– Gospođo, da li volite da pričate priče?
– Ne!
– A volite li da ih slušate?
– Ne!
– Gospođo, sedite pored mene! Molim Vas!
– Ne, makar i sve vreme morala da stojim!
– Nemojte tako, gospođo! Samo sedite kraj mene! Ja volim priče, podjednako i da slušam, i da ih pričam. Pun sam priča, danas posebno, a niko neće da sedne kraj mene. Molim Vas!
– Hvala, ali zbilja nisam za priču. Rekla sam Vam, niti volim da ih staloženo pričam, niti da ih s radoznalošću slušam.
– Gospođo, to je strašno! Primite moje saučešće! Tako mi je žao!
– Smešni ste! Šta tu ima za čim žalite?
– Vas, gospođo! Žao mi je Vas, a tako ste, tako lepi! Prerano Vam je za tako nešto. Imate još sasvim dovoljno vremena do tog trena u kome nikom nije ni do kazivanja, niti do slušanja priče. Bar da pokušate, tek koliko da se otkravite, da čujete bar jednu moju priču? Samo sedite..!
– Hvala, ali, molim Vas, ne insistirajte više, inače, idem dalje! Bitno mi je da putujem i da sam svakim trenom sve bliže!
– Sva su mesta u ovom autobusu zauzeta. U sredini je najtešnje, jer niko od onih koji tamo stoje i gužvaju se nije pristao da sedne pored mene. A uveren sam da ni ovde, kao ni tamo, izvan autobusa, nema toga kome bar jedna od mojih priča nije potrebna, možda i po život neophodna. Ipak, ne znam zašto, al’ niko ni na tren samo da sedne kraj mene…Ni Vi..!
– Žao mi je, gospodine, ali, rekla sam Vam, nisam za…
– Ne žalite, gospođo, tim pre što ne govorite istinu. No, tako nam je kako nam je i šta više da se čini! I Vi ste među onim u mnoštvo od mene odbeglih koji su uvereni da im nije ni do čega. Meni je, međutim, stvarno žao, ne samo s toga što ne volite da pričate priče, ili da ih slušate, već zato što i ne znate koliko je moja priča upravo Vama, i to baš danas, najpotrebnija. Možda je to i melemna, spasonosna priča? Za mene, priča od Vas bila bi melemna, a moja priča Vama jedino namenjena i s toga samo Vama može biti ispričana, time bi istovremeno bila i na najbolji način od kobnog neizgovora sačuvana. Ovako…
– Gospodine, molim Vas, nemojte više! Svi u nas gledaju i samo se nas dvoje u autobusu čujemo. Vreme je da me konačno razumete! Ja bih i dalje samo da ćutim. Nije mi potrebna Vaša priča, nego Vaša tišina, pa, ako ikako može..!
– Može, može, gospođo, ali ako ja na ovom putovanju potpuno zaćutim, i to zahvaljujući samo Vama, bojim se da nikada neću stići tamo gde sam naumio i gde sam svojom pričom nekome zasigurno potreban. Gotovo neophodan!
– Igrate se sa mnom? Čega imate da se bojite?
– Bojim se da ću zanavek ućutati, a to ni za koga neće biti dobro. Naprotiv! Uz sve drugo čime me u ovom trenu, a sve, kako i Vi rekoste, ili kako sam Vas razumeo, u svojoj potrebi za tišinom, strahovito zabrinjavate, moram i ovo da Vam otkrijem. Primaknite se! Govoriću što god mogu tiše.
– Ali…
– Oboje smo na ovom putovanju i u ovom času pred velikom nevoljom! Pred tragedijom kakvu ni Vaš, a ni moj svet još nije video, lepa moja gospođo!
– Budite pristojni, gospodine! Nisam ja ničija, pa ni Vaša, a ni toliko..!
– Lepa? E, draga moja gospođo! Vi uopšte i ne znate koliko ste iz trena u tren sve lepša i lepša, a još manje znate koliko u međuvremenu sve više postajete moja! Toliko moja da sve užasnije strepim pred onim što je u Vama i što je, ustvari, Vaša užasna nevolja, Vaša zla kob! Verujete mi, gospođo, to je toliko strašno da am sve uvereniji kako za Vas nigde, pa ni u mojoj priči više nema spasa.
– Gospodine, sada ste stvarno preterali! Nemojte više, k’o Boga Vas molim!
– Gospođo! Ne prizivajte Boga! I to tako glasno. Nema potrebe! On je neprestalno tu. Ne možete ga videti u samo njegovom obličju, ali ga možete osetiti i čuti svim onim u sebi i pogledom u sve oko sebe, u svim pravcima. Toliko dobro ga i posredstvom mojih reči čujete da Vam se čini kako ga svakom novom rečenicom sve prisnije dodirujete i svakim dahom sve nežnije milujete.
