NARODNA BIBLIOTEKA PRIKAZ
VUK KARADŽIĆ ŽIVKO IVKOVIĆ
VELIKO GRADIŠTE PROZAONLINE
2026.
Odmah i u startu ću napisati da su naslov priredili Milena Dimitrijević i Igor Mišurović te da su u zaokruživanju ovog sjajnog naslova svoj doprinos ponajviše pružili Nikola Ćirković, Stojan Paljić Pala, Miroslav Petrović itd, što bi rekli više od dvadesetoro njih, te da se ovde zapravo radi o grupi autora koji su dali sve od sebe u ispisivanju stranica ove lokalne ali od izuzetnog značaja storije o rokenrolu u Velikom Gradištu. I sve je ovde zasnovano na prisećanjima tih, brojnih autora, tako da prvi od njih Slobodan Paljić kreće od 1966. godine i formiranja VISa El Sopremo, koji je repertoar zasnivao na uglavnom beatrock stvarima te dekade ali i žešćem zvuku iz poznijeg perioda te. Nažalost, čovek se ne seća punih imena i prezimena članova pomenute, te tako tu uglavnom figuriraju nadimci, ali dobro, priča je bitna, tako da su tu prvu gradištansku (po njemu naravno) činili Mile Šuša na saksu, Zela na gitari, Popaj na bas gitari te Bora Milić koji je imao zaduženje bubnjara, a stoji da su svirali do konca 1970. godine. Startna ova, uvodna storija vezana za drugu polovinu šezdesetih pleni umnogome, skreće pozornost obzirom na vreme kada su mladi u urbanim sredinama maštali kako će jednog dana postati fudbaleri vrsni, veliki glumci ili će formirati sopstvenu rocknroll grupu po ugledu na američke one ……Potom imamo VIS Dobri dečaci (Zoran Zdravković za klavijaturama, Džaga za bubnjevima, te Mikica Stojković gitarist, a tu su i VIS Demoni (Milan Selić bas gitarist, Čonja za bubnjevima, te potpisnik ovih redova Slobodan Paljić kao solo gitarist i vokalni solist). Ubrzo menjaju ime u Grupa 5 (Mile Mrna na saksu, Popaj na bas gitari i naravno Slobodan Paljić solo gitara & vokalni solist a što čini taj uvodni deo startne rock slagalice u Gradištu, mada se autori tih i nisu ne znam koliko pretrgli u iznošenju onih najbitnijih detalja, podataka vezanih za repertoare pomentuih grupa, prostore i organizaciju koncert – igranki tadašnjih. Po mojoj evidenciji radi se o dvadeset i osmom gradu u Srbiji koji je, evo, dobio pisano svedočanstvo o urbanoj rocknroll sceni u svojoj sredini (tu ubrajam i dva sela sa objavljenim biltenima odnosno pisanim svedočanstvima vezanim za rock history, a radi se o selu Botoš opština Zrenjanin te Bavaništu u opštini Kovin). Zatim dolazimo do grupe Gemax formirane 1972. a pozicije u toj su zauzimali Milivoj Rajčević za bubnjevima, Slobodan Paljić gitarist i vokalni solist te izvesni Šeki na bas gitari. Svirali su bez izuzetka uvek pred krcatom salom, popularnost članova sastava je bila na zavidnom nivou, potom im se nakon godinu dana pridružuje Mira (Sejina !?!?) kao vokalna solistkinja. Ovde dolazim do kratice ili skraćenice VGSK koju pamtim kao klinac, a što je jednako Velikogradištanskom sportskom klubu valjda. Do neizbežnih personalnih promena u Gemax ekipi dolazi nakon izvesnog vremena, a te se ogledaju u odlasku Šekija kog na poziciji basiste menja Miško Kliser, da bi Rajčevića smenio Dragan Lazić. Imamo i grupu Suze, mada je ta istovetna onoj Gemax ekipi ali uz pojačanja izražena u dovodjenju Miška Suska, Vladimira Manojlovića te vokalima Mirom i Kondžom, a