Dragomir Dujmov: Akrobata nad lomačom

Uživao sam da se vragolasto ušunjam i prodrem u širom otvorene ljudske oči. U njihovim pogledima tada sam jedino ja postojao. Iznad svega, bio sam ljubitelj iznenađenja i šale. Kao što su svi gradski trgovi uglavnom isti, takvi su i gledaoci. Najbolje se to odražavalo u njihovim širom otvorenim ustima koja su bila odraz zaprepašćenja, čuđenja i divljenja. Voleo sam da im zavaram pažnju i da ih večitim trikovima dekoncentrišem. Primećivao sam kako im u beonjačama sitni kapilari bubre i pucaju od straha i uzbuđenja. Obožavao sam da ih iznenadim, plašim i da ih dovedem do vrtoglavice, pa da im iz glave misli izbrišem sećanja na sivi dan, boleštine, mrkle noći, na glad plavog jutra, sirotinju u žuto podne, na smrad u riđe predvečerje, smrt usred belog dana, na usud naranćaste zore i nesuđene tužne ljubavi ljubičastih sutona. Bio sam u potpunosti uveren da u momentima njihovog iskrenog zaprepašćenja, osim mene i mojih akrobacija, nije bilo nikoga, i ničega u njihovoj svesti.
Ljudima sam nudio trenutni zaborav i oni su mi zbog toga iznad svega bili zahvalni.
Potomak sam nadaleko čuvene familije uličnih zabavljača čija je glavna atrakcija bila gutanje i bljuvanje plavog plamena. Osim toga, rado sam gutao britke sablje i ispevavao zajedljive stihove koji su bili oštriji i opasniji od svih drugih mojih majstorija i čarolija.
Svuda je sirotinja ista, bilo da sam se obreo u srednjovekovnoj Francuskoj, Italiji ili Španiji. Krezavi i umusani, pratili su mi pokrete i oduševljavali su se mojom veštinom i brzinom. Najviše su voleli gutanje plavog ognja i ogromne oblake crvenog plamena koje sam bacao iznad njihovih glava.
Govorili su raznim jezicima i priznavali moje umeće klimajući svojim raščupanim glavama. Ogrezli u nemaštini, prljavštini i neznanju, glad im je carevala u želucu, a za duhovnu žeđ uopšte nisu znali. Opasni, jer su bili u stanju da mi u jednom momentu ponude sve što imaju: parče izdroljenog hleba ili grumenčić soli, a već u sledećem trenutku, bazdeći na najgore vino, narnuli bi na mene s namerom da me prebiju motkama i toljagama. Večito sam bio u životnoj opasnosti. Pentrao sam se čas po visokim dimnjacima, čas po strmim krovovima, odakle sam lako mogao da se survam u čađ ili u njihove popucale šake, koje su mogle da me dohvate kao perce anđeoskih krila. Međutim, iste ruke bile su u stanju da me ščepaju i uhvate za gušu, bez trunke milosti.
Imao sam urođeni osećaj da im se potkradem pod kožu dok ih zasmejavam. Beli i plavi isplaženi jezici u groblju iskrivljenh i trulih zuba. Dahtali su od sreće kao dobermani posle uspešnog lova. Pružao sam im ono za čim su odvajkada žudeli i ja nikad ih nisam razočarao. Znao sam im tačno za meru i vešto sam određivao granicu preko koje nisam smeo kročiti. Primećivao sam njihove trzaje i znake koji ukazuju na tren kada masa gledalaca prerasta u neobuzdanu rulju koja traži krv. Nikada nisam preterivao, uskraćivao poslednji i najslađi zalogaj, ostavljao ih nezasite, jer i najslađa dinja postaje bljutava posle preteranog uživanja u mirisu i slasti.
Dok sam ispevavao svoje jogunaste stihove, književnici, koji su se uvek skrivali po tamnim odajama i ispod mračnih svodova, znatiželjno su pratili svaki moj pokret, a stihove su upijali kao pesak junsku kišu. Dok je sirotinja izražavala iskreno interesovanje i zadovoljstvo, književnici – nadzirači duše sirotinje, vešto su se sklanjali u obrise sopstvene senke, a glave prekrivali braon ili crnom rizom. Bele, duguljaste noseve zabadali su u tračak plave svetlosti koja je promilela kroz rešetke pritvorenih žaluzina. Ćulili su uši, a duge, tanke dlačice u njihovim nosevima lelujale su se i titrale od siline uzbuđenja.
