Napokon je svanula noć. Njegov dan! Svake noći tišina je prožimala njegovu emocionalnu ćeliju. Okružen knjigama i sigurnim mirom žene koja spava u susednoj sobi, tuđinca, ali njegovog najodanijeg prijatelja, poigravao se grafitnom olovkom sa izgrizenim krajem. Voleo je to vreme kada svi sanjaju a on živi. Ritam naizmeničnih otvaranja i zatvaranja očiju koje se tako jednostavno zaobilaze sa očima drugih… U trenucima preklapanja sna i jave, u šavu vremena, psovao bi ili zabadao nos u tekstove koje niko drugi u njegovoj okolini ne razume, kao ni njegove psovke. Kao ni njegov davnašnji život. U noći bez prepreka, u noći gustoj kao puter, nastajao bi zaštićeni prostor – njegov bunker ispunjen sendvičima sa rupičastim sirom i konzervama uspomena sa imenima ljudi koji su se najverovatnije već pokvarili. Sa kompjuterom pred sobom, kao prozorom, leđima okrenut od vakuumiranog dana, opet sa imenima ljudi koji misle da je na njih zaboravio, da je poludeo, odmetnuo se u hajduke, popljuvao svoj kućni prag i odrekao se svih. U noći se susretao sa svojim zaleđenim životom mašući mu knjigama pred nosem, kao brisačima na šoferšajbni. Ustajali vazduh tog života ostavljao ga je ugušenog i netaknutog u njegovom izgrebanom filozofskom hitinu. Dok liže sâm sebi rane kao vuk, voleo bi da misli nešto drugo, drugačije bar… Ono što je zamerao drugima, konformizam, sitnoburžoaski duh… Sada je bio hiljadama kilometara daleko od fizičkih svedoka njegove moralne izdaje. Pa, kako da se vrati?! Čemu da se vrati? Šta ga je to tamo čekalo? Da ponudi kamufliranu dečačku vulgarnost kao poeziju? Gitara mu to nikada ne bi oprostila. Već unapred mu ne oprašta! Ćutala je u uglu bunkera, potpuno zanemarena, ali ipak lepa, ponekad će mu proći kroz glavu… Jagodice na prstima su mu odavno zacelile od njenih žica. Otvrdnule od napuštanja. Ona će mu pred zoru ponekad šapnuti iz svog zaprašenog ugla, nanovo mu praštajući svaki put: ,,Kalidaso, probudi se! Vreme je za sanjanje!” Naježiće se od jutarnjeg vazduha, misliće bunovan, srce će mu poskočiti, a u stomaku će tada osetiti svrdlo. Svrdlo koje opasno buši brane i mir… Zapaliće jedan džoint i slika će se razblažiti. Osmehnuće se i raskopčaće košulju, obnažujući grudi. Glava će mu klonuti unazad na naslon fotelje. Adamova jabučica na njegovom mršavom vratu, oštri profil njegovog lica sa poluotvorenim ustima i pramen duge kose, zapeo za neobrijan obraz, beleće se na pozadini zamračene sobe na početku novog dana. ,,Između takvih redova, ko bi prepoznao čoveka koji se nije plašio života?”, priznaće sebi kroz slatkasti dim.
Jadranka Čavić
Diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu.Bavila se pedagoškim i prevodilačkim radom.
Sarađuje sa nekoliko časopisa iz Regiona. Piše kratke priče, eseje, pripovetke, satire, radio i i pozorišne drame. Uvrštavana u mnoge zbirke proze i nekoliko zbirki poezije.
Objavila: Odbrana snova(proza),Mlečni put(poezija) i Laviranje uz kajganu(proza). U pripremi je zbirka priča na češkom jeziku.
U kategoriji kratke priče osvojila je jednu međunarodnu nagradu i tri iz Regiona.
Počasni je član Maison Naaman pour la Culture iz Libana.