– Postajete sve drskiji, gospodine! O kakvom pogledu, o kakvom to dodiru i milovanju govorite? Krajnje je vreme je da prestane..! Nepristojni ste..!
– Ne! Ja sam ono što Vam je u ovom trenutku najpotrebnije, lepa moja..!
– Nemojte, gospodine! Ovo prevazilazi svaku meru..!
– U ovome što ja činim za Vas, nema, niti može biti mere!
– Stvarno? A šta je to što ovom neprekidnom i mučnom gnjavažom činite za mene, ili za bilo koga drugog ko bi pristao da sedne pored Vas i da sluša Vaše beskrajne, ko zna kakve priče?
– Dobro je što ste konačno došli o tog sudbinskog pitanja i nema nikakvog smisla da odugovlačim sa odgovorom. Ja Vas spašavam, gospođo! Ja Vas izbavljam iz najvećeg, od svih i najdubljeg i najšireg ponora! Od onog svekolikog bezdana, a što se bez svoje, ako je drugom kazujete, ili bez moje priče koja samo Vama pripada, niu jednoj drugoj prilici niti vidi, nit’ se čuje! I to je taj užas! I ukoliko moju priču, koja je samo Vaša priča, što je moguće pre, bilo čijim, svojim, ili mojim glasom izgovorenu ne čujete, gotovi ste! Nema Vam spasa! Niotkoga i niotkuda! Nema Vam spasa od onog što je samo Vaša ničim ispunjena Nigdina! A šteta je, šteta, tim pre veća što ste tako nesnosno, gotovo do bola lepi! Gospođo..!
– Vi opet..!
– Sedite, ma i na tren samo sedite pored mene! Ne do prozora, nipošto! Hladno je! Ovde, sa moje leve strane spas je za Vas! Zbunjeni ste? Čudno! Ništa ne govorite! Još se dvoumite? Zašto me tako, i bez ljutnje, ali i bez topline gledate? Kao da biste pogledom da prodrete što je moguće dublje kroz mene? A, ne može to tek tako, kad i koliko hoćete! Pre takvog pogleda, razumljivo je, nisam ni mogao stići do odgovora zašto niko danas u ovom autopusu, i pored velike gužve, nije seo pored mene.
– A zašto nije? Ako to ne prestavlja tajnu i za mene, kažite mi, „dragi moj, lepi i tajanstveni“ gospodine?
– Vama to jedino i treba reći! Jednostavno, nije moglo zato što drugi nisu imali rezervaciju za ovo sedište. Ako se odlučite da prihvatite moju molbu, moj savet, želju, ma, nazovite to kako hoćete, ako se osmelite da sednete, nikako ne do prozora! Ovde je hladno svima i to u svim godišnjim dobima. Ovo sedište je samo za mene rezervisano, ma kakva gužva bila, makar nikoga u autobisu sem mene i da nema. Vaše mesto je upravo ovde, s moje leve strane. Takvu rezervaciju, iako nam polazna tačka putovanja nije ista, imate samo Vi, ali Vaš užas je tim pre veći što pogledom u svoju kartu, kao ni u svoj dlan, to i ne vidite, kao i u tome što nemate dovoljno strpljenja, ili sluha, svejedno je, da me čujete, da potom sve ono što u priči prepoznate kao svoje, možda i primite kao nešto dragoceno. Kao ono što jedino Vama i pripada… Ipak, moram da priznam! Užas! Strava od udesa!
– O čemu Vi to, gospodine? Kakav užas? Kakva strava? O kome Vi to i o čemu, s kakvim mi to navodno spasonosnim naumom sve vreme govorite?
– O Vama, gospođo! Govorim o Vama i o onom što i sami sve vreme svog putovanja, sa mnom, a još više i bez mene, i te kako dobro znate, a nikad ga i nikom tako nesnosno teretnim, pričom, dakako, samo pričom, nećete moći da priznate! Bez mene, nikom i nikad!
– Smešni ste, gospodine! Grozno smešni, gotovo jadni u toj podloj igri rečima za nekakvu priču, svejdno čiju i nebitno za koga!
– Stvarno tako mislite? Smešan? Jadan? Toliko sam neoizbiljan i smešan da iz Vašeg oka prema meni sve same ledenice izbijaju! Kad je već tako, hajde, da Vas konačno čujem! Smejte se! Zvonko! Kikitom, ili grohotom! Jetko! Sitničavo! Cijukom, smejte se kroz čeljust, poput hijene…Molim Vas, bar se blago nesmešite ukoliko ste već ostali bez jednog od najlepših božijih darova, da se glasno i bez straha smejete, ali samo onom što je doista smešno svakom iole razumnom ljudskom stvoru! I takvim smehom ili osmejkom samo koji nikoga ne vređa!
– Ne brinite, gospodine! Znam da se smejem i to na razne načine, ali ovo nije ni moj dan za radost, a s Vama nipošto nije ni tren za moj smeh.
