budila sa novom idejom o razrešenju problema – enigme, i svaka od njih delovala je podjednako prihvatljivo i ubedljivo, makar u tom trenutku. Mogući raspleti tako su se gomilali, ali koji je među njima pravi? Istina nije baš crno – bela, pa ipak je uvek samo jedna. A kako do nje dopreti? Dodatnu otežavajuću okolnost predstavljala je nedovoljna količina podataka koji bi pripomogli pravilnom rasuđivanju. Osloniti se, onda, uglavnom na vlastitu intuiciju. Od mora pretpostavki odlučiti se za jednu. Uh, nikad se nije lako odlučivala, ni kad se radi o običnoj sitnici. A potom, ubeđivati sebe u ispravnost svoje odluke. Ni to joj nije dobro išlo, uveravanje što sebe što drugih u bilo šta. Oduvek se pitala kako to polazi za rukom teolozima, filozofima, naučnicima, ikome ko uspostavi određen sistem vrednosti i verovanja, zatim ga razrađuje, svesno zabašuruje rupe u njemu, trudi se da ga se drži, nametne ga kao neprikosnovenu istinu pod čijim okriljem će se utopiti i otupeti i dozvoljene sumnje i kolebanja. Pa i najobičnijem, prostom i površno upućenom verniku, koji prima stvari zdravo za gotovo i siguran je unutar granica svog sveta. Verovati – teška reč, teška glagolska radnja. Promenljivost i relativnost, zakoni su kojima je bila mnogo sklonija, ali, uz urođenu skepsu, još više su otežavali dolazak do rešenja. Uz to, i ispitivanje svake stvari do tančina, razmatranje sa svih strana, okretanje, zavirivanje u najudaljenije kutove, minuciozna vivisekcija, rastavljanje na najsitnije komponente, pa ponovno sastavljanje. Neki bi to nazvali prekomernom sitničavošću. Njoj su bolje zvučali iscrpnost, sveobuhvatnost, temeljnost, detaljnost, a sve to radi što veće sigurnosti, čvrste uporišne tačke, solidnog, jakog oslonca. Jedino suštinsko poznavanje stvari, sagledavanje njihovih uzroka, omogućava eventualno predviđanje razvoja zbivanja, potencijalnih ishoda i posledica. Tako se ima barem iluzija kontrole nad događajima, predupređuju se ili ublažavaju padovi i ozlede. „Najjednostavnije rešenje je i najverovatnije“ – glasilo je pravilo Okamove oštrice. „Hm, nezadovoljavajuće. Ali, dobro, hajde sad, nađi ga, uhvati se za njega, samo zašto tako klizi, izmiče… Ma sve je to tako zamorno…“
Prestala je sa kucanjem. Misli su joj ionako navirale bez ikakvog reda. Zagledala se opet u prve rečenice svoje priče. Nije daleko odmakla.
„ Vest o sopstvenoj smrti zatekla ga je tog jutra u krevetu njegove spavaće sobe okrečene u žuto. Dočekao ju je neočekivano staloženo, pribrano, nije ga naročito uzbudila. Valjda nije znao šta da misli o svemu tome, kako da se postavi prema primljenoj informaciji. Naravno, to bi se kad-tad neminovno moralo dogoditi, to je saznanje sa kojim čovek živi čitavog veka, iako ga nikad sasvim ne prihvata, ne dopire mu do svesti ideja njenog konačnog, potpunog gašenja. Izvesno, a nepojmljivo. Do poslednjeg momenta, kad se više i ne pojmi, već samo klizne preko granične linije između biti i ne biti. A taj dan nije se ni po čemu naročito razlikovao od bilo kog drugog dana. U stvari, sve je izgledalo potpuno isto, jedino što je on, eto, znao da je mrtav…“
I šta dalje? Baš kako kaže Luis Kerol, reči su iznicale, bujale u nesvesnom delu njenog bića, ali nikako da pređu prag smisla i njihove ljušture oboje se i ispune značenjem. I opet joj je on bio u mislima. Neshvatljivo uporno. Nikad da ga izbaci iz glave. Nije ga tražila, branila se i bežala, pa opet ga je svuda i u svemu neprestano nalazila. Je li to bila zaljubljenost? Nije mogla da odredi. Moguće, jer on nije bio ni po čemu poseban, nije zavređivao pažnju ni po onome što jeste, a pogotovo ne po onome kakav je bio prema njoj. Vrsta čudne opsesije. Možda ne ni toliko čudne, koliko mučne zbog svoje neobjašnjive izdržljivosti kojom ju je zaokupljala svaki božji dan, već previše dugo. No, ono što ju je najviše mučilo nije bila osujećena, i kako se ispostavilo, neuzvraćena naklonost, već pitanje zašto je uradio to što je uradio. Ono joj nije davalo mira mesecima. I činilo joj se da ga neće ni imati sve dok ne pronađe odgovor. Samo rešenje ove zagonetke omogućilo bi joj da to sećanje ostavi iza sebe, pokopa ga, krene dalje, ne zna kuda, ali nekud, ka sunčanim stranama, bez senki nedoumica, gde se gleda i diše slobodno. Ovako, stalno je izviralo, dražilo, onespokojavalo, čak i bolelo. Na skali njenih emocija ređali su se i gotovo pravilno smenjivali tuga, bes i nemoć. Život je, kažu, ono što se dogodi dok čekamo nešto sasvim drugo. Njega, takvog kakvog je srela, ni u kom slučaju nije očekivala, nije mu se nadala, niti mogla da ga predvidi. A tek taj glupi, besmisleni kraj!