„Сан је давна и заборављена истина
коју више нико не уме да провери“
Бранко Миљковић
(Интрада)
Узме ли се у рачун онај стародревни, тешко оспориви gnosis који категорички развлашћује сваку очигледност – по којему оно што је очигледно опсјенарски пресјењује истину, наводи на погрешан траг и заводи на странпутицу – тада и моје прве (што ће рећи и најснажније) импресије о књизи „Пјесма на жици“ Валентине Милачић, хтјеле то-не хтјеле, морају да посумњају у себе.
Шта ми је чинити?
Обраћајући му се директно, у једном апострофичном тону, Шимборска своме стиху[1] (дакле – ономе што се у њеној нутрини запатило и има прилику да изађе на видјело) даје четири могућности:
„У најбољем случају
бићеш, стише мој, пажљиво читан,
коментарисан и упамћен.
У горем случају
само прочитан.
Трећа могућност –
бићеш стварно написан,
мада часак касније у корпу за отпатке бачен.
Имаш на располагању и четврти излаз –
да нестанеш ненаписан,
задовољно мрмљајући нешто за себе.“
И премда ми, збиља, најпримамљије звучи ова четврта опција, ја своме „скудомислију“ дајем и пету могућност.
Баш зато што би мрмљање ненаписанога било ЗАДОВОЉНО (сасвим сигурно задовољно!) „намјера ме намјерила“ да овдје начиним какву-такву транскрипцију тог и таквог мумларења себи у браду.
Имам намјеру да самјерим оно што је очигледно и оно што се иза видљивог укрива. Да, у првом дијелу текста, предочим очигледности и да се потом, у другом дијелу, обрачунам са њима и сведем некакав коначан, колико је то могуће, рачун.
Па, кренимо, корак по корак, у свега пар корачаја!
1. СЛИКА
„Једном сам пишући о једном француском песнику говорио о важности наслова“ – рећи ће Миљковић у интервјуу датом листу „Младост“ 10. 9. 1958. године – „Наслов није ту да само означи песму, већ да је започне, и више од тога, да је конституише и сугерира“ и, напокон, поентира у: „Лош наслов може да упропасти и најбољу песму јер је погрешно усмерава.“
За наслов најновије књиге пјесама Валентине Милачић (као и за наслов пјесме од које је преузет) са задовољством би се дало рећи да је „срећно“ и врло вјешто одабран. У СВОЈ СВОЈОЈ ОЧИГЛЕДНОСТИ! – ово морам и овако, визуелно, да нагласим.
Он ствари усмјерава у павоме смјеру.
Он јасно конституише и – да се мало нашалим са Миљковићем! – више сугерише, него што сугерира.
Штавише, овај наслов не сугерише (гријех је спочитнути му тако нешто и тиме га закинути!) – он јасно показује прстом!
Те очигледности поради, осјећам се дужним и обавезним да одаберем најкраћи пут и без икаквог околишења, одмах и директно кажем: Пјесма увијек дрхти на танкој жици.
Ту је линија која одјељује (а оно што дијели, не пренебрегавајмо то, уједно је и зона контигвитета – свом својом дужином – додирна линија двају „ентитета“) видљиво од невидљивог, физичко од метафизичког, овострано од оностраног, вештаствено од духовног.
Писање пјесама јесте ход по тој жици.
Овом књигом Валентина Милачић још једаред потврђује и исповиједа ту свијест која је дубоко усађена у њен пјев и која јесте фундамент њенога пјесничког сензибилитета.
Онај који пјева хода по трапезу; стварност (реалитет) – видљиво – времено – живот, то је танка линија по којој се креће. Толико – не више! – његовим је стопалима на располагање дато; само толико простора колико једна линија заузима.
Ништа преко тога.
Све остало, све оно около, јесте оно „што око не видје, и ухо не чу, и што у срце људско не дође“, како би Свети апостол богонадахнуто у Првој посланици Коринћанима (2, 9) рекао. Све остало је оно што има префикс без: безвремено, безгранично, бестјелесно, бесконачно, беспочетно, безметежно, бесплотно, бестрасно… оно, дакле, што је БЕЗ, што се једном за свагда свих уза, свих окова и свих ограничења (те и те танке линије реалности) лишило и ослободило. А то што нема никаквих ограничења – што јесе без краја и без почела – то (да не оставимо ријеч Св. апостола Павла без доврхуњења) „уготови Бог онима који га љубе“.
