Marko Antić: Operacija Golub

Pre no što se lift zaustavio, mladić je na sekund odložio kesu sa hranom i popravio kravatu. Iskoračivši, skrenuo je levo, uputio osmeh zgodnoj advokatici koja je nedavno otvorila kancelariju u lokalu C56, i produžio do kraja hodnika. Ušao je u lokal C63. Ime firme je glasilo – Agencija za nekretnine Forte Mare.

U uglu skromno uređene prostorije nalazio se stariji muškarac u odelu. Sedeo je za računarom i vešto pretraživao Mrežu, povremeno hvatajući beleške. Načas je skrenuo pogled ka mladiću, a zatim nastavio da tipka po tastaturi. Na brzinu je pročitao određeni tekst, a potom prihvatio sendvič koji mu je mladić dodao. Zarotirao se zajedno sa kancelarijskom stolicom i osmehnuo, zadovoljan rezultatima svoga rada. Progovorio je:
– Sa omasovljenjem Interneta sve je postalo lakše. Evo, taj i taj su objavljeni u istom zborniku, koga su izdali oni, a ovaj i ova i ovaj su piskarali na tom i tom blogu. Google ne laže. A ta, ta i taj su učestvovali na onoj književnoj večeri, sećaš se, kada smo par dana ranije dodatno ozvučili salu. Vidiš, godinama ranije su se okupljali na nekom neformalnom sajtu, i izdali su više zajedničkih knjiga…uostalom, evo, svi oni su međusobni prijatelji na Facebook-u. Čak se i ne kriju! I molim te, šta će im sve to?! Ljudska prava, životni standard, zakon o informisanju, zakon o elektronskim medijima, nezavisno sudstvo, korupcija, kapitalizam, besplatne studije, ma nije nego?! Sloboda?! Eeej, sloboda?! Pazi majku mu?! Neka uče školu ili rade nešto! Kao da oni sve znaju najbolje? I odakle im samo ta ideja?! Organizovani protesti u svim većim gradovima zemlje?! Eeeej?! I koliko su samo ljudi pridobili! Pa to je kritična masa, to su opasne stvari…
Zavrteo je glavom i ustao, i dalje držeći sendvič. Prišao je prozoru. Blistav dan, obasjani krovovi i ulice, neutralisano sivilo, metropola se davala kao na tacni. Kratko je uživao u prizoru, pa se okrenuo ka mladiću i nastavio, značajno podigavši kažiprst:
– Samo, sve se to brzo sazna…OZNA sve dozna! Srećom….srećom! Ovaj grad nikada ne spava! I zapamti, momče, država je uvek u pravu, i država mora da se štiti po svaku cenu, ona ima legitimno pravo na to! Država će i ove nesrećnike zaštititi od njihovih sopstvenih loših postupaka, i oni će joj jednom biti i zahvalni! No kako! Sve će to doći na svoje mesto, videćeš…jer danas, tačno u podne, operacija Golub konačno može da počne!
– Tako je, gospodine! – nadoveza se mladić.
– Budi uveren da je tako, momče. A….kada te cure pitaju gde radiš, šta im ti odgovaraš?
– Da radim u agenciji za nekretnine…
X X X
Od puta u prestonicu sam odustao, pošto su svi vozovi i autobusi bili otkazani, a autoput blokiran. Sedeo sam na ivici kreveta i okretao kanale, nadajući se da će neko izveštavati o protestu. Jedna stanica se odvažila. Snimak je prikazivao gomilu ljudi naspram kordona policije. Opazio sam dosta meni poznatih lica – ljudi čije sam radove čitao, ljudi objavljivani zajedno sa mnom. Začuo se i spiker. Izveštavao je o ulicnom ratu žandarmerije i pripadnika klerofašističkih organizacija, govorio je o tome kako tim organizacijama upravljaju strane i domaće službe bezbednosti. Sukob se širio ka Platou, gde se miting održavao. Spiker je spomenuo verovatnoću uvođenja policijskog časa i vanrednog stanja. U momentu kada je emitovanje prekinuto, iza nevešto zabarikadiranih vrata od stana začuo sam žamor. Policija je zalupala uz uobičajene povike. Ugasio sam televizor, prevrtao daljinski u rukama i gledao pravo u vrata od stana, pošto su vrata od sobe bila širom otvorena. Lupali su i lupali. Skrenuo sam pogled i odložio daljinski na sto. Ošacovao sam predmete na stolu – diskove, gumenu figuricu, knjige. Počeli su da razvaljuju. Osmotrio sam tepih, svoja stopala, plafon, tupo zurio u zid.
Čekao sam.