Dragomir Dujmov: Iscelitelj

Dragomir Dujmov je srpski književnik koji živi i stvara u Bidimpešti. Rođen je 17. marta 1963. godine u Sentešu.
Dujmov je 1989. godine stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na grupi Jugoslovenske književnosti i srpski jezik. Od iste godine radio je kao profesor književnosti i jezika u nekadašnjoj Srpskohrvatskoj gimnaziji u Budimpešti, a od 1993. predaje u samostalnoj Srpskoj gimnaziji.

Za roman „Voz savesti“ Matica iseljenika Srbije u Beogradu Dragomiru Dujmovu je 2006. godine dodelila prestižnu književnu nagradu „Rastko Petrović“.
Dragomir Dujmov se bavio i prevodilaštvom. Preveo je i adaptirao dramu Fridriha Direnmata „Kralj Jovan“ koja je bila na repertoaru Srpskog pozorišta «Joakim Vujić» u Budimpešti.
Preveo je narodni igrokaz Ignaca Nađa „Izbori“ i dramu Šandora Hunjadija „Procvetale su već trešnje“.
Dragomiru Dujmovu je 2003. dodeljena nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića.
———————

Iscelitelj
Nikada nisam verovao u čuda. Od kada znam za sebe mnogi su pričali da su videli vile kako igraju kolo na proplancima ili kako pevaju zavodničke pesme kraj izvora u dubini šuma, ali tako nešto ja nikada nisam doživeo. Dok su drugi viđali veštice koje se pretvaraju u mačku i preskaču čak i najvišu kamaru sena, nikada slično tome nisam video. Bilo je i takvih, koji su se krstili sa svoja tri reumtačina prsta i zaklinjali se da su videli i susretali čovečuljke koji su tražili parče hleba, gutljaj kiselog mleka i zamolili za konak u šupi na slami da bi ujutro blagoslovili domaćina i savetovali da istu slamu prostre pod krmaču. Po užurbanom i dahtavom kazivanju tih srećnika, zaista se desilo čudo. Krmača im je te godine podarila dvostruko više prasadi od onoga što su ikada imali. I nijedno prase te godine nije bilo falično.
Sve sam to slušao sa velikom sumnjom, ali nikako sa nipodaštavanjem, jer šta mi znamo o ovom ili onom svetu? Mnogo je toga o čemu jedva i da nagađamo, a kamoli da bilo šta izistinski znamo.
Iako nisam verovao u čuda, dugo sam tragao za takvom misterijom koja bi me uverila u mogućnost da čudesne stvari ipak postoje. Lutao sam po šumama i danima sedeo kraj izvora, nažalost, bez ikakvog uspeha. Ništa se nije događalo. Ostao sam bez ijednog neobičnog doživljaja. Ležao sam u travi po proplancima gde je sve mirisalo na sveže pokošenu travu i netremice gledao u nebo. Međutim, ništa se nije dogodilo. Ni jedna slučajna vila, neki zalutali čovečuljak, ili bar veštica… Ništa, ama baš ništa.
Obilazio sam groblja i čitao epitafe, zamišljao sam živote i sudbine onih kojih više nema. U jevrejskom groblju nisam mogao da dokučim čak ni imena, dok su me nemački nadgrobni spomenici, veličinom i stamenitošću odista zadivili. Na crnim mermernim spomenicima primećivao sam zlatnim slovima kitnjaste gotice ispisana švapska imena i godine rođenja i prolaznosti, ali čuda ni ovde nisam zaticao. Iza njih su sledili skromniji bunjevački, mađarski i poneki zalutali slovački grobovi. No, ni oni mi ništa neobično nisu kazivali.
U našem srpskom groblju, bilo je možda najviše korova. U pogledu zapuštenosti, teško se moglo odlučiti koje je više zaraslo u korov, jevrejsko ili naše. Tu su bili sahranjeni i moji, međutim, ni oni nisu kazivali ništa o stvarima „odonud”. Nisu odavali nikakvu ovozemaljsku ili vanzemaljsku tajnu, možda i zbog toga što se „odande”, bar u ovu našu prašnjavu varošicu na samoj obali Dunava, niko nije vratio. U protestantskom mađarskom groblju nisam našao ni jedan jedini znak krsta, tek neka čudna izrezbarena debla koja su podsećala na lepo ukrašene umetničke tvorevine. Što se tiče čuda, na njih ni ovde, na moje najveće razočarenje, nisam nailazio.