Онај што пјева пеливан је који тражи баланс и успоставља равнотежу. (И то баланс и равнотежу како у себи, тако и између онога у себи и свега онога око себе.)
Он мора дубоко у својој нутрини да освијести постојање те више но танке линије реално-животног по којој ходи, стојећи на њој да освијести ону централну осу свога бића која га држи усправним и да, потом, раширивши руке као да се добровољно распиње, као крсту да се предаје, постане потпуно свјестан недохватне ширине простора који га окружује (да сваком пором највећег органа свога смртнога тијела осјети оно „што око не видје“) и нагињући се час на лијеву, час на десну страну остане на жици и настави своје „хожденије по мукам“.
Можете ли сада да замислите један класичан графички приказ тих трију оса које се укрштају под различитим угловима и на којима почива равнотежа свјетова?
Уствари – нашто замишљати, нацртаћемо, часком, то:
Који пише пјесму, пеливан је што, успостављајући баланс, у себи помало мантрички, изнова и изнова, понавља ону Игоову ријеч: „…усправан, ал’ нагнут према рубу чуда.“[2]
Он мора да, држећи правац, остане усправан, али увијек мало нагнут ка том рубу одакле се у свим правцима (мимо свих знаних физичких законитости) отвара бездан чуда (акценат кратак – једнина, наглашавам!).
Али – чему сво ово моје глосирање, ово моје излишно многословље, кад Валентина Милачић у једној пјесми из ове књиге, стилски срезано а пјеснички ауторитативно, stricte et recte, експлиците – очигледно, дакле! – (у)казује:
„Са невиђеним
укрштам виђено.
Калем жудње,
узорак тишине.
Просвјећујем предах,
сан без риме.
Са виђеним
укрштам невиђено.“
Све је ту, пред нама.
Ту је виђено, ту је невиђено, ту је калем жудње, ту је и узорак тишине, ту је предах неопходан за просвјећење (предах на жици!), ту и сан без риме, као пунота доживљаја и првородна драж тог малог, пријекопотребног, предаха.
Ништа се овоме, сложићете се, не да нити додати, нити одузети.
Не би ово, јасно је, отрпјело ни било какве даље експликације.
Прст на усне и: псссст…
Ћути и обрати пажњу на детаље…
Пред нама је једна цјеловита слика (оно, дакле, што је посве визибилно) која јасно изображава и образ (ОБРАЗ!) ове књиге, и „унутрашњи портрет“ Милачићкине поетике, уопште узев.
Може се, евентуално, само указати на двије ситнице које, уствари, могу бити и „крупнице“.
Primo loco, апострофирао бих ову крајње суптилну (а суштински врло битну) алтернацију у почетном и завршном дистиху. Пјесникиња ће, је ли, на почетку пјесме рећи како са невиђеним укршта виђено, а на крају да са виђеним укршта невиђено. Није овдје ријеч о пукој вербалној варијабли, о некој згодној комбинаторици у језику, није ово некакво банално „окретала, обртала њоме“.
Има ту толико танкоћутности (мисаоне и емотивне).
Без намјере да улазим у какве теолошке потанкости, рећу ћу овдје само толико да постоје два пута богопознања – природни и натприродни. Први води одоздо навише, а други одозго наниже. Валентина Милачић је врло добро свјесна те двосмјерности и варирањем унутар ових дистиха чини супстанцијалну дистинкцију, наглашавајући да ма колико циљ и исход били исти, пут (његова дужина, трајање, његова морфологија, природа, инструменти) се и те како (и – и те колико!) разликује у зависности од полазишне тачке.
Други моменат на који желим да укажем поново се тиче ових двају двостиха. Да, редослијед ријечи се у њима мијења, али оно што бисмо могли означити као punctum puncti у оба случаја јесте глагол укрштам. Punctum puncti се, како то по природи ствари и бива, находи у тачки укрштања. Ту, да прецизирамо, гдје се видљиво и невидљиво укрсте и увежу у крст.