Sve vreme sam znao da me prisluškuju i da im se negde u dubini duše dopadaju moji stihovi o gologuzim čobanicama i napaljenim pastirima. Čuvari pisanih i nepisanih zakona, istovremeno su bili i strogi stražari nad svetom javnog i tajnog morala. Međutim, za njihove naslućene ali nikada dokazane prljave igre sa mladićima i maloletnim devojčicama, niko nije smeo saznati. Bolesne i iskrivljene nastranosti krili su i od sebe samih. Tešili su se dugim molitvama i šibanjem vlažnim bičevima, ili su bežali u svet zadaha vina i zveket zlatnika. Naravno, o tome niko ništa podrobno nije znao niti je smeo da zna.
U vreme predstave na trgu, deca i krezubi starci su se valjali po prašini. Pevao sam im i o ugojenom fratru koji je prodavao indulgencije i jamčio da se greh može otkupiti za dva bakrena groša. Da li je i on sam verovao u to, ne znam, ali čisto sumnjam, jer bi se već u sledećem stihu posle obilne večere, jadan, udavio ne od dobro pečene veprovine, niti od teškog vina iz Bordoa, već od žestokog zagrljaja krčmarice čije su riđe dojke bile sudbonosne, a široka bedra ujedno i smrtonosna po slabašno srce podbulog fratra.
Krezavi, žuti zubi prosto su se prosipali po izlizanoj kaldrmi od grohota sirotinje, dok su im književnici zamerali na slobodoumnosti koju su nalazili u mojim stihovima i žestoko negodovali svojim šiljatim nosevima.
Bio sam nesmotren, možda i previše samouveren, ali je najgore bilo to što ni jedan moj stih nije bio izmišljen. Opevavao sam jedino ono što sam lično video i čuo. A to je bilo smešno, a ujedno i bolno.
Dok sam pio gutljaj teškog crnog vina, setio bih se nasamarenog feudalca, koji je poslušao svoje lukave komšije i krenuo u krstaški pohod. Slušajući hvalospeve o njegovom viteštvu i o ulozi „oslobodioca Hristovog groba”, što su uz plač i suze popratili tužnim pričama o stradanjima hrišćanske dece u Vavilonu, nasamereni plemić je prodao celo imanje u nameri da bi pod punom ratničkom opremom krenuo sa molitvom na usnama u Svetu zemlju da oslobodi Jerusalim od nekrsta i okota Agarjanskoga. Pre nego što je krenuo na nagovor komšija za srećan i uspešan viteški pohod, u slavu svoga mača i koplja, obilato je častio celu krčmu najboljim vinom i ukusnim pečenjem. Trajalo je to nekoliko dana da bi na posletku, pod pritiskom lukavih komšija, prodao i konja, i štit, i mač, i koplje radi čašćavanja za srećan povratak iz krstaškog pohoda. Naravno, kada je prodao čak i svoju obuću ležao je pijan usred krčme i nije mogao ni da pojmi kako uopšte nije ni krenuo u Jerusalim. Na najveće iznenađenje svih, u njegovoj pomućenoj svesti tada se pojaviše zli Arapi i ljuti Mavri koji su kidisali na njega, a on je brže-bolje, još mamuran i pijan, bauljao, dohvativši toljagu pobio svu živinu: kokoške, patke i svinje po dvorištu mehane. Zbog toga je od izludelog krčmara zaradio teške masnice i modrice po čitavom golom telu.
Sirotinja je vrištala i valjala se ponovo po prašini i po razbacanom đubretu. Ceo trg bi se pretvorio u jedan jedini grohot i tražio da ispevam još neku lakrdiju na račun plemića ili fratara. Ali, ja sam tačno znao da sam i ovako preterao. Umesto pevanja stihova, skačem na uže koje sam postavio između dva naherena krova i vešto trčkaram iznad buljuka glava i naširoko otvorenih usta. Ponovo uspevam da se ukradem u njihove zenice. Osim mene, nije bilo ničega u njihovim pogledima. I iznova sam bljuvao plave i riđe jezičke plamena iznad njihovih temena, na veliu radost mladog ženskog sveta u čijim se očima javljala požuda i divljenje. Opet sam zaigrao na konopcu između zemlje i neba i zaustavljao dah mladih devojaka i zrelih žena. Ovlažene usne odavale su čežnju za mojim zagrljajem i osmehom posle obostranog burnog i divljeg zadovoljstva. Zamišljale su me nagog, mada ništa nisu znale o meni. Bio sam im privlačan jedino zbog toga što sam bio nepoznat i što sam u tom momentu za njih bio nedostižan, a ja sam uživao u njihovom neznanju i svojoj nedodirljivosti u visini između dva, potamnela, šindrom pokrivena, naherena krova.
