IZ NOVOG ROMANA LJILJANE ŠARAC
Kad je dobre volje, svega je.
Probudio sam se odmoran i svež. Noćima sam spavao mirno, danju me niko nije dirao.
Pored moje postelje na sklepanom ramu od dasaka, koji su čuvari zvali stolom, stajala je kruška. Zlatna, mirisna. Još tvrda. Dobro očuvana.
Više joj se iznenadih nego da su me u snu preneli u prestoni grad.
Gledao sam je dugo. Kao u neko veliko čudo. Zatekla me je kako oči otovrih. U tome je sva čar iznenađenja. Uvek daje rezultat. U pregovorima i bitkama, u miru i ratu. U ljubavi ili sa neprijateljima…
Ne pružam ruku da je dohvatim. Bojim se da je snoviđenje pa će nestati…
* * *
Između službenih i naših privatnih odaja pružalo se unutrašnje dvorište. Raj za braću i mene. Poprište naših bitaka, galija za duge plovidbe, učionica gde bismo sa učiteljem sedeli, naše mesto pod suncem gde smo znali svaku klupu, drvo, ćošak, senoviti zaklon, kamen…
Tu smo mogli da skačemo, trčimo, vičemo, padamo, ustajemo, i da nas niko ne prekoreva. Ulazili smo u kuću tek kada se ne bi video prst pred nosom. Tada bi majka uzdisala, a dobra dadilja Jerka nas vijala da se upristojimo pre večere.
Bilo je u tom vrtu svakakvih čudesa. Kaveza sa pticama, vodoskoka, voćki slatkih plodova koji zbog nas nikako nisu mogli do kraja da uzru.
– O, Đurđu, Đurđu, pogledaj se kako si samo musav! Koja ti je to kruška po redu? – iznenadio me je otac. Odmahivao je glavom pola šaljivo, a napola ljutito. – Kad bi se ti pitao samo bi njih jeo! – opet je zastao kao da očekuje odgovor. Kako su mi usta bila puna slatkog sočnog ploda, koji nisam mogao ni da sažvaćem, ni da progutam, ni da ispljunem, samo sam bespomoćno zurio u njega. – Opet će mati da te grdi, zabrinuta je što vazda mrljaviš. – Slegnuo sam ramenima u znak odgovora. – Ma, znam ja da ćeš ti po svome i da te nije briga, ali voće je poslastica, a ne ručak ili večera.
Na brzinu sam sažvakao zalogaje i odahnuo: – Znam…
– Vidiš kako Grgur i Lazar jedu sve što im se iznese. Ugledaj se na njih, da ne budeš zauvek tako visok i mršav kao grana.
– Da budem snažan kao ti, oče!
Osmehnuo se i pomilovao me po glavi: – Da, da, kao ja. Izgleda da kruške oštre um. Uvek se snađeš i kažeš baš ono što treba! Idemo da nas ne čekaju za trpezom…
Malo potom Grgur se beše razboleo. Nema vidara koji nas nije posetio, i nijedan mu nije pomogao. Otac i majka su se vidno uznemirili i zabrinuli. Uz postelju njihovog prvenca danonoćno su bdele služavke i Jerka koja je od njegovog rođenja s nama.
Kada je već bio počeo da bunca i baca se po postelji, dadilja je pohitala iz kuće, bez objašnjenja, i vratila se s jednom staricom svom obučenom u crno. Sašaptavala se dugo s njom i majkom.
Iako sam virio i prisluškivao, nisam doznao ko je i zbog čega nas je posetila. Posle nekog vremena majka se osvrnula, kao da je znala da sam u blizini: – Đurđu, sine, hajde trkni do naše kruške, popni se i probaj da ubereš jednu. Valjda je neka preostala. Možda ti je promakla… – zatražila je.
Istrčao sam kao munja. Uverio sam se da je bila u pravu. Donje grane su bile obrane. Tek u vrhu krošnje njihalo se još nekoliko plodova. Ubrao sam ih sve, a majci odneo jedan, koliko je tražila…
Staricu su odveli u Grgurovu sobu. U njoj je boravio sam. Tek što ga behu odvojili od nas mlađarije.
Na crep su stavile žar, tamjan, kriške one moje kruške, neka crna pera i prah koji je mirisao na pokipelo mleko.
Virio sam u čudu i gledao kako žena s tim obilazi svaki ugao bratove sobe, a onda staje bolesniku ispod nogu i nešto mrmlja u bradu i maše slobodnom rukom.
Mati se tada osvrnula, nezadovoljno mi pripretila prstom i ispred nosa zatvorila vrata.
Nikad nisam saznao šta je dalje radila, ni ko je bila ta žena…
Mnogo kasnije sam čuo da se drvo kruške smatra mestom gde se skupljaju zle sile, a da plod pomaže u borbi protiv njih…
Ni u šta od svega toga nisam poverovao, ali sam se s nelagodom sećao dana nakon neobičnog dešavanja u našem domu, kada je Grgur sišao raspoložen i zatražio da jede. Mati i Jerka su se samo zaverenički pogledale, a onda uzvrtele da udovolje želji doskorašnjeg bolesnika.
Kada smo bili prognani, najviše sam patio za tom kruškom. Ona je predstavljala čitav moj svet. Sve što sam poznavao, čemu sam pripadao. Iščupali su me iz korena.
