Dan je bio vedar, a ulice obasjane toplim kasnomartovskim suncem. Grad je polako tonuo u maglu koja se dizala iz njegovih slivnika i uličnih šahti. Marko je išao kolovozom ne očekujući da mu kakav automobil naiđe u susret. Evo već su prošla tri dana od kad su kamioni gradske čistoće zakrčili ulice u ludom pokušaju đubretara da štrajkom nešto poprave u svojim životima. Tih dana neko je na televiziji rekao da su svi takvi pokušaji ništa drugo do samo obično i prevaziđeno istorijsko đubre. A nije li sve ovde đubre, mislio je Marko prelazeći ulicu. Sada, u ovom vremenu, očigledno jeste.
Bila je ko zna koja decenija ovog glupog veka. Još od pamtiveka ljudi su se zatrpavali đubretom, ali je ovo stoleće iz decenije u deceniju bio sve gore. Masovna proizvodnja bofl robe i stvari za jednokratnu upotrebu istrošila je poprilično svetske resurse, zaoštrila razliku između bogatih i siromašnih i na kraju zatrpala svet milijardama tona najraznovrsnijeg đubreta. A i da nije bačeno ono je i dalje đubre u svakom pogledu. Roba tako odvratna i ružna da poželiš da je baciš. Raspada se kao luda čim istekne kratki rok upotrebe. Hrana čiji je ukus dvaput gori od hranljive vrednosti, a koja je opet toliko bedna da se time ne bi zadovoljile ni životinje. On je to dobro znao jer je jednom ponudio pacova na ulici nekim glupim ekspres ručkom koji mu se nije svideo. Pacov je onjušio i pobegao. Zar je tako odvratno da ga neće ni najprljaviji glodari? Pogledao je oko sebe. Zgrade u ovom delu grada su još i izgledale dobro, ali noviji kvartovi su bili tako odvratno zamišljeni da su stanari često pretili i samoubistvom ukoliko im država ne pomogne da se odsele. Sve je postalo đubre. Automobili su đubre, televizori su đubre, avioni su đubre, brodovi takođe. Igračke kojim se deca igraju vrhunsko su đubre, a tv program je kraljevsko đubre. Govori političara ne bi bili dobri ni da se na bednom papiru na kojem su sastavljeni stavi oznaka da su za brisanje dupeta. U bioskop niko normalan nije otišao dvadeset godina pa retko koji bioskop uopšte i radi. Uostalom, ima i zašto – filmovi su ultra đubre. Ko bi plaćao da gleda kako mrtvom čoveku bolesna krava pase brabonjke na dupetu? Samo budala očigledno, i to sa ne mnogo mozga. Novine su toliko đubre da ih većina naroda kupuje umesto krpa za brisanje poda koje su još goreg kvaliteta nego hartija na kojem se štampaju. Sve je đubre. Sve.
Ali Marko je tog dana, po prvi put u u svom životu, uočio jednu važnu novost. Bar za njega. I ljudi su postali đubre i to ono najveće. I pretvaraju se u sve veće i veće i uvek sami sebe nadmaše. Ali uostalom, mnogi to znaju odavno, zar ne?