Mirjana Kovačević: ONA JE ŠETALA SFRJ

Bespredmetno.
Oneobičena priča samo jednim detaljom. Podudarnošću ili sličnošću sa svime davno već ispisanim ili rečenim pa i deklamovanim. Zemljoradnici ili seljaci- radnici. Godina 1960.
Imala je divne bele soknice i rozikaste mašnice uvijene na krajevima pletenica. Nije znala kako joj se zove škola ali bila je redovan đak. Posle su pričali o nekakvim redaljkama. A tek rendaljke, samoizdajice i blokeri. To tek kada uđem u vremeplov.
Crveni tepih prostirao se po stepenicama novoizgrađene osnovne škole u jednoj od buktinja koje će postati plamen.
Niko još nije ugasio požar. Zablude su mnogobrojne isticali kao zastave.
Nisu baš svi mahali zastavicama. Ona nije sigurno. Bila je mala i imala je polusestru po majci koju su u porodici smatrali jedinom i pravom slobodarkom. I bila je udarnica. Godinama kao ponornica bez pritoka oticala je sve do dalekih predela tirkizne boje mora. Volela je ta njena polusestra more ali nije uživala u njemu. Uživala je u lažima koje su joj se okretale oko glave kao zvezdice. Mislila je da je ona zvezda te srećne porodice.
Trebalo bi da maloj sa mašnicama damo ime. Nazovimo je prosto, samo sestra. Ona je to uistinu i bila. I kasnije kada je obukla beli mantil. Pomagala je koliko je umela. Bilo joj je dato da putuje sa SFRJ.
SFRJ je vremeplov u koji sam i ja upala zajedno sa njom. Paketić ispod jelke negde u nekoj kućici dok je gledala kroz prozor u beli sneg. I slavila što je konačno osetila pravo slavlje.
Te davne 1960. samo je pozirala ispred fotoaparata na užarenom asfaltu. Na ravnoj ploči pradedova.
Kada smo doneli odluku sestra je već bila u vremeplovu i putovala po tamnom vilajetu. Čudila nas je svojim poimanjem vremena, tumačenjem stihova, smirenošću i ne-dosadom. Smejala se lepo ta sestra i kada su joj saopštili da je mrtva njena jedinica. To je bila njena merna jedinica. Posle smo se hvatali svi za glavu da proverimo da li nam je na ramenima. Mirna je bila i kada je srce puklo jednom čoveku oteklom od alkoholnog vrenja. Toliko mirna da je SFRJ dobro upamtila svog poslednjeg putnika.
Da, baš tu sestru sa belim soknicama.
Most o kojem je pričala nije se mogao videti iz vremeplova. Valjda zato što su ga još uvek zidali, braća njena i sestre koji su je zaboravili. U toj jednačini koju je zauvek upamtila svetlele su oči prvog poljupca, sećanje na pravo mirišljavo pismo. Nisu tada pričali o ubistvima nerođenih beba i zaklanih ljudoždera , nisu pričali nisu ni pisali. Sestra je dobro znala ali je dobro i ćutala.
Kada je izašla iz vremeplova već je bila 2009. godina.
Više se izvinjavala nego što je pristajala da sa nama popije koju šljivovicu. Volela je samo roze i pohovani kačkavalj.
Opet nas je čudila svojom smirenošću i prepoznatljivom rukom koja je vidala rane pradedova.
Polusestra kao i ostali deo porodice nazvali bi je telefonom. Nije znala tada da će i ona tako mala imati telefon. Baš je bilo briga. Nije vikala sa brda do brda. Njen odjek bio je na čelu.
SFRJ je parkirala ispred Meka i uputila značajan pogled u Beograđanku. Tako visoka, sa toliko prozora i antenom na vrhu sa crvenom lampicom da koji avion ne zaluta. Izašla je iz vremeplova zdrava i živa. I to nas je najviše čudilo. I hrabrilo priznajem. Takvu sestru niko nije želeo u porodici. A i zašto bi. Porodica je bila prepuna živih leševa, izgubljenih duša, potkupljenih bogataša,bilo je u njoj i pisaca. Samo što su takvim piscima bili zadovoljni samo u porodici i nikako van nje. Sestra nije bila radoznala pa da čita pisce.
Što?
Možda je bila samo njena greška što je čitala ispisnike tamnog vilajeta i Sumatre. Ipak oni nisu bili deo porodice.
Vratila sam se- čujem kako viče žena u šezdesetim godinama i stavlja na sto nekoliko kesa prepunih svakodnevnih namirnica.
Hleb je bio neophodan. Uzela sam olovku i papir i zapisala.
Danas je 25. 9. 1976. i rodila se Nada.