U Drenici, u koju smo se sklonili, raslo je mnogo stabala jabuka i samo jedna kruška. Bila je stara, na jednu stranu nakrivljena. Grane su joj bile krte. Na nju nismo smeli da se penjemo. Očas bismo je svu izlomili.
Majka nam je dozvoljavala da boravimo napolju dogod je lepo vreme. Posebno smo bili prepušteni sami sebi otkako je stigao glas da se otac upokojio.
Ne znam kako bismo pretekli da nam ne beše naše Jerke.
Mara je ćutke sedela na pragu ili pokraj prozora, očiju prikovanih za prašnjav put. Kao da nije verovala ni u jednu pristiglu vest. Kao da treba da dokaže koliko su njena vera i ljubav tvrde pa će za nagradu dočekati da se njen gospodar Vuk vrati. Njena očekivanja ostala su izneverena. Postala je udovica i kao da nije umela da se nosi sa tom ulogom…
Najviše je patila što se ocu ni grob ne zna. Što ne može da ga pohodi, ponude mu odnese.
Žene iz Drenice su joj ispričale kako je u tom kraju običaj da se na krst pokojnika stavlja kruška. Da je ona dar dušama umrlih.
Od tada je mati odlazila o praznicima na staro porodično groblje i odnosila po krušku za svakog našeg pretka koji je tu počivao. Onu najlepšu, najkrupniju, najsjajnije kore ljubila bi i namenjivala našem ocu.
Oduvek volim kruške… A razloga je mnogo…
Uzimam ovu koja nije pala s drveta. Nisam bio u prilici da je uberem, a voleo bih da jesam. Neko ju je drugi posadio… Stvarno, toliko leta sam pregazio, a nisam za sobom ostavio nijedno drvo da raste i rađa… Ako se obretem na nekom boljem mestu, nekim čudom, posadiću čitav voćnjak. Neka bude moj rukosad! Da me nadživi. Bude na spomen i radost…
* * *
Kad je Irina doputovala u despotovinu, sa sobom je donela pun jedan sanduk limunova.
Dugo sam je zbog toga zadirkivo.
Evo, i sada, kada samo pomislim na to voće, usta mi se skupljaju.
Moja nevesta običavala je sedeti u omiljenoj naslonjači s knjigom u krilu dok je u ruci držala zlatan plod. Kotrljala bi ga kao da je igračka. Naslanjala na slepoočnicu kao da je lek za isceljenje svakog bola. Noktom bi nežno, kao da može da ga boli, grebla koru i prinosila ga nosu, duboko udišući osvežavajući pomalo reski miris.
Dok bih je gledao iz prikrajka, pitao sam se o čemu li razmišlja? Da li pati za majkom, ocem, braćom? Je li nekog tamo zavolela, pa morala da ga ostavi? Oplakuje li to ona bez suza sve poznato što je napustila i došla među nas bučne, otresite, često srdite i netaktične Srbe?
Priznajem da nisam bio siguran da li bih bio njen izbor da su je išta pitali.
Ponekad sam pomišljao da će se naše zaruke raskinuti. No, nekim čudom one ostadoše na snazi.
Želeo sam svoju nevestu da nagradim za trud koji je ulagala da bi se prilagodila sredini i uslovima života u kojima se obrela.
Kad god bi nam neko od njenih dolazio u posetu, donosio je zlatne voćke koje sam naručio da bih je obradovao.
Ako ih dugo ne bi bilo iz Grčke, dopremali bi nam ih iz Dubrovnika, Bara, Budve. Nisam žalio zlata, jer su mi Irinin osmeh i zagrljaj bili najdragoceniji.
Još smo živeli u Zeti. Samo što se beše rodila Kantakuzina.
Bio sam pijan od radosti i ponosa. Tek pristigli trgovci iz primorja mi predadoše naručene voćke.
Irina je tankim nožem pažljivo ljuštila limun. Iseckala ga je na kockice te prelila medom.
Uzimala je komadić po komadić i bez mrštenja u slast jela. Nudila ga je i meni, ali sam je smejući se, odbijao.
– Uzmi! Zašto nećeš?! Pa znaš koliko je zdrav! – ubeđivala me je.
– Ne mogu, ženo. Neka tebi. Duže će ti biti – izgovarao sam se.
Irina bi nabrala svoj mali nos svaki put kada bi se zamislila. Tako je i tog puta poćutala, a onda odložila činiju i nož na stočić, uzela me za ruku i upitala: – Dobro, ne moraš. Ali reci mi, koja je voćka koju ti najviše voliš?
Zabavljao me je taj detinjast razgovor. Opuštao me posle mnogo sati provedenih nad poslanicama, ugovorima, molbama, žalbama… Vojnim kartama… Zato sam rešio da udovoljim njenoj znatiželji: – Kruška!
Pljesnula je oduševljeno rukama: – Kako je to neobično! Nikada ne bih pomislila da njih voliš. A zašto? – opet mi se zagledala u oči kao da želi da odgonetne neku važnu tajnu.
– Šta zašto? – bio sma zbunjen.
– Otkud ona od svih voćki?
Ustao sam jer me je čekalo još mnogo posla: – Volim ih od malih nogu! Njihov ukus, miris… Podesćaju me na oca, majku, braću… Na sve koje sam izgubio. I na dom u kom sam rođen i odrastao. Na naš vrt… Na srećne dane detinjstva koji kao da behu pre više vekova, a ne pre samo nekoliko decenija…