Tekst: Branislav Dejanović , Nisville art producer
Živka Ivkovića sam upoznao posredno, preko njegovih knjiga – neobičnih i inteligentnih kombinacija književne fikcije i rock dokumentaristike u kojima je efektno radnju romana (pretežno on the road forme) preplitao sa pričama o nekim važnim, a njemu dragim rock bendovima. To posredno upoznavanje sa Živkom mi je omogućio zajednički prijatelj – naš dobri doktor – zubar Milan Jelenković, čiji odlazak prošle jeseni (direktno u centar rok sazveždja – siguran sam) ni Živko ni ja, a sigurno ni mnogi koji su ga i duže i bolje pozavali – nikada nećemo moći da u potpunosti prihvatimo.
Siguran sam da mi Živko neće zameriti što ću u ovom tekstu o njegovoj knjizi još nekoliko puta pomenuti doktora Jelenkovića, koji mi je 2002. godine poklonio knjigu „Who knows“ rekavši da je autor njegov prijatelj iz Šapca. Osim što je kao vrstan zubar (mislim da je imao prvu privatnu ordinaciju u Nišu) uvek pomagao kada je reč o profesiji (zub obično zabočli u petak kasno popodne!), Jelenković je bio i jedan od najvećih diskofila i bibliofila (kada je reč o muzičkim knjigama), svojevrem,eno vlasnik rock kluba „Underground“ i istoimene etikete. Jedno vreme je čak bio i gradski odbornik – kao član jedine moguće političke opcije za jednog iskrenog rockera -takođe „počivšeg“ Gradjanskog Saveza Srbije.
Tada sam radio kao novinar pa onda i urednik deska u niškom lokalnom dnevnom listu, u kojem sam davao oduška svojoj vokaciji i trudio se da da svu gorčinu koju sobom nosi pisanje o politici (čak i kada se to radi profesionalno i bez pritisaka) sperem tekstovima o muzici raznih žanrova, (jazz, rock, klasika,,,,). Dakle, bilo je to u u vreme dok je još imalo smisla baviti se novinarstvom u tom klasičnom smislu (stalno zaposlenje), pa makar i samo zbog toga da se kroz mogo malih bitaka sa „starovremskim“ urednicima kulturnih rubrika (bilo je, ruku na srce i razumevanja onih sa širim gledištima) , odnosno, pobeda i poraza – izboriš za to da se nešto poput prikaza knjige „nekog Šapčanina“ pojavi u niškom lokalnom listu. Upredo sa proznim, Živko je nastavio i svoj publicistički rad, pa je ubrzo stigla i njegova „Enciklopedija šabačkog rokenrola – od Čivija do Goblina“ prva lokalna rock’n’roll enciklopedija na našim prostorima. Sumnjam da je Živku promaklo da predstavi ijednu takvu publikaciju u svojim prikazima – pre svega na sajtu „Prozaonline“, a onda i u hard copy „Rockopisima“ – zbirkama sabranih recenzija.
Godine koje su dolazile, osim novih Živkovh knjiga kojima me je redovno opskrbljivao naš dobri doktor Jelenković – donele su i privatizaciju lokalnih medija u kojoj nisam video sebe. Jer, ako si u glasilu lokalne samouprave mogao da („ovako“ ili „onako“) i kritikuješ onoga ko te finansira – novi „vlasnici“ su postavili zacementirano pravilo: „ o vlasti sve najbolje“ – i putem konkursa za „poboljšanje informisanja na lokalu“ dobijali značajne sume, od kojih ni delić nije išao makar za minimalno poboljšanje standarda zaposlenih, a o nekom napretku informisanja i da ne govorimo. I tako sam uz pomoć „ metadonske terapije“ zvane Nišville festival (čiji sam od početaka bio konsultant i „vanjski“ saradnika) počeo da se „skidam“ sa novinarstva i postao stalni član tima – baš nekako u vreme kada je festival prešao na letnji termin i počeo da uvodi mnoštvo pratećih besplatnih muzičkih programa koji nisu podrazumevali samo džez u užem smislu. Tada i moja saradnja sa Živkom poprima drugačiju formu, odnosno on postaje verovatno najverniji i sigurno najpošteniji izveštač sa festivala. Sećam se da je prvih godina, odnosno, dok cela ekipa Nišvila nije u potpunosti shvatila njegov značaj za promociju festivala (da bi mu obezbedjivali skroman smeštaj u studentskom domu) – Živko tokom boravaka u Nišu spavao upravo u ordinaciji doktora Jelenkovića. Doduše, ne baš u zubarskoj stolici (što bi bio baš super detalj za neki od njegovih romana), već u kancelariji u kojoj je osim radnog stola, kompjutera i polica sa knjigama i pločama (za