… I baš zato što nije uspevala da ga opravda, utvrdi razlog, da mu smisao, proganjao ju je kao mora iz koje nikako da se probudi. A i priča joj je zastajala, zapinjala, mrsila se… Ni njoj ne može da nađe odgovarajući tok ni rešenja. Izgledalo joj je da je čitav život, u svim svojim manifestacijama, samo jedno brdo pazli, nabacanih i zbrkanih, koje treba rasplesti, razmrsiti, uglaviti svaku na svoje mesto i tako dobiti kompletnu i jasnu sliku; tek onda sve može da potekne lako, bez zastoja, prene se iz mrtve tačke i faze okamenjenosti.
Pogledala je kroz prozor. Maja, komšinica iz stana nekoliko spratova niže, uparkiravala je svoj novi auto. Po kraju se nekad tiše, nekad glasnije, pričalo da se, pored posla, bavi i najstarijim zanatom. Inače je medicinska sestra. Kako tipično. Jako privlačna, puteno lepa; skladno građena, jedra, sa teškom svetlosmeđom kosom, okruglim licem, punim usnama koje kao da se izazovno pružaju na poljubac i krupnim zelenim očima. Jedna od onih što ih nosi, kako babe znaju da kažu, „navrh glave“. Taj epitet valjda treba da ukaže na poseban tip prirode, smele i vragolaste. Da je muškarac, verovatno bi je takva žena privukla. Nju lično poznavala je vrlo površno, budući da je Maja bila desetak godina mlađa. Zanimljiva joj je bila njena porodična istorija. Poticala je iz nekad imućne porodice koja se vremenom našla na rubu propasti. Što je najčudnije, tome nisu doprinele nikakve društveno-političke okolnosti, kako se obično dešavalo, već jedino sama porodična kob. Majin pradeda bio je bogat i ugledan čovek, ali je sa njim prestao svaki uspon i otpočela je degeneracija. Već deda bio joj je pijanica i raspikuća. Govorilo se da je nekome na prevaru uzeo loz koji je osvojio pozamašnu sumu novca. To ih je trenutno obogatilo, ali ubrzo je sve spiskano i krenuo je još gori sunovrat. Završio je tako što ga je, pijanog, pregazio auto. Stric se rodio sa određenim fizičkim deformitetima i mentalno ograničen, što mu je onemogućilo normalan život. Majin otac je, kao kršan i zdrav mladić obećavao nadom da bi porodicu mogao da izvuče iz bede u koju je na svaki način zapala. Međutim, on je gajio skoro patološku naklonost prema znatno starijim ženama. Neke od njih obilato su se koristile njegovom strašću i mladošću, ali i naivnošću. To ga je dovelo do toga da izgubi dobar posao u banci, proneveri poveći novac i na kraju dospe u zatvor. Izgledalo je da ništa ne može da zaustavi jednom pokrenuto propadanje. Po izlasku iz zatvora nije mogao da nađe stalno zaposlenje, niko nije hteo da ga da jednom bivšem robijašu, pa je radio svakakve fizičke poslove da bi opstali. Oženio se naoko priprostom ženom iz nekog sela u okolini, i dobili su dvoje dece, ćerku i sina. Životarili su u nemaštini, krpeći kraj s krajem. Ništa nije ukazivalo da bi ta devojčica mogla biti pogonsko gorivo koje će najzad stvari promeniti nabolje. Iako odmalena i lepa i otresita, ponos svojih ukućana, nosila je na sebi stigmu statusa svoje porodice, svojevrstan prezir i omalovažavanje koji su ih pratili. Nisu se družile, zbog razlike u godinama, ali primetila je da je jedna njena drugarica iz zgrade, na čije je roditelje pomenuta pomenuta porodica iz nekog razloga bila upućena, i kod kojih ih je najčešće i viđala, vidno nipodaštavala i kinjila malu. ( Kasnije je čula, ako je to istina, da se Maja petljala i sa njenim mužem, moguće iz osvete, pošto nisu bili bogzna kako stojeći. Interesantni su ljudski odnosi, motivi njihovog delovanja.)
