Čedomir Janičić: Mračni vitez

Hajdemo nešto u četiri ruke! Siže: neki tip je dobio nagradu od lokalne biblioteke kao njen hiljaditi (ili sto hiljaditi, može i milioniti!) čitalac. Nagrada je primerak knjige lokalnog pisca i večera s njim u obližnjem porodičnom restoranu gde biblioteka ima otvoren račun.

Forma?

Kratka priča. Jedan na jedan. Videćemo kad odmaknemo. Ako odmaknemo.

Ko će biti čitalac, a ko pisac?

Menjaćemo se. Upadaćemo jedan drugom u reč.

Hm, dobro… Onda, da počnem?

Može.

…

Bio je kasni oktobar. Sreli su se ispred restorana Kod Šarla.

Čitalac je bio u prednosti, piščeva fotografija nalazila se na zadnjoj klapni knjige koju je dobio na poklon.

Pisac se, međutim, dosetio da poseti Fejsbuk stranicu biblioteke.

Tamo je video nagrađenog Čitaoca sa svojom knjigom. Stajao je između dve nasmešene bibliotekarke.

Ipak, nisu se prepoznali. Kiša ih je obojicu ugurala u restoran. Tada im je sinulo.

Vi ste Ž?, upita Pisac.

Da, a vi ste sigurno G, odgovori Ž.

Stajali su još uvek u vratima. Kelner im je poželeo dobro veče i ponudio da odloži njihove mantile.

Obojica su odmah primetila da je restoran bio loše osvetljen.

Zenitalno svetlo plafonjere prskalo je muklim neonskim mlekom po praznim stolovima.

Zastori su bili jarkocrveni, plišani.

Prašnjavi i ponegde pocepani.

Duž zidova je u plitkoj zoni tekla neprekinuta linija prljavožute boje. Kao da je sala pre nekog vremena pretrpela poplavu.

Pored vrata sedele se dve žene neodređenih godina i jedan stariji muškarac.

Starac je glasno srkao supu.

Žene su zabrinuto, bez reči gledale u muškarca.

Pisac i Čitalac ispuštali su vesele uzdahe.

Kelner ih je svečano vodio do njihovog stola.

Seli su u “diskretni” kutak na čijem stolu je pisalo: Rezervisano, okruženo otužnim vinjetama kao za svatove.

Dobili su detaljne isntrukcije iz biblioteke.

Pi ar, ljubazna mlada devojka, poslala im je imejl sa besprekorno organizovanom satnicom.

Susret u devetnaest i trideset.

Aperitiv (jedna malo bolja rakija) do dvadeset.

Supa, glavno jelo (kuvano, roštilj ili riba, po želji), dve čaše crvenog ili belog vina (ili dva piva), desert (palačinke, tiramisu ili sladoled, po želji) i kafa.

Sve do dvadeset i dva.

Prijatno i srećne književne diskusije!

Ceo aperitiv i dobar deo supe potrošili su, međutim, na štrajk taksista, vremenske neprilike i lokalni fudbalski klub koji je najzad predao meč i otišao u stečaj.

Onda je Ž. upitao G. da li piše nešto novo.

G. je pomislio kako će smesta izaći iz restorana ako ga Čitalac upita barem jedno od ovoga: da li je u njegovom pisanju sve fikcija ili ima nečeg stvarnog, da li piše nešto novo i da li sebe smatra piscem stvarnosne ili postmoderne proze.

Budući da ništa nije jeo od jutros, nije mu se odlazilo. Odmah je odgovorio u paketu: da meša stvarnost i fikciju prema raspoloženju i konkretnom mestu u priči, kako piše mnogo ali ništa još nije ni za pokazivanje, a nekmoli za objavljivanje, i da sebe definitivno smatra zajebantom.

Ringo Star je na pitanje: Are you a mod, or a rocker? odgovorio: Um, no. I’m a mocker.

Ž. se zbunio i rekao da je se sada malo plaši jer su to sve pitanja koje je pripremio da “otopi led”. Celo jutro je mozgao kako da počne.

Tiha bezlična muzika odjednom se pretvorila u Alize i pesmu Mua…Lolita. Neko je previše nametljivo pofrancuzio susret Pisca i Čitaoca.

Vlasnik restorana bio je nekoliko puta u Parizu. Čak i tada gledao je sve izdaleka.

Na zidovima restorana videle su se uramljene crno-bele fotografije Šarla Aznavura s mikrofonom u ruci, Simon Sinjore s isturenim desnim ramenom i Iva Montana koji je sve gledao s visova nedostižne umišljenosti.

Aznavur je imao istaknuto mesto i duplo veće dimenzije od drugih Francuza.

