Posudivši od mladića iz sobe Politikin Zabavnik, koji je jedna od retkih stvari koje se nisu menjale od svog postanka, naiđe na kratak članak o grčkom mučeniku-Sizifu. Zna otprilike po svom skromnom znanju grčke mitologije, da se ovaj nešto zamerio bogovima – a njih je tamo bilo k’o sitne dece. E, ovi kako da ga kazne, uvale mu kamenčinu, da je gura kotrljajući do vrha brda. Dođe paćenik do vrha, ali se kamen skotrlja nazad – ‘ajde Sizife ponovo – kriv si, brate. Sad ispaštaj.
Vrativši novine, nađe sličnosti između sebe I grčkog lika. Što je dublje ulazio u besmislenost kazne, zaludnost posla, pronalazeći sebe u toj priči, zaključi u prvi mah da je zajedničko obojici teret – kamen! Ali, zato su razlike brojne I neobjašnjive. Za razliku od Sizifa, on kamen gura, ali ovaj se skotrlja na drugoj strani brda! Pa trči za njim nizbrdo, guraj uzbrdo. Trči-guraj – uzbrdo-nizbrdo…….
Sizif je bio svestan pogreške I kazne koja sledi. A, šta je s njim? Vraćao je filmove unatrag – ima ih celu kinoteku, uredno sortiranu u svom pamćenju. Spajao prošla dela, postupke, ljude I događaje. Na kraju, već nervozan, zbog uzaludne potrage, ne nađe odgovor na pitanje: – Ko je njega I zbog čega osudio na dvostruko težu, besmislenu, beskrajnu radnju? –
