„Neću da idem na tu prokletu svadbu!“, Monika je ljutito vikala, stojeći pored svoje majke, u dnevnoj sobi.“ „Ti i tata me ne možete naterati da idem na svadbu.“
Svakog trena, Monika je nameravala da odjuri u svoju sobu, zaključa vrata, na svom kasetofonu pojača muziku do daske i izvuče flašu vinjaka koju je skrivala u radnom stolu. Kad god bi je neko iznervirao, kad god bi se osećala kao da će pući od besa, kad god bi je neko od porodice oštro kritikovao, kad god bi se od nje strogo zahtevalo da uradi nešto što bi ona odbijala da uradi, imala je naviku da se zaključava u svojoj sobi, pojača muziku na kasetofonu i popije tek toliko vinjaka koliko bi joj bilo potrebno da se malo opije i smiri. Smatrala je da se čovek može smiriti samo ako popije koju čašicu nekog žestokog pića. Obožavala je alkoholna pića. Nije postojalo piće koje ona ne bi mogla da pije. Bila je gimnazijalka. Imala je osamnaest godina. Nije postojala ni jedna jedina žurka a da se na njoj nije napila. Gotovo uvek je morala da se taksijem vraća kući, jer pijana nije bila u stanju dugo da pešači. I njeni najbolji drugovi i drugarice su bili ljubitelji alkohola. Često su se okupljali negde i ispijali ogromne količine alkohola, slušajući pop dens muziku. Njena majka je bila strašno zabrinuta što se Monika opija na žurkama i što se često posle škole nalazi sa društvom i opija. Često je Moniku kritikovala, govoreći joj da je na putu do toga da postane alkoholičarka i sebi uništi život, mada Monika nije marila za to što joj je majka govorila. Takođe, majka je često kritikovala što je dosta popustila u školi. Jedino se Monikin otac držao mišljenja da svaki čovek, u određenom delu života, ima fazu kada mu se pijanči, a onda ga prođe ta faza, kroz nekoliko godina. I on je nekada, dok je bio tinejdžer, često pijančio sa društvom, a nakon što je postao student, rešio se tog poroka i od tada retko kada je pio nešto od alkohola. Zato je svojoj ženi govorio da prestane da kritikuje Moniku zbog pijanstva, jer je sada u takvoj fazi, već da bude smirena i da se nada kako će njihovu ćerku, jednog dana, proći želja za opijanjem. Jedino zbog čega je otac kritikovao Moniku, bilo je to što je počela da ređa slabe ocene i što je od svoje petneste godine bila u vezi sa momcima iz siromašnih porodica. Često joj je govorio da je njoj mesto da izlazi, druži se i bude u vezi samo sa momcima iz imućnih porodica. Monikini roditelji su bili vlasnici jednog restorana. Novca im nikada nije manjkalo.
Monika je volela da ide na žurke gde se puštala pop-dens i rok muzika. Nije volela da ide tamo gde su se puštali narodnjaci, tačnije gadila joj se sama pomisao na narodnu muziku. Zato je izbegavala da ide na žurke i svadbe gde se puštala narodna muzika. Zato je uporno odbijala da ide na svadbu svog brata od rođene tetke, dok je njena majka uporno insistirala da cela porodica krene na svadbu, koja je bila zakazana desetog aprila, 1996.godine.
„Bilo bi zaista ružno ako se ne pojaviš na toj svadbi, jer je to svadba tvog brata od rođene tetke.“, rekla joj je majka.“ „Ženi se sin moje rođene sestre. Treba svi da budemo na toj svadbi.“
„Idite ti, tata i brat. Ja neću da idem. Meni su te svadbe smorne. Ne želim da trpim svu onu svinjariju od muzike koja se svira na tim svadbama. To mi je odvratno.“
„Ako ne budeš krenula, veruj mi da ćemo te lišiti letovanja u Crnoj Gori. Tvoj otac i ja smo se dogovorili da te ne pošaljemo na Jadransko more, ako ne pristaneš da sa nama kreneš na svadbu desetog aprila.“
Monika je osetila još veći bes, smatrajući bezobrazlukom što ju je majka uslovljavala na taj način, nameravajući da je liši letovanja, samo ako ne prisustvuje svadbi, za koju je Monika bila sigurna da će je užasno smoriti, i to još u prvih pola sata. Nije želela da popusti. Bila je čvrsta pri tome da ne ide na svadbu, pa čak i ako joj zaista roditelji zabrane da ide na letovanje u Crnu Goru.
„Nije u redu što me uslovljavaš na taj način.“, ljutito je rekla Monika.“ „Samo zbog toga što ne želim da idem na tu glupu svadbu, da budem lišena letovanja. To nije pravedno.
