David KECMAN DAKO: MALO DRVO KRAJ BELOG SPOMENIKA

Bilo je tamo, pored puta prema glavnoj autobuskoj stanici u Subotici, pored spomenika poginulim ko zna kad i ko zna u kojoj ludnici / žudnji za slobodom, jedno drvo.
Bilo je, u stvari, u tom parku između stambenih zgrada, gde je nekad bila Ulica kestenova iz Ranih jada Danila Kiša, mnogo drveća, ali među njima, u tom prepodnevnom času, u kasnu jesen, dan-dva nakon što je pao prvi sneg, samo jedno, malo drvo bez i jednog lista, načičkano mnoštvom suncem izvajanih žutih plodova.
Malo drvo široke krošnje sa dukatićima umesto lišća, jedino preostalog od svega što se u njemu skriveno dešavalo dok je još trajala bajka; tu, kraj belog spomenika u bolu zgrčenih, koji nisu ni mislili, a tek da su, kako nekad pisano bi, u zanosu pali, o tome kako će se od svih zaboravljeni naći na Trgu bezimenih i opominjati ( iz neke druge, silom sa belih stranica crvene istorije, nedavno i po opštem prevratu izbrisane lekcije), ali samo pesnike, da je bez smisla svaka suza prolivena u nadi kako se time / smrću, potom večnim plamom i obavezujućim pomenom na žrtve/ dublje senči još jedan koncentrični krug s dna vira u bolu oslušnute, pa u samoći prepoznate beskrajne dobrote.
Malo drvo načičkano bezbrojnim, možda i otrovnim voćem, jer kako drukčije i da se shvati da ga i sad ima u izobilju, i gore, o peteljkama na grančicama, i dole, svuda oko stabla, a niko iz mnoštva na putu do stanice i dalje, prema granici i nazad, niti da se sagne, niti da podigne ruku prema nebu, da zagrize, ili tek da primiriše…
I meni se učinilo da je preda mnom samo buduća nadrealna, fantazmagorična slika koju će Ištvan Sajko da uradi bude li sam(o) u autobusu prema stanici, u pravom trenu pogledao kroz prozor, udesno, prema belom spomeniku i malom drvetu, kroz čije vetrom premlaćene i ogoljene grane na male žute plodove padaju stidljivi sunčevi zraci, nestašni kao dečaci dok skriveni vire iz šipražja prema potoku u kome se brčkaju golišave devojčice.
To drvo i taj tren / žute plodove i sećanje na devojčice / pamti samo moje oko. Znam, i zalud mi je svaki povratak, svako putovanje i pogled kroz zamagljeni prozor u beli spomenik, u dubok i mokar sneg bez i jednog traga detinje stope: nikad se više nećemo sresti.
Drvo je bez mene otputovalo, sebi, u beskraj.

20. februara 2010.
U Somboru