Zaiskri misao o mogućem čudu na vodi. Uzeo sam očev čamac u nadi da ću možda ovde doživeti bilo kakav dokaz da čuda ipak postoje. Reka Šugavica bila je mirna i pomalo uspavana, kao i cela Austrougarska monarhija tih poslednjih godina devetnaestoga veka. Polako sam veslao i osluškivao šumove talasa i lišća, pa nisam ni uočio crne oblake, koji su se odjednom nagomilali. Nenadano olujni vetar, bljesak munja i snažna grmljavina. Bio sam blizu obale, i nekako sam uspeo da se domognem visoke topole, da se sklonim od hladnih kapi letnjeg pljuska. Beše ogromna oluja kakva se retko pamti, mada je do Ilindana bilo još nekoliko nedelja. Dok sam posmatrao kišu, udubio sam se u misli. U tom momentu najviše sam želeo da budem kod svoje kuće i da kroz prozor posmatram ovaj kijamet dok pijem čaj od ovogodišnjeg cvata lipe. Prosto sam osećao ukus i miris čaja sa medom kada je iznenada udario grom. Ležao sam pod topolom i nisam bio svestan da se više ne nalazim u ovom svetu.
Ni tada, a ni zadugo posle toga, ničega se nisam sećao.
Kada sam se osvestio, začudio sam se. Ležao sam kod kuće u toploj postelji i samo sam ćutao na veliko zaprepašćenje mojih roditelja. Moje ćutanje je potrajalo tačno, četrdeset dana. Dolazio nam je lekar Vučić i klimao glavom koja me je zaista podsećala na omatorelog kurjaka. Preplašenoj majci savetovao je da mi kuva čaj od karamfilića. To je, kaže, dobro za sve. Moje stanje se ništa nije popravljalo. Ma koliko da sam pokušavao da izustim bilo kakav glas, slog ili zvuk, grlo je ostajalo nemo, a jezik se valjao, jadan, bez ikakvog uspeha.
Očajni roditelji posumnjali su u umeće i znanje lekara Vučića. Lepo je pojao za pevnicom u našoj crkvi, ali kao lekar bio je potpuno nepouzdan. Komšije i rođaci su odmah zamerili: „Gde ste njega uzeli? On nikako ne može da bude dobar lekar. Ko je čuo da je Srbin bolji doktor od Čivutina?”
Moji su odmah poslušali te zamerke i posumnjali u sposobnosti lekara koji je proistekao iz našega naroda. „Jeste, nema boljeg lekara od Čivutina!” – reče moja mati i brzo se prekrsti.
Doktor Goldberg je bio mali i suvonjav, gotovo čovečuljak sa sitnim naočarima kojima je ostavljao utisak da opaža sve, pa i najmanju mrvicu hleba ispod stola. I kao da se ni sa čime nije bavio što je bilo veliko i uočljivo, kao da je ceo njegov svet bio opredeljen za sitno, slabo vidljivo i jedva primetno. On mi je prepisao neke lekove koji su mnogo koštali i savetovao roditeljima da ih kupe isključivo u apoteci njegovog zeta Arona Švarca. Tako i bi. Ali, iskreno rečeno, ni njegovi lekovi nisu pomogli.
Otac je besneo i huktao: „Gde, bre, nekrst da mi spašava dete?”
Tako se moji roditelji opredeliše da me povedu u drugi, nemački deo grada kod doktora Vebera. U njega beše neviđena čistoća. Moji su se prosto nelagodno osećali u tom svetu, a ja sam zinuo od neviđene pedanterije i bolesnog reda. Posle preciznog pregleda doktor Veber strogo i bez ikakvog obilaženja suštine reče mojim roditeljima, koji su sasvim dobro razumeli nemački: „Ovom detetu ne fali ništa. Ono jednostavno ne želi da priča. Proći će.”