Пишући о претходној Валентининиј књизи, „Ужарена лаванда“, на једном сам мјесту цитирао другу строфу пјесме „Пјесма са тобом“:
„Да би пјесма опстала
не треба јој похвала
ни слава,
тек збиљски
крстолик поглед“ –
а потом истакао: „Ето, дакле – то је све што једној пјесми треба. Крстолик поглед! Као у нишанској оптици, двије основне линије – хоризонтала и вертикала (што ће рећи: људско и божанско, лично и универзално, времено и вјечно, спиритуално и материјално, овострано и онострано, etc, etc.) се крстообразно сијеку. Тачка пресјека је тачка преко које се достиже мета. Центар крста се мора поклопити са оним у шта циљамо.“
Валентина Милачић свијет види кроз крст.
Таква перспектива, по природи ствари, отвара широк поглед на „другу страну“.
Милачићка је пјесникиња која има тај „крстолик поглед“, што ће рећи да на свијет гледа јасно, кроз призму православне, „христијанске“ икономије. Њено унутрашње око је отворено за оно „што око не видје“, њено унутрашње ухо је отворено за оно „што ухо не чу“.
И то није (никако!) нужно повезано са религиозном (условно речено) тематиком (пјесме попут „Неброј“, „Бројаница“, „Лазарева субота“ итд.), нити је њоме условљено. То се показује једном преекспонираном, карактерном цртом ма о чему да пјесникиња пјева.
Не може се то ничим прикрити када, на примјер, у циклусу „Сиви праменови тишине“, пјева о љубави (земној, заземљеној, земаљској љубави). У пјесми „Нисам те заборавила“, примјерице:
„Колико пута сам
пресвукла пјесму
(ради врућине, ради хладноће),
да не оболи,
колико пута сам је заштитила
од каменица, од леда,
колико пута сам је бодрила
да не престане да пјева,
толико пута сам те
у пјесми срела,
и нисам те заборавила.“
Примјећујете ли како пјесникиња снагом духа одземљује заземљено? Вјерујем да и ви, колико и ја, осјећате ту силину присуства невидљивог у овим ретцима. Једно снажно присуство одсуства, да се тако – оксиморонски – изразим.
Или – да останемо на трагу истога оксиморона – у овој, рецимо, пјесми („Понекад II“):
„Понекад те пронађем
тамо гдје те не тражим.
Тамо гдје те нема,
тамо гдје никад нећеш бити.
Понекад те пронађем
тамо гдје сам те изгубила.
Тамо те највише има.“
Када прстом пролази рубом ране њених болесничких и санаторијумских искустава у циклусу индикативнога наслова „Нема добре пјесме“:
„Поглед спотиче
тишину зида,
опстанак постеље
заточеног болесника
у тамници тремора,
његовог преслишаног живота.“
(„Поглед болесника“);
„У последњем листу на дрвету,
у ожиљку гране,
у капи облака.
У тијесној ноћи
коју смјењује
амбуланта за бол,
упознала сам Мајаковског.“
(„Упознала сам Мајаковског“);
„Бол је понекад изненадна.
У трену зграби и не пушта,
држи чврсто свој прамац
и ликује до даљњег,
до тренутка одлуке –
одласка…
Како год,
одлазак је нови долазак.“
(„Бол“).
Када треба да „увуче конац у иглу“ или „да замисли кишу“ (зависно од тога са које стране сагледавамо ствар):
„Требам увући
конац
у иглу,
сашити
папир,
завезати
чвор
и
замислити кишу.“
(„Киша“)
Када, као у пјесми „Тренутак“, гребе ноктом по красти фатумско-несазнајног:
„Тренутак, све је.
Не каже, ни добро је ни лоше је.
ни зашто ни како,
само каже: ево ме!
До тог тренутка,
низале су се мисли,
разговори, монолози,
размишљања, сусрети.
Дође тренутак,
човјек га не тражи,
нити зове,
створи се.“
Но, можда то епифанијско стање крајње отворености ума и чула за онострано најпотпуније осликава овај лапидарни „пјесмуљак“ (стихолико, сушто оваплоћење оног ултиматума „да је ријечима тијесно, а мислима пространо“):
„Бол –
кад не боли
ништа,
а боли све.“
(„Сведена бол“)
Ваљда би то било оно што су романтичари крстили са Weltscmerz…
Свјетски бол…
Обол свијета…
Ипак, осјећао бих да сам некога или нешто изневјерио уколико, још, не бих довео у везу ону синтагму сан без риме из „првоцитиране“ Милачићкине пјесме са пјесмом „Вјерни и невјерни“.
„Римују се
мјесечина и свитање.