Dok sam naizgled samo veseo igrao na užetu iznad svetine i pružao joj zaborav i smeh u muci i bedi, u hladnim, zatvorenim odajama književnici su smislili brdo laži, u gomilu skupljali suvo granje i kamenje da me se zauvek oslobodee. I dok su se molili, Hristos nije bio među njima. Nije ga bilo nit u njihovim srcima, niti u njihovoj duši, a po najmanje, u njihovim rečima. Hristos beše duboko zaboravljen, dok je njegovo raspeće kitilo debele zidine iznad mrkom i crnom rizom prekrivenih ćelavih glava. Reči poslednje ili tajne večere kuljale su negde u noći, a književnici se namerno nisu prisećali ni jednog sloga.
Po završetku svoje lakrdije, sirotinja me je častila svim onim što je mogla da mi priušti. Behu zadovoljni, a ja neizmerno srećan što sam uspeo da ih nasmejem i da im barem na tren ulepšam život. Nisam im pevao o strašnim pokoljima koje su krstaši činili u ime Hrista, niti o hiljadama dece koja su pesmom i psalmima na usnama pošla da oslobode mesto Vaskrsenja i koja su se veselo ukrcavala na brodove, i ne sluteći, da će tamo negde na vrelom jugu biti prodata kao roblje Agarjanima. Nikada toliko nevinih dečačića nije nasilno i mučno udovoljavalo čulnu glad tamnih odaja besnih ratnika zelenog barjaka kao tada. O tome nisam hteo da pevam. Zlo ionako, nezavisno od nas, čini svoje, a ja sam pokušavao da ga izbegnem i da pobegnem što dalje od njegovog hladnog zagrljaja.
Književnici ili znalci drevnih tajni, kako su sebe odmila nazivali, osmisliše plan i nađoše da sam „iznad svega opasan”. Plašili su se, ne toliko onih stihova koje sam ispevao, već onih, koje sam još u sebi skrivao i tek nagoveštavao. I donesoše odluku, bez ijedne trunke njegovog istinitog sloga ljubavi, često citirajući starostavne knjige i jadnog Hrista. Zahvaljujući stihovima drevnih knjiga, objašnjavali su i nalazili opravdanje za svoje tamne rabote. Zamišljali su nežan odlazak u krevet, u sladak san i prestanak svih duševnih tegoba. I, inače, oni su ionako bili nepogrešivi. Tu nije bilo, niti je moglo biti ikakve sumnje.
Oklopnici mesnog plemića uhvatiše me dok sam ispijao gutljaje vina posle parčeta suvog hleba. Svukli su me na i šibali do besvesti. Razbiše mi nos i čeljust. Lagano i stručno krenuli su vrelo olovo da liju po mom izmoždenom telu. Cerili su se i bodrili da im još pevam pesme u kojima ću nastaviti da pljujem po njima. Držali se me teškim gvozdenim rukavicama po kojima su se viđale mrlje osušene krvi. Udarali svom snagom, besomučno. Ćutao sam. Ni jedan jedini slog ili stih izustio nisam. Uplašen, možda i nisam u potpunosti shvatao svoju zatečenost, ali znam da se u meni instinktivno pojavio strah koji je hteo da prsne u mojoj glavi, srcu i venama. Ni sam ne znam zašto, verovatno zahvaljujući užasnom stahu, ni reč nisam prozborio. Možda se tek neki slabašan krik i promolio kroz nos, ali nikako preko usta. Glas koji je više podsećao na tanko cviljenje preklanog jareta nego li na krik bolnog ludila i straha zbog nemoći i neizbežne smrti.