Lepa devojčica izrasla je u još lepšu devojku, završila višu medicinsku školu, pa otišla u inostranstvo na neko vreme. Još dok je studirala, šuškalo se da radi kao poslovna pratnja, ali niko nije imao konkretne dokaze. U međuvremenu, otac se, ne napuštajući svoje grešne sklonosti, pored supruge, skrasio sa još jednom, desetak godina starijom, ženom i živeli su u, za druge ljude, teško razumljivoj harmoniji. Maja se vratila sa zapada i usledio je osetan procvat u njihovim životima, pre svega u njegovom materijalnom vidu. Samo jednom je, davno, ne seća se kojim povodom, ušla u njihov stan. Zaprepastili su je, porazili, beda, sivilo, siromaština kojima je odisao. Bilo joj je neshvatljivo kako ljudi mogu da bitišu u takvom okruženju. Očigledno je iz stana isprodavano sve što je bilo iole vredno, ono što je ostalo bilo je dotrajalo i ofucano; nameštaj polupolomljen, kreveti ulubljeni, šifonjeri nakrivljeni, zidovi goli, bez ukrasa, prljavi, propale, oljuštene farbe, podovi sa rupama u trulom i izlizanom parketu. A oni se kreću po tom ishabanom i ogolelom prostoru, začudo, nimalo depresivni ni utučeni, bez očekivanog stida i pogruženosti, puni neke neobjašnjive volje, inata ili ponosa, kao da je sve to oko njih samo privremeno stanje i pitanje je trenutka kad će iz njega isplivati i dočepati se nečeg mnogo boljeg što im pripada. I bili su u pravu. Nedavno je, nakon toliko vremena, ušla u taj isti stan, poštar je greškom u njeno sanduče ubacio poštu za njih, pa ju je odnela, i ponovo se zaprepastila, ovaj put neverovatnom promenom koju je zatekla. Stan je bio uređen vrlo lepo, moderno, sa ukusom, opremljen savremenim uređajima. Spušteni plafoni, odlična rasveta, fino iznijansirane boje, udobni i dobro dizajnirani komadi nameštaja, rafinirani i osmišljeni detalji. Baka se sa stricem odselila. I Maja i njen brat imaju svoje automobile, oboje su se zaposlili. Roditelji su im spokojni i zadovoljni. Stvari su bukvalno došle na svoje mesto. Doduše, diskutabilan je možda način na koji je nastao željeni preokret, ali ko je taj ko može i sme da sudi o drugima? Da baci kamen? Maji svakako ne manjka pažnje muškaraca, za jednog se govorka da joj je dečko, za drugog da je ljubavnik; za ovog se zna da je oženjen, za onog da je stariji ali situiran… Kopkalo ju je kako to funkcioniše, da li se otvoreno, direktno iznese zahtev, odredi tarifa i sklopi pogodba, ili je čitav proces malo suptilniji, zamaskiraniji, možda obogaćen nanosima makar i glumljene topline i bliskosti. Čist goli interes, prosta trampa ili zrnce ljudskosti? Ima tu, verovatno, dosta fizičkog zadovoljstva, čulne naslade, ne samo „posla“ i njegovog odrađivanja. Devojka ne izgleda ni nesrećno ni ugroženo, živi po svom sopstvenom izboru. I to što uopšte ljude čini srećnima, vrlo je relativno. Ona se sigurno ne pita o mogućim rešenjima, već probleme, ako iskrsnu, rešava u hodu, pomislila je. Ne bavi se tričarijama poput odbacivanja od strane jednog muškarca, kao da je jedini na svetu, a od kojeg, ružno je reći, ali istinito, ionako nema baš nikakve koristi, ni u jednom pogledu. I ne piše priče…