Postalo je jasno ko je bio Šarl u nazivu restorana.

Vino je, međutim, bilo neko domaće, uvredljivo konfekcijsko.

Kelner je ipak otvorio flašu pompeznim pokretima spominjući ko zna zbog čega Šato Lafit Rotšild. Izgovorio je to brzo i smeteno.

Kao da se brinuo da ne zaboravi naziv.

Nije im zasmetala njegova ne baš najčistija pregača.

Ni to što je prostački coknuo prilikom vađenja pampura.

Ni njegove neopeglane pantalone.

Čitalac je onda upitao da li G. voli francusku književnost.

Kako kad i kako koju, odgovorio je Pisac ponovo iznerviran bezobalnim pitanjem.

Sinulo mu je pa je zapitao: A vi?

Čitalac je široko nasmešio i stao da toroče o francuskom novom romanu pedesetih.

To je Gogoljev Šinjel čitave zapadne poratne proze. I filma. Nedovršeno, marginalno, beznačajno u čudesnom fokusu kartezijanski pomno usmerenog oka.

Pisac nije razumeo ništa. Jedva da je čuo za francuski novi roman. Nekada davno čitao je Turnijea i plakao nad Kraljem vilovnjaka. I ništa više.

Možda je trebalo baš to da kaže Čitaocu.

Setio se da je skoro čitao nešto od Uelbeka, samo zaboravio je šta.

Svakako, čitali ste Bitora, brbljao je Ž. kao navijen.

Svakako, odgovorio je G. smejući se u sebi. Upravo je svakako čitao Bitora. Toliko svakako da je ličilo na nikako.

Morao je što pre da izađe iz ove francuske zamke. Francuzi su večita zamka za umetnost. Ništa mu, nažalost, nije padalo na pamet.

Onda je restoranom strelovitom brzinom proleteo šišmiš.

Jedna žena je vrisnula, a zajapureni kelner iz Šato Lafita skinuo je musavu pregaču i pokušavao da otera netopira koji se naglavce okačio na vrh teškog zastora.

Starac se smejao i strahovito kašljao.

U pravi čas, pomislio je s odahnućem G. Pokušavao je da se seti nekog književnog šišmiša. Sinapse su mu bile veoma spore te večeri.

U stvari, setio se operete Štrausa mlađeg ali nije znao nijednu njenu popularnu ariju, a i da je znao nije umeo da peva, čak ni da pevuši, pa ni da zvižduće.

Šišmiš je mirovao na crvenilu zastora.

Crveno i crno, pomisli Pisac. Previše đački. A i zaboravio je o čemu se radi u romanu.

Odjednom je shvatio koliko mu nedostaje sabrana, sigurno usvojena kultura.  Školski dani prošli su bez zanosa, napora, interesovanja. Posle je samo bežao: od povesti, od izazova, od žena, od prijatelja, od života.

Ostario je u beznačajnosti i napokon napisao knjigu o Mračnom vitezu.

Zabunu je često unosio slavni filmski imenjak.

Pokušao je da se seti bilo čega što bi mogao da izgovori s takvim zadovoljstvom kao što je Ž. izgovorio ime Bitor.

Setio se!

Šišmiš je ponovo fijuknuo iznad njihovih glava.

Hladnoća od otvorenih vrata neprijatno je zauzela prostoriju kao promukla, prostačka pesma.

Zaudaralo je na inje i ptičiji izmet.

Zaboravio je šta je hteo da kaže.

Svašta, rekao je Ž. nezadovoljan susretom.

S pravom je bio sumnjičav kada je u izgledu bio prelaz na temu vina.

Bilo je jasno da se G. ni u šta posebno ne razume.

Verovatno ni u svoje pisanje.

Pisac je zurio u tačku na zastoru gde je do maločas visio šišmiš.

Sve ga je rastuživalo. Perspektiva čitavog njegovog života bila je tako tužna da je mogao da zaplače gorko i neutešno, da nikada više ne prestane.

Sabrao se jer mu je ponovo sinula spasonosna ideja za celo ovo prokleto veče.

Ali gde su snegovi prošlosti?! (Mais où sont les neiges d’antan!François Villon: Ballade (des dames de temps jadis)), zavapio je deklamatorskim tremolom.

Gledao je sada s trijumfalnim osmehom praznu stolicu pred sobom…

….

Moram da idem. Dete mi je kod majke, idem po njega.

Nastavljamo sutra?

Možda. Ne dopada mi se ta prazna stolica na kraju. Kao da ničega nije ni bilo. Ne volim tu masturbaciju sa zamišljenim sagovornikom.

I naslov je glup.

Da stavimo Šišmiš?

Da, bolje je…