Александра Шаренац
Симболика у роману „Цветови агаве“
Кажу да је на свету све подложно пропадању и уништењу осим симбола, да су само они вечни у материјалном свету и да говоре својим тајним и немуштим језиком кроз време, које се, ако говоримо јунговским језиком, претаче у вечност и открива нам тајне које нисмо знали ни о себи, ни о свету, али смо их наслућивали. Пловећи тим огромним океаном колективно несвесног, лађе архетипова упловљавају у нашу стварност кроз симболе и тако нам се обраћају. Симбол је, дакле, од памтивека чувар прасећања и тајни.
У књижевности, он је стилска фигура којом се наговештава та тајна или широк спектар значења и идеја. Симбол крије мистерију и даје књижевном делу дозу мистичности, фантазије и недокучивог. У психолошком смислу, симбол говори онда када смо нејасни сами себи. Он просијава из мрака и говори нам нешто или указује на нешто. Најчешће се јавља кроз снове, припрема нас на сусрет са тајном коју носимо у себи и која ће се оваплотити у стварном свету.
Тако се и јунакиња романа „Цветови агаве“ Mилена, са симболом овог цвета сусреће први пут у сну. Она сања високу биљку раскошних жутих цветова која расте на обали мора, али не зна о којој биљци је реч, нити шта она представља све док се не сусретне са њом у реалном свету. Тек када је угледа у Бококоторском заливу, она сазнаје да је у питању агава, биљка која расте деценијама док не процвета, а тада умире, остављајући за собом изданке који доносе нови живот.
На психолошком нивоу агава је симбол преображаја, метаморфоза Миленине личности на путу индивидуације, односно renovatio, што јој појашњава и сам професор којем је посвећена књига и који је део овог романа: „То су циклуси духовног и психолошког сазревања. То су промене у нама. Болне, као мале смрти, али неизбежне на путу раста и развоја. Као и сам живот. Ако семе не умре, жетва неће никнути.“
На књижевном нивоу, агава је симбол који кроз сан наговештава појаву Миленине сродне душе, затим, њихов сусрет на обалама Требишњице, а на крају и њено оваплоћење у стварном свету у којем јој баш Урош, као њена сродна душа, представља ту биљку. Дакле, агава је симбол њихове љубави што ће потврдити и даљи ток радње, јер ће агава бити засађена у башти Урошевог другог оца и његовог каснијег легата. На крају, агава, као симбол њихове љубави, када буде најраскошнија у својој лепоти, даће свој живот да би подарила нови (Урошева смрт и рађање њиховог сина).
Такође, појава агаве ће пратити и пробој светлости у Миленине слике, које такође представљају симбол развоја њене личности и њеног изласка из мрака, као и наговештаје лепших и светлијих момената у животу. У почетку њене слике су „борба са сенком“, да би светлост полако почела да преузима примат започињући свој симболични живот кроз дело. Од суочавања са сенком и тамним бојама, она полако, из поглавља у поглавље, пушта боје у своје слике и истовремено у своју свест, све до момента суочавања, када остаје сама и када пушта да се њени највећи страхови оваплоте на платну, чиме се и ослобађа.
Светлост у овом роману је кључна, скоро, колико и сам симбол агаве. Она се појављује на сликама, у сновима, у дворишту… Она је пресудна код избора новог атељеа; она је рука спаса у виду професора који се појављује у зраку светлости изнад пукотине у којој је Милена заробљена; она је она праисконска светлост која је очарава на Урошевим сликама и која је усисава у себе доводећи је до екстатичног стања у којем ни сама не зна да ли је будна или сања. У том магновењу, она ту светлост доживљава као безусловну љубав, као што је и сама агава.
Борба светлости и сенке, таме и светла, живота и смрти, рађања и умирања преплиће се кроз све симболе које ауторка обилато користи у овом роману (агава, Персефона, светлост, слике, спирала, јелен…), служећи се њима чак и у грађењу саме структуре романа. Сви ови симболи говоре о истом: о супротностима који чине живот и о циклусу умирања и рађања, јер као што рече професор ми не умиремо само једном. „Један аспект наше личности умре, да би се нови родио.“
Симбол Персефоне, као и спирале, па и агаве је врло сродан. Персефона, као богиња подземља и Деметрина кћи, једну трећину године проводи под земљом, а две трећине изнад ње. Док је у царству мртвих, на земљи је хладно и влада зима, а да би наступило пролеће и да би њена мајка Деметра даровала земљу плодовима, она мора изаћи из подземља. Овде овај мит и симбол Персефоне можемо повезати не само са спиралом, која једним делом води до подземља и другим до висина, или са агавом која је такође, симбол метаморфозе или renovatia, већ и са светлошћу, која је живот, у односу на мрак, који је смрт.