brojne nastupe beleže u Hotelu Srebrno Jezero i tako sve do 1987. godine. Dolazi se i na ideju o formiranju profesionalne dancing družine pod imenom Trend koja je i realizovana, te maksimalno usvirana i uvežbana tako, nastupa po brojnim hotelima, mahom u Srbiji i Crnoj Gori, a potrajali su do 1991. Ima reči i o grupama iz okolnih gradova, poput Passengers iz Golupca koja je aktivna i danas, a ponajviše su zastupljeni na moto skupovima te kod bajkera uživaju znatan ugled. I to je storija Slobodana Paljića. Imamo kraću storiju Dragana Petrovića (uža specijalnost džez) više studijskog muzičara sa komponovanih blizu pet stotina songova kojih nema na oficijelnim izdanjima poznatih diskografskih kuća (izuzev na you tube kanalu Gaga Music Studio) no i dalje deluje neshvatljivo, začudjuje da se čovek nije oglasio niti jednim barem studijskim albumom, fizičkim izdanjem kako to već popularno ili u žargonu kažu. Nenad Manojlović u svome tekstu ovde iznosi kako je pank praktično način življenja te muzički pravac koji je pratio taj, a predstavljao je eksploziju pobune i energije sa čim i ne mogu u potpunosti da se složim jer, pankrok po obimu onom nije ni blizu maspoka za razliku od hipi pokreta i rokenrola koji je pratio taj jer je isti osvojio i pokorio svet, dok je prvopomenuti delovao i osvajao samo pojedine grupacije mladih. O tome su ponajviše pisali američki muzikolozi Grejl Markus, Rej Robertson …. koji su govorili (pisali kako god već) da je pank antimuzički pravac te da je novi talas besmisaoni pank. kao i da su diskografske kuće smislile novi talas jer, punkrock nije ispunio finansijska očekivanja. U Londonu se pisalo da je pank egzistirao sve do prvog koncerta grupe AC/DC, da bi nakon tog zauzeo marginalnu jednu poziciju i samo delimično se javljao, ali da je doživeo neku masovnost poput hipi pokreta, nije ni približno naravno. SFRJ je nezvanično slovila za državu zapadnog bloka ili oazu izmedju oba, kako god, a sve što se dogadjalo u Londonu, San Francisku, Njujorku, Parizu i drugde se trenutno reflektovalo na našu sredinu ili scenu kako god, te se isto dogodilo i sa punkrockom. Pa ipak, osamdesete su nesumnjivo dekada Riblje Čorbe, Kerbera, Atomskog skloništa, Divljih jagoda, Galije, Vatrenog poljupca i brojnih koji su prodavali milione kopija svoih albuma, a za panknovotalasne se može reći kako to ni jednoj nije pošlo za rukom. I to je fakat, možemo naginjati ovoj ili onoj strani ali, činjenice su nedvosmislene. U gradu kraj Dunava imamo prvu pank grupu Kabinet 05 (Mladjan Kocmanović gitarist, Ljubiša Jovanović gitarist, te Boris Kostić za bubnjevima) no, autor ne pominje godinu formiranja, mada stoji da je grupa nastupila u zagrebačkom Kulušiću 1980. Grupa potom menja naziv u Anemični Oliver a stoji kako je grupa bila na tragu novog ranog talasa, pa ipak, ni ovaj sastav za sobom nije ostavio tzv. fizičko izdanje albuma iako su snimili brojne one za Radio Požarevac. Autor teksta pominje i grupu Ruska salata i to je sve, nema dodatnih generalija. Piše i o smotri muzičkih snaga požarevačkog kraja na kojoj je nastupilo petnaestak grupa (Žuta nada/Japanese Whispers/Porok/Anemični Oliver …) te je tako punkrock kao muzički pravac u ovom gradu zaživeo više negoli