Vojislav Todorović: NAČELNIK KAFKA

Bilo je sunčano kada sam pošao u Fond za zdravstveno osiguranje. Ali, kako to već biva u januaru poslednjih godina, ranjena atmosfera, globalno otopljavanje, HAARP, ili volja božja, za samo nekoliko minuta promenili su klimu. Počela je da pada topla, prolećna kiša.
Vozio sam kroz gradsku vrevu i prisećao se svoje prethodne posete Fondu, pre tačno pola godine. (Kao samostalan umetnik, naime, prinuđen sam da Fondu svakih šest meseci podnosim potvrdu poreske uprave, kako bih mogao da produžim važenje zdravstvene knjižice.) Bio je to vreo letnji dan, ali na svu sreću ispostava Fonda za Vračar nije bila daleko od moje kuće. Kada sam, međutim, stigao u ulicu Radoslava Grujića gde se ispostava nalazila, zateklo me je neprijatno iznenađenje. Vrata su bila zamandaljena, a na staklenom izlogu, selotejpom su bila su izlepljena obaveštenja odštampana na kancelarijskom štampaču, krupnim arial fontom.
Ispostava Fonda za Vračar preseljena je u ulicu Vojvode Milenka.
Ljudi oko mene, koji su takođe čitali obaveštenje, gunđali su, pitajući se kakve veze ima Vojvode Milenka s Vračarom, s obzirom na to da se ta ulica nalazi na Savskom Vencu…
Prenuh se iz svojih reminiscencija; ponovo sam se nalazio ispred zgrade u Vojvode Milenka u koju je pola godine ranije premeštena ispostava za Vračar. Parkirao sam automobil i izašao na kišu. Kišobran, naravno, nisam poneo. Dok sam koračao ka zgradi, pomislio sam:
„A šta ako su je opet premestili?“
Zgrada je bila odvratna, socrealistička građevina, a u deo gde je bio smešten Fond, ulazilo se sa strane, iz dvorišta, odnosno iz uskog prolaza među zgradama. Čim sam ušao, video sam da nešto nije u redu. Kancelarije su bile ispremeštane. Pokušah da se prisetim da vračarska ispostava možda nije na čudnom mezaninu do koga su vodile uske betonske stepenice. Popeo sam se da proverim, ali to je bio slepi hodnik sa samo jednim zaključanim vratima koja su ličila na vrata ostave. Vratio sam se dole i naleteo na čuvara.
„Ispostava za Vračar nije ovde, već prekoputa Pravnog fakulteta“.
„Ali, bila je ovde“, rekao sam somnabulno.
Čuvar me je začuđeno pogledao.
„Bila je, ali davno… pre šest meseci otprilike…“
Zauzeh čvršći stav, mada je to bilo potpuno besmisleno u odnosu prema čuvaru.
„Pa ja i dolazim na svakih šest meseci!“
Čuvar je samo slegnuo ramenima.
Nešto kasnije, uspeo sam da pronađem ispostavu Fonda za Vračar, u ulici Kralja Aleksandra, tačno prekoputa Pravnog fakulteta. Nakon što mi je referent pružio overenu zdravstvenu knjižicu, nisam izdržao da ne kažem:
„Vidimo se za šest meseci na novoj lokaciji“.
Službenik međutim nije shvatio moju ironiju. Razrogačio je oči i šapnuo mi:
„Znate nešto o tome?“
„Molim?“
„Da li znate nešto o tome..? Znate, mi smo mislili da je u pitanju renoviranje, ali sad se šuška da postoji neki drugi razlog…“
„Znam samo da svakih šest meseci overavam knjižicu na drugom mestu u gradu i da ću se žaliti. Ovako nam i jeste zato što sve prihvatamo zdravo za gotovo. Kultura je u ovoj zemlji bačena na kolena, a sad se još i sprdaju sa umetnicima…“
Tog trenutka, odlučio sam da napišem žalbu zbog neprestanog seljakanja ispostave za Vračar; međutim, bilo je lako reći, ali ne i učiniti. Prekopavao sam po internetu, okretao brojeve telefona, ali nikako nisam uspeo da uđem u trag službi, ili pojedincu kome bih mogao da se obratim. Na kraju, rezigniran, objavih status na facebooku koji je opisivao moje nedaće. Sutradan, zatekoh poruku u inboxu.