„Сада јој је било јасно зашто јој је у сну професор нацртао спиралу. Њен пут је био спиралан. Водио је и навише, ка висинама духовног света, али и наниже, ка дубинама подземља.“ Иако је на психолошком плану више него јасно шта значи овај симбол, на књижевном плану, ауторка нас из висина Миленине занесености Урошем и његовим светом, сурвава у подземље и очај главне јунакиње када она открива Урошеве дневнике из којих сазнаје да је он можда убица. Сигурно, не сасвим случајно, до овог открића долази након њеног сна у којем сања спиралу. Као што је већ напоменуто, ауторка структуру романа гради тако што се води симболима који наговештавају даљи ток радње.
Поруке, односно симболи, које јунакиња овог романа добија од стране оностраног, углавном, долазе кроз снове, па се пресликавају у стварност или Миленин имагинарни свет слика, али понекад они долазе и из њеног окружења.
Са симболом јелена, Милена се први пут сусреће у професоровом стану, где је он део таписерије. Она је опчињена сликом јелена у мандали са дрветом живота. Професор јој објашњава да је јелен на тој таписерији, која је седма таписерија непознатог аутора из 15. века, оживео након што су га ловци убили и да у ствари представља долазак до сопства. Она је опчињена јер је у процесу индивидуације и сама на путу до сопства, иако несвесна тога.
Такође, јелен којег Милена сања како јој прилази из шумарка и леже поред ње, након што се осушила агава, представљаће професорову смрт за коју ће чути тог јутра по буђењу. Следећи пут са симболом јелена се сусрећемо када Урош први пут угледа свог сина и када му се учини да је један јелен из дворишта отрчао у оближњи шумарак. Овде ће нас писац први пут упозорити и на бол у грудима, који наговештава његову смрт, као и сам јелен. Симболички, јелен и овде, као и код професора, представља живот и смрт. Урош ће да умре, али иза њега остаје његов син. Као агава. На психолошком нивоу, ова смрт и рађање детета, односно симбол јелена, представљају и Миленин пут до сопства.
Дете је симбол који одређује Милену кроз јак архетип мајке. Она је обележена губитком сопственог детета и сва каснија деца, која се појављују кроз роман, значајно ће утицати на развој њене личности, као и на сами развој радње у роману. Девојчица Теодора је врло значајна у том смислу јер се и њеним сопственим губитком мајке, коју у неку руку надомешћује Милена, потенцира на значају архетипа мајке. У грађењу структуре романа и наговештаја кроз симболе значајан је и дечак из аутобуса где главна јунакиња поново преузима улогу мајке.
Ипак, поред агаве, која симболички гледано може представљати мајку која умире на порођају, доносећи нови живот, долазак детета је најлепше приказан кроз јунакињин иницијални сан: „Ноћас сам сањала да сам изгубила шешир. И да у руци држим јаје које је почело да пуца. Налазила сам се у парку где је стајала џиновска рода. Урош ми је показивао на њу. Знала сам, иако га не видим, да ме иза роде чека бели крилати коњ.“
С обзиром да је ово првенац, ауторка Ана Тодоровић Радетић врло вешто барата симболиком у овом роману и то на два нивоа паралелно: на психолошком и на књижевном, често их вешто пресецајући и доводећи у симбиозу, што овом роману даје јаке одлике психолошког романа.
Исто тако, поред очите симболике, ово дело је богато и скривеним симболима. Уроборос на пени од кафе указује на вечни циклус рађања и умирања, на renovatio; стални сан у којем хода по снегу и леду у потрази за нордијским светлом и којем стално заборавља крај, напокон, се открива у виду чамца и човека који јој долази у сусрет; затим, вода која је смирај, повратак себи, суштини, као код Хесеовог Сидарте у моментима када Милена посматра Дунав или када Лука учи од реке као Хесеов јунак; поглавље у којем је описан Еминин одлазак и које носи назив Галеб по Чеховљевој драми; скулптура раширених руку која грли празнину сведочећи о усамљености као о вечном усуду човека, али исто тако, она је и отворен загрљај за другога…
Све је у овом роману, у том Миленином микрокосмосу, баш као и у макрокосмосу, саздано од својих супротности које се преплићу и претачу на том путу сазревања или индивидуације када човек треба да прихвати, пригрли и једно, и друго, не би ли дошао до сопства или обожења. Оног момента када прихвати игру и почне да плеше са животом, да помера своје границе, то ће се одразити и на њену уметност, која је неодвојиви део ње. Она ће почети да црпи из примордијалног: „У мисли су почеле да јој долазе приче које је читала о Хекати – чаробници која је владала зверима и неманима из подземља, богињи ноћних страшила и чудовишта, али и порођаја, живота. О оној која је господарила доњим, средњим и горњим светом; која је чувала Хадове кључеве подземља, али носила и бакљу којом осветљава пут. О оној која је спајала светлост и таму.“
Са Хекатом, као оном, која у доброј мери представља Миленин унутрашњи свет, завршила бих ову анализу симболике у роману Цветови агаве, свесна да нисам исцрпила целокупно богатство симбола, које нуди овај роман. Стога, намерно, остављам простора и за читаоца, који ће након читања ових редова, да се сам игра у свету симболике овог романа и да открива нова значења.