Tek tada se moji roditelji zaprepastiše. Na veliko negodovanje i kuknjavu majke, otac je počeo da preti i kažnjava, ali ja nikako nisam uspeo da izgovorim ni jednu jedinu reč.
Dugo sam razmišljao i najzad poverovao da je to, u stvari, upravo ono čudo o kome sam oduvek sanjario. Isprva, neobično me je oduševljavalo, prosto sam uživao u svojoj zatečenosti ćutanja, a vremenom mi je bilo sve teže i mučnije zbog toga. Beše to potpuno nepoznat svet tišine koji se sve jače javljao u meni.
Na Preobraženje smo otišli na Vodicu, blizu našeg grada. Posle liturgije i osvećenja grožđa, popih gutljaj vode sa drevnog izvora i ni sam nisam primetio da mi se vratila sposobnost govora. Jednostavno, bio sam navikao da ćutim, a moji roditelji su svakoga dana pomno palili kandilo pred našom slavskom ikonom svetoga Jovana Krstitelja, koji je u desnoj ruci držao sopstvenu odsečenu, a u levoj pergament ispisan starim ukrasnim slovima – Pokaitesja!
Oduvek sam se čudio kako je to moguće da neko drži sopstvenu odsečenu glavu, a umesto nje da ima na vratu drugu, savršeno istovetnu sa onom koja je ležala na srebrnoj tacni. Ništa nisam shvatao, samo sam se zapitkivao da li je to uopšte moguće. Na pitanje koje sam postavljao svakoga petka od svoje treće godine, odgovor mi je davao moj krezubi deda u nedelju sa večito upaljenom dugačkom lulom u ustima: „Sine, sa verom sve je moguće!” I nikada ništa više nije dodavao ili objašnjavao, mada sam ja stalno tražio neko obrazloženje ili objašnjenje. Uzalud. Svakoga petka samo bi rekao: „Reći ću ti u nedelju”. A u nedelju mi je vazda davao isti odgovor: „Sine, sa verom sve je moguće!”
Majka nije ni primetila da se ulje u kandilu potpuno potrošilo, pa se uskoro u sobi oseti rezak miris ugašenog žiška. Zaprepašćena, krsteći se po nekoliko puta, prosto ridajući molila je za oproštaj Hrista i svetoga Jovana. Smatrala je da taj njen nehaj nagoveštava dolazak velike nesreće. Na njeno još veće iznenađenje, odjednom sam ja sam neočekivano progovorio.
„Čudo! Čudo!”- vikala je mati trčeći po komšiluku. Nisam znao šta se dešava. Dolazili su nam susedi, među kojima je većina smrdela na luk i rakiju i ljubili me po obrazima, što nikako nisam mogao da podnesem. Nazivali su me junakom, srpskim sokolom, a neki su se usudili da pominju Kraljevića Marka, pa čak i Miloša Obilića. Otac je odmah dotrčao sa burencetom rakije iz podruma i čašćavao svakoga ko je došao da se uveri u čudo koje je zateklo njegovog jedinca.
Nije prošlo mnogo vremena a već se i naš paroh našao ovde za postavljenom trpezom, sve je to odmah protumačio kao delo svetog Ilije i samoga Hrista koji se preobrazio na Gori. „Jerbo, glas je izgubio na svetoga Iliju, a on mu se, kao što to i sami vidite, povratio trećeg dana posle Preobraženja”. Moj otac, pomalo pripit, samo je odmahivao teškom, paorskom rukom i pokušavao da ga ispravi, jer glas nisam izgubio o svetoga Iliju, nego nekoliko nedelja ranije.
Nisam znao da dam odgovor na sva tumačenja koja, u suštini, behu samo pusta nagađanja.
Ipak, moram nešto da vam priznam. Iako nisam završio medicinu, sledećih godina sam obilazio mnoge gradove Monarhije i uspešno lečio sve moguće boleštine i zaraze. Ni sam ne znam kako mi je to uspevalo. Zanimljivo, uspevao sam samo decu da izlečim. Osim kamena nisam upotrebljavao nikakve lekove.