Možda bih mogao da ti pomognem.
Bio je to neko sa liste mojih facebook prijatelja o kome nisam znao ništa osim da se zove Jovan Jovanović, ako je to uopšte bilo pravo ime. Odmah sam mu odgovorio, ali on nije bio raspoložen da mi bilo šta objašnjava preko interneta. Predložio je da se nađemo u gradu, što sam bez ustručavanja prihvatio i već petnaest minuta kasnije bio sam na ulici. Kiša je polako počela da se pretvara u sneg, a na tamnom nebu bez zvezda videli su se crvenkasti tragovi. Vozio sam neuobičajeno praznim ulicama, pitajući se da li se moj protest protiv birokratskih zavrzlama lagano pretvara u neku vrstu misterije. Odmah pošto sam ušao u taj zabačeni bife na donjem Dorćolu u kome je bio ugovoren sastanak, ugledao sam čoveka on nekih šezdesetak godina čiji je lik na momente podsećao na Vladu Bulatovića Viba, a na momente na Rajnera Vernera Fasbindera. Sedeo je u najzabačenijem uglu lokala. Na kariranom flekavom stolnjaku, pred njim, stajala su tri čokanja. Jedan prazan i dva puna. Nešto mi je govorilo da je to on. Priđoh mu.
„Jovan?“
„Ja sam. Sedi. Izvini, ja sam već popio jednu šljivovicu dok sam te čekao.“
Seo sam bez reči. Nazdravili smo i ja sam gucnuo rakiju, a Jovan je odmah sasuo ceo čokanj u grlo i odmah podigao ruku da pozove konobara i naruči još rakije.
„Rekli ste da biste mogli da mi pomognete…“
Jovan pripali cigaretu i ponudi i mene.
„Hvala, ne pušim.“
„Pametno. Nas pušače uskoro očekuje pogrom, ravan pogromu hrišćana u rimskom carstvu…“
Slegnuo sam ramenima.
„Znam, baš te briga, nisi pušač. Ali te nervira to što stalno premeštaju ispostavu.“
„Užasno.“
„Smatraš da vas zajebavaju?“
„Tako je.“
„Slažem se. Ali, ti bi, kao pisac, sve na svetu trebalo da gledaš drugačijim očima…“
„Kakve to veze ima sa ovim? I kako biste to mogli da mi pomognete?“
„Slučajno znam čoveka koji je nadležan za mrežu ispostava Fonda…“
„E, pa to je ono što tražim… I spremni ste da mi date njegov kontakt? Obećavam da ću biti diskretan… Neću vas pominjati…“
„Polako… prvo ću da ti ispričam nešto o njemu. To je jedan krajnje neobičan tip…“
„A odakle ga vi znate?“
„Živimo u istoj zgradi.“
„Vaš prijatelj?“
„Ni slučajno. Znam ga iz viđenja. Povučen čovek, neženja. Komšiluku se javlja klimanjem glavom i to je sve. Ali, ja sam saznao neke stvari o njemu… ne pitaj me kako…“
„Stvari o njemu?“
„Da. On je u službi poznat kao načelnik Kafka…“
„Ha, ha, ha, pa i pristaje mu nadimak!“
Jovan me pogleda popreko.