„Ni odnos drugih ljudi prema njemu nije se nešto bitno promenio. Sve se nastavilo po starom, ništa nije bilo drukčije osim neuobičajene unutrašnje spoznaje vlastite smrti. Ko je bio glasnik te sumorne vesti, nije znao, kao što nije mogao da se seti ni tačnog trena kada je preobražaj nastupio i saznanje ga proželo oštrinom izvesnosti i konačnosti. Kao da je svoju smrt dugo nosio u sebi, poput nevidljivog a stalnog tamnog i nemog pratioca, da bi u jednom momentu izašla iz svog ćutljivog skrovišta i jasno mu se obznanila. Čudio se samo da ljudi ne primećuju ili ne haju što je on mrtav. Mada, ko zna koliko je i među njima mrtvaca, pomišljao je, možda nije on jedini. Trebalo bi iznaći neki detektor, nekakvo merilo kojim bi se nedvosmisleno utvrdilo ko je živ a ko mrtav, ili bi se mogao određivati stepen mrtvila kod prividno živih. Ili ni to nije potrebno, svi smo ovde na zemlji srećnije i manje srećno pomešani i čekamo… Čekamo da prođe konfuzija, da se razreše dileme, razmrse misterije, sklope slagalice i prenesemo se na teren apsolutne jasnoće, svetlosti i mira…“
„O, ne, opet sam skrenula. I opet o istom. Ko o čemu… Nikad neću dovršiti svoju priču. Možda i ne treba da je pišem.“ Ponovo se odmakla od tastature i nalaktila se na prozor. Maja je sada izlazila iz zgrade i ulazila u svoj auto. Kretala je nekud. „Ona ne čeka. Ide u susret. Čemu? Životu, pretpostavljam, kakvom-takvom. A ja? Šta ja to, kog đavola, neprestano iščekujem?… Ne mogu da se pomirim sa činjenicom da nekih odgovora i nema, ili ih prosto ne treba ni tražiti. Hiljadu zašto i devetsto devedeset i devet zato. Dobro je boriti se, kad se ima pravi razlog, ali treba znati i kad je vreme da se odustane. Ne mora sve da ima closure, nije ovaj svet tako skrojen; sve je u njemu nesavršeno i nestalno, stalan je samo princip večitog kretanja. I obnavljanja, po starom i istom zakonu, ali sa uvek novim sadržajem. Zašto mi je tako teško to da prihvatim? Ah, kako stresti sa sebe ovu kamenu smrt?…“
Ekran se na kompjuteru odavno ugasio. Suton je lagano padao po gradu, brišući jasne i oštre obrise predmeta, obavijajući ih mekom i tajanstvenom somotastom izmaglicom. Kroz nju su žmirkavo svetlucale noćne svetiljke koje su počele da se pale, nedovoljno snažno da probiju sve tamniji pokrov nadolazeće večeri, dodajući samo na njenoj mističnosti. To je čas kad čitavo biće čezne da iskoči iz svojih okvira, i lako i oslobođeno, zaplovi put rastopljenih granica između svetlosti i tame, dana i noći, onog što može i ne može biti, daleko, daleko… Stajala je i dalje naslonjena uz prozor i zurila uporno u mrak, kao da pokušava da pronikne kroz njega. Odjednom, senke su se pri zemlji uskomešale, formirale su se najpre neodređene, a zatim sve jasnije konture i nešto oblo i sjajno penjalo se u visinu. Zapirio je vetrić, donoseći jak miris bagrema. I ona je videla: prelepa, naga žena, na metli, lebdela je tačno iznad njene zgrade. Glatko i jedro telo blistalo je u lepoti neprikrivene i samozadovoljne, sobom ispunjene i zaokrugljene čulnosti. Margarita bez žrtve, Magdalena bez pokajanja, žena – veštica, bludnica, sa Majinim licem, očima i valovima bujne kose, zastala je tu za tren u svom divljem i nesputanom letu, da bi ga odmah žurno nastavila, penjući se sve više, više, i više… izmičući zadivljenom pogledu. Sa baršunom noći mešao se još samo njen prigušeni grleni kikot.
Senka Vojinović 