koje nije bilo mesta u doktorovom stanu) – bio i jedan kauč! U početku mi je bilo čudno što sam Živka veoma retko sretao u prostoru gde se održavao glavni program, čak i kada je reč o nekim zvezdama iz rock miljea za koje znam da ih on ceni. Za vreme dok su se ostali izveštači šetkali u backstage-u glavnog programa, Živko je sa satnicom prgrama u rukama pedantno obilazio ostale bine programe i beležio sve svirke – pretežno domaćih sastava, čiji bi se nastupi (ma kako dobri bili) kada izbledi sećanje i samih protagonista – sveli tek na naziv grupe u katalogu. Osim što je svojim tekstovima, kao i uvek u tom domenu njegovog rada – pružao podršku muzičarima, mi iz organizacije smo, u nemogućnosti da zbog obaveza propratimo sve segmente programa, čekali njegove prikaze pratećih programa kako bi videli da li smo „pogodili“ prilikom bookiranja. Dakle, kako bi se to reklo savremenim „projektnim“ jezikom – njegov doprinos „evaluaciji“ festivala je uvek bio izuzetno važan. Međutim i to nije sve. Živkov doprinos Nišvilu ima i važnu dodatnu dimenziju, upravo kada je reč o sastavljanju pratećih programa. Ni sam neznam koliko je tačno domaćih grupa (ali sigurno bar nekoliko desetina) nastupilo na festivalu upravo zahvaljujući Živkovim telefonskim pozivima ili mailovima u kojima bi nenametljivo predložio da obratim pažnju na neku grupu. Često je to radio potpuno samoinicijativno, odnosno, kada ni same grupe nisu imale ideju da mogu i treba da dođu u Niš… jer Živko, po pravilu, veruje grupama i više nego što one veruju same u sebe.
Iako, koliko zam, nije skroz odustao od književne forme, Ivković poslednjih decenija sve više pomera težište svoje rock misije ka publicistici, odnosno predstavljanju važnih muzičkih izdanja ali i knjiga iz domena rock muzike i pop kulture. Ono što on iz nedelje u nedelju objavljuje na sajtu prozaonline, i publikaciji Infinitum – po treći put je sakupljeno u ozbiljno štampano izdanje – odnosno, jedino što ima smisla za sve one koji su odrastali uz magazin „Džuboks“ – ma koliko prihvatali savremene načine komunikacije i pribavljanja informacija putem interneta. A upravo zaslugom Živka Ivkovića i njegovog urednika Zorana Ilića –na jednom mestu se mogu dobiti informacije i korisne reference o mnogim muzičkim i štampanim izdanjima – praktično sa cele ex SFRJ teritorije. I ma koliko, recimo, mene lično više intersovalo šta je Zlatko Gal napisao u knjizi o Arsenu ili Siniša Škarica o Gabi, Živkova misija dobija pun smisao upravo kada predstavlja knjige o lokalnim rock (pa i džez) scenama, jer makar i puku informaciju da je izašla, na primer, knjiga o rokenrol sceni u Knjaževcu, teško da možete naći i u usko lokalnim medijima – računajući i one sa interneta. Osim što predstavlja takva izdanja, Živko Ivković indirektno, a često verovatno i direktno motiviše autore da (dok protagoniste još služi sećanje!) prikupe podatke o rokenrol scenama u svojim sredinama.
Živko Ivković nije samo knjiški moljac, odnosno, neko ko sedi kući, čita, sluša muziku i piše, već i pravi terenski (u najboljem smislu reči) rock publicista – takoreći hodočasnik, koji već godinama neumorno obilazi sve festivale i gitarijade na kojima (po njegovoj nepogrešivoj proceni) ima šta da se čuje…. i sve to pedantno istrže od zaborava i iznad površine opšteg, a na žalost – preovlađujućeg neukusa.
I na kraju, nadam se da će Živko u nekom sledećih izdanja „Prozaonline Rockopisa“ konačno moći da predstavi i knjigu „Diskografija jugoslovenskog rokenrola“ – praktično završeno (a neobjavljeno) delo našeg dobrog doktora Milana Jelenkovića, koji je tokom decenija uspeo da prikupi omote i podatke (često i one kojih nema na samim omotima) o bar 99 posto vinilnih LP rock izdanja objavljenih u SFRJ. Želim da verujem da će njegovi naslednici, uz malu pomoć mnogih prijatelja, uspeti da se ta knjiga koju bi i on sam (uz svu nespornu stručnost i ljubav prema profesiji za koju se školovao) sigurno smatrao svojim kapitalnim životnim delom – konačno izađe pred rock auditorijum.