Римују се
доласци и одласци.
Римују се
успони и падови.
Све се римује,
само се
вјерни и невјерни
не римују“ –
рећи ће пјесникиња у тој пјесми, те тако јасно разграничити ствари и сваку поставити на мјесто које јој припада. У овом лудом свијету, у овом махнитом времену у којем срок налази и оно што никад није било у сроку, у тачки када се губи разлика између црнога и бијелога, а сиво испотиха и подмукло ништи и убија својим сивилом – вјерни и невјерни се, упркос свему, никако не римују.
Валентина Милачић својом поезијом неодступно указује на то и резолутно заузима страну; њен сан је без риме, у њеном сну ти се антиподи не могу римовати (остајући притом у потпуности „трезвеноумна“, свјесна себе – у личном и стваралачком смислу – док исповиједа: „Мој пут је усавршио/ моје врлине и мане“[3]). Јер – опсјетимо се – Господ Исус Христос је јасно рекао: „Ко није са мном, против мене је и ко не сабира са мном, расипа“ (Матеј, 12, 30).
Валентина Милачић није од оних који расипају.
Валентина Милачић сабира.
2. ПАСЛИКА
На шта ви, живо ме у овом тренутку занима, најприје помишљате када читате насловну пјесму ове књиге? Врло је кратка:
„Немам шифру
да отворим
твоје небо.
Ја сам
пјесма на жици.“
Ја видим птицу. Видим азур (натруњен једним, тек, облачком – као јединим покретним елементом на „слици“ – који се сваког трена може расперјати и нестати из видног поља) у златном пресјеку пресјечен танком линијом и на њој једну на ноту налик птицу, помјерену мало улијево – ради разбијања отужне баналности равнотеже, разумије се.
Шта се ту десило?
Вознесенски на једном мјесту пише: „…од многих пријашњих пјесника дознаћемо о њиховој пријемчивости за звуковни састав ријечи које у њима изазивају одређено расположење, па чак и одређено разумијевање тих ријечи, независно од њиховог објективног значења“ и цијелу ствар подупире анегдотом која повиједа како је због нечиткости пјесникова рукописа у једном издању Пушкина ријеч бил (био) замијењена ријечју брег (бријег): „…испала је потпуна бесмислица, али је она тихо, непрепозната и непризната, прелазила из издања у издање, и тек ју је касније пронашао један истраживач рукописа. Ралог је“ – закључује Вознесенски – „то што… при извртању смисла није био изврнут звук.“
Читам, дакле „птица на жици“, а као ехо у мојој уобразиљи одзавања друго: птица на жици.
Читам једно – чујем друго!
(О томе другом је ријеч и то друго је „други поглед“, поглед иза онога што је очигледно.)
Наравно (и наравствено!) дало би се то приписати мојим личним склоностима и аутопоетичким координатама којима сам се одавно опасао и (с пуним правом) довести у везу са насловом (и његовим смислом!) моје прве пјесничке књиге, „У интими птица“. Могло би се, даље, све то довести у везу са пјесмом „Пјев птице у ноћи“ – првом пјесмом коју сам (након вишегодишњег писања прозе, искључиво) написао, посебно са подужом фуснотом која пјесму прати и окончава се овако:
„Много касније, у некој енциклопедији, прочитао сам да то мужјаци славуја ноћу, од средине априла до средине јуна, пјевају своју љубавну пјесму, односно пјесму љубави. Једино мужјаци пјевају. Женке тихо и нијемо слушају са околног дрвећа или из жбуња, упијају и слажу у себе. Склопљеним очима, спуштеним капцима и отвореним срцем оне гутају њихове зреле ноте налик на касне дивље трешње на дугим петељкама.
И по оној да Винчијевој, прст уперен у ону ноћ у времену које је ријека, показао ми је да је она само једна кап, последња од оних које су дотекле, и прва од оних које ће отећи. Ипак, остала је пјесма.
Тако сам зашао у интиму птица.“
Но, држим да таква субјективност у овом случају не угрожава оне крајње интенције – напротив, рекао бих да она на најбољи начин (крајње илустративно) подупире оно што желим да кажем.
Али ако се и јесам некако запетљао у субјективност, призваћу од себе умнијега да ме испетља и на чистац објективног изведе – па „позивам Антониа Маћада да приступи као свједок у овом случају“.