„…Zbog njegove fascinacije velikim piscem. I književnošću uopšte.“
„Lepo od njega što voli književnost. Samo mi nije jasno zašto zajebava pisce.“
„Načelnik Kafka nije oduvek bio nevidljivi državni funkcioner, moćnik iz senke. Jednom davno, on je bio student književnosti i čak je objavio jednu knjigu pesama i jedan roman koji je kritika sasekla…“
„Nedovoljan talenat… stara priča. Znam dobro šta znači stvaralačka kriza.“
„Naprotiv, on je bio najtalentovaniji pisac svoje generacije, ali su ga sasekli zbog mračne slike sveta koju je dao. To je bilo drugo vreme. Kafkijanske vizije u to vreme nisu bile prihvatljive. A znaš i sam kakvi su mladi umetnici. Preosetljivi Kafka se odao piću i dok se okrenuo, prošle su godine. Posle se doveo u red i jedan rođak ga je ubacio u službu. Kafka je bio vredan, marljiv, postao je vojnik režima, pedantni birokrata koji je prvi dolazio na posao, a odlazio poslednji. Shodno tome, napredovao je u službi i postao načelnik. Bio je strog prem a podređenima koji su drhtali pre ulaska u njegovu kancelariju; njegovo tumačenje propisa bilo je rigidno i uvek sprovedeno sa nijansom bizarnosti. Postepeno, on je počeo da stvara jedan kafkijanski ambijent, sa svim njegovim dijaboličnim momentima, hladnoćom, oniričnošću, apsurdnošću… Bio je to ambijent njegove neostvarene književnosti; sve ono što nije uspeo da napiše, načelnik Kafka je kreirao u stvarnosti…“
„Bolesnik. I sad bih ja njemu trebalo da se žalim… Dižem ruke, od ove zemlje nema vajde…“
Izraz grča pređe preko Jovanovog lica.
„Nemoj tako. Načelnik Kafka… to sam saznao… ima još jednu misiju, ali je i ta po svoj prilici ostala neshvaćena…“
„A to je..?“
„On pokušava da inspiriše pisce. Nada se da će kafkijanski ambijent koji stvara uticati na nekoga od vas da stvori neko novo remek-delo poput „Procesa“…“
„Rekao bih da ima pik baš na nas sa Vračara. Našu ispostavu najviše premešta, koliko sam video.“
„Šta te to čudi? Pa vi se na sve strane hvalite svojim vračarskim statusom i habitusom. Te Vračar je uporište umetnika, te Vračar je srce Beograda… I šta? Ništa.“
„Vidim da podržavate načelnika Kafku.“
Jovan je zaćutao na trenutak kao da se dvoumi da li da odgovori na to pitanje. Na kraju samo reče:
„Hoćeš li Kafkin kontakt, ili ne?“
„Taman posla“, rekoh odlučno. „Od toga nema ništa. Kadija te tuži, kadija ti sudi.“
„Dobro“, reče Jovan. „Da platim onda, pa da se razilazimo“.
Platio je rakiju i ustao i ne gledajući me. Dok sam posegnuo rukom da dohvatim kaput, kapu i šal, već je bio kod vrata. Tad mi se odjednom složiše kockice u glavi.
„Jovane!“, gotovo da viknuh.
Okrenuo se.
„Jovane, vi ste Kafka, zar ne?“
Nasmejao se.
„Ne. Ali, njegov lik jesam. Svi smo.“
Okrenuo se i otišao.
Hteo sam nešto da mu kažem, ali sam iz nekog razloga ostao nem i još neko vreme nakon što je napustio lokal, prikovan za stolicu. Odmah pošto sam stigao kući, otišao sam na Jovanov facebook profil, ali njega više nije bilo. Bio je obrisan. Narednih dana, bezuspešno sam pokušavao da saznam nešto o Jovanu Jovanoviću; raspitivao sam se o njemu kod ljudi sa facebooka, ali niko ništa nije znao. Konačno, digoh ruke.
Od tada je prošlo šest meseci. Danas je dan kada treba da idem da produžim zdravstvenu knjižicu… Nesnosna je vrućina, kako to već i jeste u julu. Krećem ka vračarskoj ispostavi Fonda za zdravstvo, a na licu mi titra osmeh. Znam da ću doći tamo, prekoputa Pravnog fakulteta, i da će me čuvar poslati na neko drugo mesto, začuđeno me gledajući što ne znam da je ispostava, još pre skoro šest meseci, premeštena.