„Oni će na kraju da te zadrže tamo gore”, reče Mira. „U stanju su to da učine. Ne bi im bilo prvi put. Kažu – neizlečiv! I gotovo. Proglase tako, napišu.”
Filip ćuti.
Mira drži dve kapsule u ruci. Male su, bele. Drži čašu vode u drugoj ruci.
„Da ih … ne uzmem?” upita Filip.
„Hoćeš moći?”
„Ne znam.”
„Zadržaće te tamo. Zadržaće te dugo”, kaže sestra tužno. „Ko zna koliko. Možda i …”
„Šta da radim?”
Mira ostavi kapsule, ostavi čašu na ormarić pored Filipovog kreveta, odgura kolica do pola sobe. Uze štake iz ormara, donese ih do Filipovog kreveta.
Filip se teškom mukom pridiže, prebaci noge preko ivice kreveta.
Mira mu doda jednu štaku, on je stavi sebi pod pazuh, ona mu doda drugu. On je postavi pod drugi pazuh, pridiže se još malo, stade na noge oslonjen na štake. Ljulja se. Mira ga pridrža za ramena.
„Možda i neće”, reče Filip.
„Sada još malo … samo malo”, kaže Mira, i krenu unazad, polako ispred njega, i on klateći se, zamahnu gornjim delom tela, pomeri noge napred. Mira pola koraka ispred njega. „Još malo, evo gotovo da smo stigli, samo još malo”, kaže Mira, i on pomeri noge još jednom. Ona podmetnu kolica i on s mukom sede na njih. Jedna štaka pade na pod. Odzvoni ružno na podu. Mira prihvati drugu. Gleda ga vedro, kaže: „Možda i neće.”
Možda.