Bodrili su me, izazivali, cerili su mi se u pomodrelo, krvavo lice, udarali me i terali da pljujem po njima. Oko sebe sam primećivao čopor izludelih kerova, krvave čeljusti i lavež pobesnelih hrtova.
Nisam ispunio njihove želje. Tada još nisam bio svestan svog čudnog otpora koji se ničim nije mogao objasniti. Jedino što sam osećao beše ljudski strah. Ni sam ne znam kako, odjednom se u meni pojavio neki potpuno neočekivani mir koji je do tada bio tek neka vrsta slutnje ili možda pritajena želja. I tada poluglasno rekoh: „Oprosti im, ne znaju šta čine…”
„Znamo, znamo i te kako znamo, bedniče!” – groktali su krvavim raljama dok su mi poturali baklje u izmrcvareno lice.
„Gutaj oganj, gutaj psino!” – urlali su očekujući bilo kakav znak moje poniznosti, klonuća i predaje. Uprkos njihovoj želji, nastavio sam da ćutim. Jednostavno, nisam želeo da učestvujem u njihovoj krvavoj raboti, u tom pomračenju uma i trijumfu zla.
Ćutao sam čak i onda kada su me živog spalili nasred trga dok je masa, bez ijednog glasa negodovanja posmatrala mučenje. Isprva se u očima gledalaca odražavalo sažaljenje, koje se kasnije preobrazilo u znatiželju i pitanje: hoće li izdržati ili ću početi da urla i, konačno, zatražiti milost?
Pale su čak i neke užurbane opklade. Nakon izvesnog vremena, možda zbog razočarenja, čemu je, zasigurno, doprinela i moja ćutnja, jedni su počeli da pljuju po meni i da se dogovaraju sa oklopnicima koji su ih teškim gvozdenim rukavicama častili udarcem po obrazu, nosu i zubima. Drugi su se bojažljivo pokunjili, a treći su srdito pljujući, krišom napuštali trg. Bilo je i takvih koji su se strahom u očima čak i zahvaljivali na udarcu. Većina je samo ćutala i zahvaljivala Bogu ili sudbini što nije na mom mestu. U vazduhu se osećala jeza i zadah. Prebijenog i izmučenog, živog su me spalili. Srećom, izdahnuo sam pre nego što sam osetio miris sprženog mesa i užas bola. Umesto toga, potpuni mir. Neprestano sam ponavljao: „Oprosti im, Hriste, iako znaju šta čine.” Da li sam izgubio svest ili je duša napustila moje slabašno telo pre nego što me je oganj zahvatio, ne znam. Nije ni bitno. Znam samo toliko da sam video buktinju koja prži moje udove, utrobu, rebra, jezik i oči, a da u tom trenu više tamo nisam bio. I bilo mi je potpuno svejedno. Jedino što me je još vezivalo za onu stvarnost beše slika dece koja razapinju konopac između naherenih krovova, i znam da sam se u poslednjem osvrtu iznenadio i obradovao njihovom veštinom. Otišao sam sa nadom da neko od njih, više neće hteti da se vrati sa konopca u blato i kal.

One Response to Dragomir Dujmov: Akrobata nad lomačom

  1. Anonimus каже:

    Bolje je napisano nego „Iscelitelj“, zasigurno. Tamo se vidi slaba ofucana imitacija dela starih srpskih pisaca, dok ovde ima nesto od pravog Dujmova, deo njegove licnosti. Medjutim, to nije uvek dovoljno. Umece i misli se kombinuju i cine jedinstveno delo, ali ipak to treba ciniti oprezno i uvek na SVOJ nacin. Treba se potpuno predati pisanju, a tek posle proveravati greske i ispraviti ih tako da delo sto bolje utice na citaoce. To je nauka kojoj mi pisci tezimo, tabu cije razbijanje nosi za sobom jos jednog propalog pisca. Vidim da su neki previse blizu opasne ivice……. Sujeta od coveka cini mrzovoljno ljubomorno bice koje jedva prevaljuje reci pohvale preko jezika. Isto vazi i za pisce. Svaka cast Dujmovu sto je privukao radoznalost citalaca ovim delom, ali mozda tim nije zadovoljan. Mozda nije zadovoljan mnogo cim, prvenstveno svojim stilom, sto se ogleda u imitiranju drugih srpskih pisaca u „Iscelitelju“. Pa, ipak, srecno mu bilo!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *