Mile Puškarić: Poljoprivreda

Pod lupom – Fejsbuk u vašem životu, priča broj 8.
Početak ove priče obećava ono što bi netko mogao samo zamisliti gledajući I slušajući preporuke elitnih stručnjaka u poljoprivrednoj emisiji o tome kako biti uspješan u “ tvornici bez krova” na najbolji mogući način iskoristivši sve potencijale koje jedno imanje posjeduje. No, samo obećava, jer će se interes nehotičnog slušatelja u ovoj neobičnoj priči,naglo strmoglaviti shvativši da se,nažalost, radi o poljoprivredi u virtualnom svijetu . Točnije , igrariji na Internetu, odnosno Facebooku.

Jutros, dok sam sedao u firmin autobus, bio svedok sledećeg razgovora.
– I tako, kažem ti, počeo sam od nule… – čuh mladi glas nekog muškarca.
– Svaka čast – odgovori mu stariji.
– ‘Ladno, sa tako male parcele, imam već drugi rod deteline – ponosno reče mladić.
– A držiš li stoku?
– Naravno! Imam i bika, dve krave, par ovaca…
– Živine nemaš? – stariji će.
-Imam! Ihaj! Sve se beli od kokošaka – uzvrte se sav na sedištu.
– A šta imaš od mehanizacije?
– Ma, ništa posebno. Jednu kosačicu i balirku. Ostalo ja ručno sređujem.
– Nema šta, vradan si! Mada bi trebalo da uzmeš i jedan dobar traktor – savetuje ga hrapavi, zreli glas.
– Šta će mi?! Skupo je to, a za sada nemam potrebe za težom mehanizacijom. Morao bih da prodam i bika, i med…
– To ti se, onda, ne isplati. Pčele neka ti budu osnovica za početak. Njih ne diraj.
– Jeste. Baš sam sa pčelama i počeo.
– Hoćeš da ti pošaljem moj traktor, pa da ti uzorem onu parcelu pored štale?
– Pa, ne znam baš… – čuo sam češanje noktiju po temenu. – Mislio sam da tu stavim detelinu. Zbog pčela.
“Pčela?“ pomislih. “Kakvih sad pčela na detelini?“
– Moraš se razvijati, pomoći ću ti uvek! Sad kad si počeo, samo guraj – potapša ga stariji.
Svaka njima čast, mislio sam. Mlad čovek, ne stidi se rada i sela, dobro mu ide. A još je prosto i milina slušati, kako ga kolega savetuje i nudi iskrenu, realnu pomoć. Nije ova država propala, do god bude takvih ljudi! Nisam mogao da izdržim, okrenuo sam se, i priključio razgovoru.
– Ja sam posadio dvesto lešnika prošle godine!
Ova dvojica me pogledaše, a obrve im poleteše u vis.
– Imam i sistem za navodnjavanje, kap po kap. Frezujem između, redovno okopavam i vadim izdanke…
Glas mi je gubio snagu, jer su moji nesuđeni sagovornici bili u sve većem čudu.
– A u kojim si opcijama našao lešnike?- upita mlađi.
– Ma, kolega mi je preporučio, on je na celom hektaru posadio, oko sedamsto sadnica – odgovorih.
– Koliko novčića dobijaš na sat?
– Šta? Kakvih novčića? – začudih se.
– Ja od bika dobijam petnaest novčića. Sve kobasice lete iz njega.
– Stvarno, ne sećam se da sam igde u opcijama video lešnike. Imaš li ti neki apgrejd, ili… – upita stariji.
– Hajde, nađi mi tu opciju, molim te! – reče mladić i izvadi mobilni iz torbice, velik kao lopata. – To bi mogao pored štale, vidiš… Čekaj, samo, da se konektujem… Fejsbuk… dooobrooo… farmvil… dobro… aksept gifts…. aksept, aksept, aksept… doooobrooo. E, sad, vidi, gde si ih našao? Igram ovo već dve nedelje…-
Na ekranu je bila prava mala farma, baš onakva kakvu je i opisao. Eno bika, tu su i krave, pčelice lete i osmehuju se… Mladić me je gledao iščekujući, a ja sam se strovalio u svoje sedište i pokrio dlanovima lice.