– Ene, gle, kako je lepo procvetala trešnja… Opet će tebi tvoja nana praviti slatko – govorila je moja baka, gladeći me po kosi, dok sam se držala za njenu suknju i odignute glave posmatrala svetle senke u hladovini njenih mrkih očiju.
Očuvala me je ona otkad sam se rodila; deda je radio u varoši, a majka mi je otišla u plave daljine kada sam imala dve godine, i samo smo je četiri puta videle otada, i ne znam ko mi je otac.
Izrasla sam se u lepog devojčurka i dečaci su se kao vrapci jatili oko mene, ne prilazeći mi: – Jesi li joj video sise, jebote! – Kasnije sam ih pustila, i moj osmeh je, svojom spremnošću da se raskrili, razvejavao u njime pomrčine neznanja i nesigurnosti, a podatna dragovoljnost moga tela rasplamsavala je u poletarcima neslućene osvajačke planove u pogledu ostalih drugarica, ohrabrujući ih u samopoštovanju.
Posle sam otišla u Grad. Brzo sam postala tražena i prešla u Hotel. Tu je već malo ko za moju pičku mario. Tražili su da im glumim sluškinju i gospodaricu, majku i devojčicu; iživljavali su neku tamu u sebi koja se iživeti ne da i priznavali mi sve ono što zakonitoj ženi nikada ispovedili ne bi; vezivala sam ih i čarapom im kurčeve i jajca dražila i jebala ih vibratorom u odrtavele čmarove dok su kao mučenici neuračunljivo soptali poda mnom; debelo su plaćali i pokajnički se ponovo vraćali, kao da je u pitanju golemi nesporazum ili otklanjanje sitnice što kvari svu njihovu sreću. (Neke sam viđala i na TV-u, nasmejane, dok ih je narod zblanuto gledao spreman za njih pod voz da ide.)
Onda su se potukli i mislila sam da ću se snaći kao što sam se uvek snalazila. Jedni su bili Onamo, Drugi su bili Tamo, i preko bregova su se dovikivali i psovali jedni drugima sve najrođenije.
Vratila sam se na naš proplanak pred polugodišnjicu dedine smrti – dole, u zamukloj čaršiji, nije bilo vojske – i jednog popodneva su Neki ušli i doneli nam slobodu. Kroz nekoliko dana oni Drugi su ih granatirali i baka i ja sklonili smo se u podrum starog vajata.
Kada smo pred veče izašle, odozdo se čulo slavodobitničko veselje pobednika – bili su to oni Drugi – i pod strehom verande petorica Prvih unezvereno su provirivala iza ugla kuće dole ka naselju.
– Ovde čavka, ovde čavka, vrano javi se – siktao je kovrdžavi u motorolu, i čuh da će čekati noć i njihovu podršku.
Okrenuli su se s oružjem kad smo napustile ćošak vajata i pošle stazom ka njima i kući: – Ne pucajte! – umirio ih je bledoliki. – Čuće nas! – i jedan od njih, ošišan do glave, prišao je i radoznalo me osmotrio, a opasani s redenicima stao je pred baku i upitao je: „Jesi li naša ili njihova?“
– Jest, kurac naša – odgovorio je naočarac, ne slušajući bakina uveravanja da smo njihovi, ni moje: „Kako ste, momci… kako ste, braćo?“
– Ova im je pokazala staze i bogaze – rekao je ošišani, i uhvatio me palcem za podbradak, nišaneći me u oči.
Bili su već pripiti, i ušli su u kuću – naočarac je iz vitrine dohvatio flašu brendija – i ja sam im postavila sto, i sir i paradajz i narezala im čajnu kobasicu. Stražarili su naizmenično kraj prozora moje sobe i na stolac u verandi postavili su puškomitraljez.
– Majku im jebem, da nas ovako Krelac zaboravi – psovao je kovrdžavi, a ošišani je uvek tražio da mu ja sipam piće, i potezao me za rub suknje i dirkao po kolenima.
– Živite li same? – ispitivao je baku bledoliki, a naočarac je prevrtao po našim stvarima i raspitivao se gde krijemo oružje.
– Ma, izvedi tu matoru odavde – okrenuo se ošišani naočarcu. – Vidiš da se veštica samo pravi fina, pizda joj materina – i opasani s redenicima uhvatio je baku za pulover i odigao je od stolice: – Hajde, stara, da nam malo čuvaš stražu – kazao je. – Nemojte, deco – pritezala je baka čvor na marami – a ošišani mi je uvrnuo članak na ruci i držao me u mestu ne obazirući se na moje otimanje.
– A da sad tebe malo upoznamo – namignuo je ošišani kad su baku zatvorili u stražnju sobu i posadio me sebi u krilo.
– Vole one to – rekao je opasani, i pokušala sam da se nasmešim i ustanem, ali me je naočarac uhvatio za kosu i udario mi šamar.
– Manite je – rekao je bledoliki izlazeći na verandu, a za njim je bez reči izašao i kovrdžavi.
Naočarac me je držao za ruke i opasani mi je stavio maramicu u usta i zadizali su mi suknju.
– Uživaj, lepojko!.. – Tri rupe za tri kurca: baš taman… – Sad kad te nataknem upoznaćeš sreću… – Samo naš narod ovakav alat ima… – Zavuci joj ga u dupe pa da ima dva…
Posle su izašli – („Uslužila si narodne heroje..“) – i kasnije se začula pucnjava, i ja sam plakala. Bilo mi je žao nane, koja me je grlila, i ljudi što su takvi, i sveta… Dan se bio zaustavio, i ponoć je prošla: „Bili su pijani, čedo moje“, i suze bakine bile su ljubav, i bol se kamenila, i zagrlila sam baku, i sanjala beskrajnu plavet neba, i sebe radosnu, u polju.
Ujutru su nas probudili, lupajući na vrata. Bili su to oni Drugi i bila ih je puna avlija. I njih je zanimalo čiji smo: „naši ili njihovi?“ Raspitivali su se za onu petoricu od sinoć i ispitivali me što ih nisam prijavila. Trebala sam da ih nadmudrim, da se nekako iskradem i ne mareći za život siđem do njih.
– Tako radi onaj ko svoju domovinu voli, pizda ti materina! Hoćeš da ti slobodu na poslužavniku donesem?… – smeđokosi me je uhvatio palcem za podbradak, dižući mi glavu. – Nemojte je više – pošla je nana ka meni i on je odgurnu. Pala je zatiljkom na ivicu praga, i trag krvi pojavio se u njenoj kosi, i kap na usnama; dok joj se pogled gasio, pogledala me je, kao da se izvinjava.
Umrla je sutradan, u bolnici.
Bio je rat, posle su ih pomirili, i došli su novi dani, i Oni od Onamo i Oni od Tamo rukovali su se i govorili da narod koji je imao vijugu da ih izabere kriv ne može biti, i da se prošlost neće ponoviti, i ponovo je sve je bilo u najboljem redu i onako kako treba da bude.