Besno je uzdahnula, odjurila u svoju sobu i zaključala vrata. Prišla je stolu na kome se nalazio kasetofon i pored njega gomile audio kaseta. Pronašla je kasetu grupe Gloria, stavila je u kasetofon i pustila. Prostorijom su se razlegli zvuci pesme Dok ritam udara. Pojačala je kasetofon gotovo do kraja. Osetila je koliko joj nedostaje Žarko. Žarko je od nje bio stariji deset godina. Sa Žarkom je u vezi od 1994. godine. Nije ga videla približno mesec dana. Napustio je posao konobara u njihovom gradu i otišao da radi u Sloveniju, obećavši joj da u Ljubljani neće naći drugu, da se u Sloveniji neće zadržati duže od dva meseca. Monika je jedva čekala Žarkov povratak, nadajući se da će se on u njihovom gradu vratiti starom poslu i da više nikada neće poželeti da radi negde gde bi bio daleko od nje.
Povukla je najveću fioku radnog stola i izvukla flašu vinjaka koju je skrivala ispod udžbenika. Otvorila je flašu i otpila nekoliko gutljala, uživajući u ukusu svog omiljenog pića. Ostavila je flašu na radni sto. Kada se završila pesma, odlučila je da u kasetofon stavi neku drugu kasetu, odabravši da to bude Dr Iggy. Začuvši pesmu Voli me, prisetila se da je sa Žarkom prvi put igrala u diskoteci uz pesme grupe Dr Iggy.
Začulo se snažno lupanje na vratima. Pomislila je da je to majka došla da je ubeđuje u vezi svadbe ili se otac vratio sa posla, pa će ovog puta i on isto postupiti. Smanjila je muziku na kasetofonu, zatvorila flašu i vratila je na isto mesto gde je uvek skrivala. Prišla je vratima.
„Mama, ako si ti, znaj da nemam živaca da slušam tvoja ubeđivanja i…“, rekla je Monika.“
„Ja sam, Mateja. Hoćeš li da mi otvoriš vrata? Hteo bih da porazgovaramo nešto.“
„Hoću.“
Mateja nikada svoju sestru nije kritikovao ni zbog čega. Jeste da mu se nije sviđalo to što je njegova sestra volela da previše pijanči, ali njega se to nije ticalo. Sestra mu je otvorila vrata.
„Čuo sam tvoj razgovor sa majkom.“, rekao je Mateja.“
„Da nisi možda i ti došao da me ubeđuješ da krenem na tu dosadnu svadbu?“
„Ne, naravno da nisam. Ti znaš da te nikada ni za šta nisam kritikovao, niti sam te terao na nešto. Što se te svadbe tiče, ni ja ne želim da idem.“
Razrogačenih očiju je pogledala svog brata. Bila je iznenađena što joj je rekao da ni on ne želi da ide na svadbu. Dobro je znala da je njen brat, još od detinjstva, obožavao svadbarske proslave i da je jedva čekao da ih neko od rođaka pozove na svadbu.
„Ali ti si oduvek jedva čekao da te neko pozove na svadbu.“, začuđeno je rekla Monika.“ „Kako to da ti se sada ne ide?“
„Išao bih, ali imam nešto važnije. Desetog aprila je godišnjica moje veze sa Žankom. U planu nam je da taj dan provedemo na Vlasini, u vikendici njenog rođaka, tako da to je jedini razlog što ne želim da idem na svadbu. Mnogo mi je važnije da proslavim godišnjicu sa devojkom, nego da idem na svadbu.“
„Jesi li im to rekao?“
„Rekao sam majci, nakon što si ti otišla u sobu. Rekla je kako bi bilo najbolje da i devojku povedem sa sobom na svadbu. Bila je besna što sam odbio i ostao odlučan u tome da sa devojkom odem da provedem vreme na Vlasini, a ne da idemo na svadbu. Majka očekuje kako ćemo se ja i ti predomisliti i da ćemo odlučiti da idemo na svadbu.“
„Dobro si postupio, Mateja. Ja i ti smo odrasli. Ja imam osamnaest, ti dvadeset godina. Mislim da je vreme da naši roditelji prestanu da upravljaju našim životima. Vreme je da sami odlučujemo gde ćemo ići, a gde ne. A to što mi majka govori da me neće pustiti na letovanje, ako ne odem na svadbu, baš me briga. Neću se nervirati oko toga. Kada bolje razmislim, ne želim da jedno veče trpim onu nepodnošljivu seljačku muziku na svadbi zarad jednog letovanja.“
U naredna dva dana, roditelji su pokušavali da ubede Moniku i Mateja da krenu na svadbu, ali nisu uspeli, tako da su odustali od toga, pritom odlučivši da Moniku ipak puste da ide na letovanje, iako nije postupila po njihovoj volji.