Маћадо, у Нацрту приступне бесједе за Академију, 1931. године пише овако (стајући тиме на моју страну): „На данашње пјеснике могли бисмо примијенити mutatis mutandis Кантове аргументе против школске метафизике, подсјећајући их на параболу о оном голубу који, осјећајући отпор ваздуха на својим крилима, сања да би боље летио у безваздушном простору“ , и закључује: „… постоји и лирски голуб који, с циљем да се вине до вјечног, чини све да укине вријеме и, слично оном кантовском, заборавља закон сопственог лета.“
Поново – све је ту, пред нама!
Нека ми не замјерите што немам намјеру да објашњавам све „ријеч по ријеч – корак по корак – ред по ред“, што ћу вам, само скренути пажњу на одреднице птица, лирски голуб, укидање времена, винуће до вјечног, заборављање закона сопственог лета, што ћу се тихо повући и оставити вама да их доведете у везу са свим оним о чему сам говорио у првом дијели овог „трактата“ (да им, напросто, нађете мјесто у првом дијелу текста; или да као у оним шареним едукативним дјечијим вјежбанкама спојите парњаке).
Могу ли сада да одахнем и са олакшањем констатујем како је „други поглед“ у потпуности потврдио оно што сам видио и „на први поглед“?
„Звучна мрља“[4] се поклопила са значењем изреченога.
Паслика је, без остатка, респондибилна слици.
(Barra final)
У ономе толико знаном аутопоетичком записку „Тајна песме“ (из 1966. године), Васко Попа вели: „Питају те шта значи твоја песма. Зашто не питају дрво јабуке шта значи њен плод – јабука? Да уме да говори, дрво јабуке би им, по свој прилици, одговорило: „Загризите јабуку, па ћете видети шта значи!“
Валентина, пак, Милачић, као да жели да повуче црту и да заигра „отворених карата“, исписује овакву пјесму:
„Ставила сам
стих
у јабуку.
Загризи или бјежи!“
Пјесма се – гле чуда! – зове „Јабука“ (из ове је књиге, разумије се) и очигледно је како је саздана од два „члена“, два саставка.
Терцетом, неупитно, пјесникиња алудира на „познање добра и зла“ (намјерно не кажем на дрво познања и не пада ми на памет да се сада упуштам у „воћарско-калемарске“ распре: јабука, парадајз или нешто треће; држаћемо се општеприхваћене симболичке конвенције) и то промптно ваља довести у везу са пјесмом „Вјерни и невјерни“, са „анимузитетским“ односом вјерни/ невјерни и са страном коју Милачићка резолутно заузима. (Исто као што ће пјесникиња у једној другој пјесми[5] „упозорити“: „Неке пјесме долазе/ из ведра неба/ неке из ђаволске таме“ и „неке пјесме су/ рашиле ноћ/ неке сашиле дан“!)
Скоро да, док ишчитавате та три ретка, можете да чујете оно: „Ја рекох, и душу спасих“ – након чега (у овом издвојеном, завршном моностиху), по логици ствари, оне којима је рекла шта је имала да каже ставља у не баш лагодну позицију да одаберу и опредијеле се и сами.
Општезнано је да ће се човјек (црв злехуди!) вазда заклињати у истину, а зазирати од ње и не хтјети (не моћи) да је прихвати[6].
О вилаетској је двосјеклости збор овдје.
Речено је: истина боли.
Речено је и: истина ослобађа.
Истина је, према томе, слобода, а то, неизоставно, у ум призива ону Миљковићеву, добро знану, дилему/мозгалицу: „…хоће ли слобода умети да пева/ као што су сужњи певали о њој.“
Шта преостаје мени, који исписујем ове ретке са намјером да на најбољи начин (најбоље што могу!) препоручим најновију књигу пјесама Валентине Милачић, осим да поновим (сада помало и заједљиво):
Загризи или бјежи![7]
Мирко Вуковић
(У Недељи праштања, пред Велики, Часни пост 2024. год.)
[1] Пјесма „Властитом стиху“ из књиге „Довољно“ (2012).
[2] Из чудесне, уисатину, пјесме „VENI, VIDI, VIXI“
[3] Пјесма „Мој пут“.
[4] Израз који користи Вознесенски.
[5] „Пјесме и људи“.
[6] Или, уколико се и одважи, онда не у њеном пуном капацитету!
[7] Да те очи моје не гледају!