kao način življenja. Radilo je nekoliko grupa tog usmerenja, te priredjivač, odnosno potpisnik ovog teksta pominje grupu ‘Izlazak iz kome’ a ostaje nejasno, poprilično, konfuzno ono na kom je festivalu sviralo desetak grupa iz Kostolca, Velikog Gradišta, Požarevca …, mada kapiram da se radi o polovini osamdesestih. Imamo imena muzičara iz pomenutih (Žarko Djordjević, Petar Bulaltović, Vasa Čarapa, itd) ali, ostaje taj osećaj nedorečenosti u smislu godina dešavanja pa i prostora, naravno, jer, lokalcima to nije sporno, ali za nas čitaoce to ostaje enigma. Zanimljiv je nastanak imena grupe Anemični Oliver, a stoji da je odredjena družina sedela na klupi ispred kuće Vojkana Lazarevića te da su preko puta ugledali bledog, mršavog gotovo preplašenog klinca, te su se tako reći prećutno saglasilii da grupa ponese ime Anemični Oliver. Zanimljivi detalji iz prošlosti tako, ostaju zauvek u sećanjima, pričama te zvuku koji nikada potpuno ne utihne, piše Goran Radovanović. Negde sam pročitao, samo su snovi iz detinjstva i odrastanja večni… Imamo potom kraću storiju naslovljenu sa Kafe Nered, a u toj o bezimenom, nenaglašenog imena čoveku, no, svak ko pročita tu, a upoznat je sa nj. radom te izgaranjem za gitarjadu la(h)ko ukapira da je reč o Miroslavu Miki Petroviću NO 1 čoveku gitarijade, čoveku koji je uložio sebe u proteklih deset godina egzistiranja iste, a to, da li je nj. zdravstveno stanje nakon svih tih napora ostalo nepromenjeno, zna samo on. Storija Mala Pipa donosi redove o toj (Nenče, Kaja, Goran, Anton i Timpanes) i samo jednom nastupu grupe i Sulfinu konstataciju da se zapravo nikada ne zna kada će ova ekipa ponovo na steJdž. Priča o heroju VELIKOGRADIŠTANSKE GITARIJADE, već pominjanom Miroslavu Petroviću ima zapravo svoj epilog u ovom naslovu Kafe Nered. Sulfa ovde zaključuje sasvim objektivno kako rocknroll zapravo i nije samo muzika nego zaraza a što je van svake sumnje fakat, i ta je dijagnoza ustanovljena poodavno, ali se za lekom još uvek bezuspešno traga. Nosiš rock u krvi sve dok hodaš, i to je tako, sa svojih sedamdeset i pet godina mogu samo da potvrdim njegovo razmišljanje. Intrigira storija Rokenrol škola koju potpisuje Svetlana Jevtić, a vezano za žureve u osnovnoj školi poslednjeg petka u mesecu na kojima su svirali lokalni sastavi (grupa Limburg itd). I sve tako do starta devedesetih, s tim što bi ono autorkino ‘da deluje što više buntovnički’ preveo na ‘u skladu sa svetskim rock i modnim trendovima’. Neke potrebe za protestima u osamdesetima i nije bilo, mahom su svi živeli u najmanju ruku pristojno. A to što se inima ‘pristojnost’ nije svidela, šta da se radi… Svetlana Seka Jevtić se priseća odlaska na Yu Metal Attack 1989. u Novom Sadu, druženja nezaboravnog te oduševljenost grupama koje su nastupile a što se nekako ureže, ne da izbrisati, tek, dok je živ čovek se priseća tih dana, dana kada se živelo za rocknroll. Nažalost, danas se živi za telefon, računar i nema ne znam kakvog druženja … a imamo i nastavk iste vezane za ZAJEČARSKU GITARIJADU 1993. kada su u takmičarskom delu pobedili Bjesovi iz Gornjeg Milanovca i to jednoglasno i po odluci žirija te po vrisku decibelnom onom publike, a što se i ne dešava tako često, više je izuzetak …