– Znam, gospođo, znam i, ako možete, oprostite mi na jedinom dosadašnjem promašaju izazvanim mojom dobrom namerom da mi se smehom ili osmejkom bar malo više otkrijete, podjednako i spolja i iznutra. Smehom se to i najbrže i najviše postiže, a da ne ostavlja teže posledice. Samo sedite pored mene, i to samo sa ove moje leve strane. Toplije je, a i pogled iz Vašeg oka ne može toliko da mi izbegne da ga, u svetolosti što iza mene kroz prozor stiže, ne mogu, naizgled tek bezrečnog, ne mogu bez ostatka razumeti. Znam priču koju niko pre Vas nije mogao da čuje, a kad je i Vi saznate, hteo to ili ne, moraću da je zaboravim. To je, ustvari, priča koja samo Vama i pripada, a ja sam samo onaj koji je putujući nosi sve dok Vas ne sretnem i dok Vam je ne predam. Čim je saznate, prestaće razlozi za moj strah od onog što Vam predstoji! Biće to samo priča za Vaš osmeh. Priča je to za Vaše izbavljenje. I da budem još jasniji, još određeniji. To je udesna priča. Priča za promenu Vašeg putnog pravca!
– Izbavljenja? Od koga ili od čega za mene izbavljenje? Za preusmerenje? U kom to pravcu, moliću lepo?
– Da! Izbavljenja i to od Vašeg najvećeg zločinitelja! I preusmeravanje od pravca koji je put do onog stvarno nepremostivnog i do onog zanavek nedostižnog. Vi ste, gospođo, više Vas ni lepota u mojim očima ne spašava, na putu ste do prelaska na slepi kolosek koji nastaje čim se uskoro i od mene budete oslobodili!
– A ko je moj najveći zločinitelj? Samo mi još to recite i ni reči više!
– Dobro je! Blizu ste saznanja! Ukoliko ga sami ne pronađete i ne prepoznate, potom i ukoliko to što vidite i u njemu kao samo svoje otkrijete pred nekim potom i ne priznate, gotovo je, gospođo! S Vama je to oduvek, u svemu i pred svima, bilo u kom pravcu i bilo kakvim naumom da putujete! Nastavite li tako da ga ćutnjom kao slepilom krijete najpre od sebe a time i od drugog kome je Vaša priča o doznatom takođe melemna i spasonosna, odvešće Vas u nezaustavljiv kraj! Gotovo je, gospođo! Kraj!
– Kraj čemu?
– Nema više! I sve mi i s Vama, nažalost, sve mi zalud bi! Otputovaću a neću znati da li Vas je ma i jedna moja reč stigla, dodirnula, a tek u Vama zanavek ostala…Žal tim pre veći što uskoro i bez mojih reči ostajete. Nekom sledi iskliznuće. Silazak! Usmerenje ka drugom, nikad više ni doglednom, a kamoli dodirnom pravcu! Uskoro, gospođo, nekog od nas više neće biti ni dokle pogledom da je jedan drugom dostižan. Mene ili Vas? Svejedno je! Sasvim svejedno! Za koji tren neko bez nekog, neminovo, zanavek ostaje. I što preostalo putovanje, za jedno ovo, a za drugo ono, za oboje ka neizsvesnom, duže traje, sve više ćemo jedno drugom da nedostajemo. Za nekog, koji je do nesnošljivog bola tako lep, ali i tako besciljno i bezrečno tragičin da mu ni u rečima za priču, posebno za onu udesnu, bezizlaznu, zaludnu Priču za promenu putnog pravca, nema spasa, nakon sledeće prevodnice i preusmerenja, više nema izbavljenja. Zbogom! Zbogom, lepa moja! Molim Vas, budite toliko ljubazni pa se pomerite, što dalje od mene, što dublje ka sredini! U ono mnoštvo od moje priče odbeglih i meni leđima okrenutih! Čim oslobodite mesto za stajanje pored mene, možda će neko drugi sa sluhom za svoju priču da sedne pored mene. I to s moje leve strane. Da mi izgovori priču kojom je samo zbog mene krenuo na ovaj put, ili da od mene čuje priču iz mnoštva neznanih, koja nije ničija sve dok je sam, jedini na svetu celom, ne čuje.
– Stanite, gospodine! Čemu takve reči, takvo ogorčenje?
– Kasno je, gospođo! Ovo je kraj zajedničkom putovanju! Pomerite se, što je moguće pre i što je moguće dalje! U samo središte gomile! Nesnošljiv mi je Vaš bol! Ipak, za utehu, svejedno kome, nesmešite se, molim Vas! Nasmešite se tako kao da se ništa između nas i nije dogodilo! Meni za dušu! Ako je posle ovog susreta i ovakvog, verovatno i zaludnog razgovora, duša moja još uvek tu? U meni!
8-18. decembar 2012.
u Somboru