Ulazio sam u kuće siromašnih i bogatih i svi su bili očarani mojom čudesnom moći koja je i mene iznenađivala. Ništa nisam radio u tajnosti. Ulazio sam u odaju obolelog deteta i zatražio da se zapali sveća. Poneki su se zbog toga i uplašili, jer su pomislili da nagoveštavam i przivam smrt. Međutim, ja sam samo stavljao svoju ruku na čelo deteta i dodirivao deo obolelog tela šapućući bolesniku na uvo: „Sa verom sve je moguće.”
Sve ostalo je zavisilo od bolesnika. Da bih umirio ukućane, davao sam im neku nadu, koja se istoga trenutka preobrazila u podršku, u vidu kamena i čaja od lipe. Iznenadio ih je moj recepat: „Donesite bilo kakav kamen, bilo koje veličine i skuvajte čaj od lipe.” Zatim sam zatražio od njih da oni sami stave taj kamenčić pod glavu obolelod deteta. I ništa više.
„A lekovi?” – pitali su zadihano roditelji sa oznojenim čelom i strahom u nedrima. „Ništa drugo ne treba, jer sa verom sve je moguće” – citirao sam svoga upokojenoga dedu Damjana. Novac nisam prihvatao. Bio sam nagrađivan svim ostalim dobrim i korisnim stvarima i potrepštinama. Niučemu nisam oskudevao.
Dešavale su mi se ponekada i smešne stvari. Kada sam usred ravnice zatražio da mi donesu bilo kakav kamen, jadni roditelji su se zabrinuli, poplaveli i zamuckivali: „Izvinite, gospodine, ali gde u ovoj ubogoj ravnici da nađemo kamen? Osim blata i prašine, ovde ničega drugog nema. A pogotovo kamenja. Njega nema ni nekoliko stotina milja udaljeno od nas!”
Da ste ih samo videli! Gledali su zabezeknutim pogledom gubeći nadu da će moj isceliteljski poduhvat biti moguć. Tad sam ih smirivao.
„Donesite mi parče crepa, a ako njega nema, biće dovoljan i tvrdi grumen zemlje.”
Oni su sa nepoverenjem gledali sve to i nisu shvatali suštinu. Kamen je bio potreban da imaju nešto opipljivo, nešto što može da se uhvati, stavi pod jastuk i posle oporavka da se baci preko strehe ili zavali u najudaljeninji deo bašte.
Posle nekoliko dana, bez obzira da li je ispod jastuka bolesnika bilo parče zemlje, crepa ili kamena, dete bi poslušalo moje reči i bolest predavalo tim neživim stvarima koje su se posle toga udaljavale iz kuće.
U mom rodnom mestu nikada niko nije poverovao u moju sposobnost iscelenja pomoću nekog bednog kamena ili crepa. Mnogi su me nazivali varalicom i šarlatanom.
„Znamo mi njega, a i njegovu famiju, takođe!”- govorili su za mnom pljujući u stranu i odmahujuću teškim crnim šakama.
Tako sam se odlučio da odem u Peštu, a potom i u druge manje ili veće gradove našega carstva, da lečim decu pred čudom zenemele.
Uspevao sam. Moji mali bolesnici su se bez izuzetka oporavljali, a mene je pratio blagoslov roditelja. Ni sam ne znam kako sam u tome uspevao, ali jedno je sigurno: njihovo ozdravljenje nikako nisam pripisivao sebi i nekoj svojoj tajnoj moći.
I sada sam već ušao u sedamdesetu godinu. Dok posmatram svoje unučiće kako se u julskoj žezi igraju po prašini, verujem da nešto ipak postoji. Verovatno sam uspevao da izlečim svu tu mađarsku, švapsku, jevrejsku, srpsku, bunjevačku i slovačku decu jedino zbog toga da bi najzad poverovao u čuda koja nam se ponekad daju, a da ne znamo zašto nas zatiču. Možda je tako i bolje. Jer slutiti možemo, a znati možda i želimo. Ne treba se mnogo zanimati tim stvarima. Najbolje je kada sve to prihvatimo bez suvišnog pitanja.
U levom čepu uvek imam po nekoliko kamenčića. Za svaki slučaj, ili, kako naš narod veli: „Za ne daj Bože!”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *