Nataša Dostić: KO JE ONA

Žena u ogledalu ne podseća je ni na koga, baš ni na koga. Lepa je ta žena, nije da nije, ali nekako deluje istrošeno, možda pomalo i ofucano iako je to jako ružno reći za nekog, pa se zbog te misli zastidela sebe. Ipak, vidi se da je nekad bila prava lepotica, a nekad nije bilo ni tako davno jer je to žena u srednjim tridesetim. Šta li joj se dogodilo pa je postala takva?! Ne bi se moglo reći da je debela ali svakako punačka, i u kosi joj se vide sede dlake, na onom delu što nije ofarban, na izrastku, koji je priličan.

Zašto ne sredi tu kosu?! Možda nema novac za frizera? Ali opet, može se i sama ofarbati, to nije teško a i ne iziskuje puno vremena. Ne može da se doseti ni jednog razloga da opravda neofarbanu kosu žene iz ogledala, pa prestaje da misli o tome. Gleda u njenu odeću. To je sigurno kućno izdanje, ali ipak! Žena ima na sebi trenerku koja je izbledela i stara, čini se, kao i sama žena. Ima neku žutu mrlju na gornjem delu, s leve strane, u visini srca. A donji deo joj nekako visi, kao da nema ni gumu ni neku vezicu da ga drži na mestu. I sad, razmišlja ona, u kući i treba biti u nečem udobnom, ali tako nešto obući stvarno je neprihvatljivo. Pa, može neko svratiti slučajno, ili će možda morati izaći do prodavnice ili možda izbaciti smeće ili… Ne, stvarno, ni u kući se ne može tako izgledati. A onda susreće ženine oči, lepe, plave ali nekako… prazne, bez svetlosti. Da, shvata, to je ono što u njima nedostaje, svetlost. Nekako su mrtve te oči, kao u neke lutke, nekog novog modela porculanske lutke, pa mogu da se pokreću i deluju kao žive a ipak ne odražavaju život. Stresla se od tog pogleda, staklastog i bezizražajnog, pogleda pokojnika. Još malo zuri u ženu u ogledalu, a onda oseća da se umorila od tog prizora, i da ne može da podnese više da je gleda. A ne zna ni zašto ju je uopšte posmatrala tako dugo. Pa, čak je i ne poznaje. I šta je se tiče, na kraju, zašto je žena takva?! Ima ona i sopstvenih nevolja. Nije ni njoj sve baš sjajno, ali da li to koristi kao izgovor da dozvoli sebi da liči na neku pralju?! Ne!
Udaljava se od ogledala, seda u omiljenu fotelju i namešta nabore svoje bele haljine, slične onoj koju je nosila Marilyn Monroe. Bujnu, plavu kosu koja joj se rasula po ramenima, skuplja i kači crvenom šnalom. Posmatra svoje lepe noge u visokim, belim štiklama. Da, to je slika jedne žene. Ponosna je na svoju vitku liniju i zategnuto telo, čak i posle dva porođaja. Ne treba žena da prestane da bude lepa i poželjna samo zato što je nečija majka i supruga. Smeška se koketno dok se priseća pogleda koje joj upućuju muškarci i ponosa u očima svog muža. Zna da njene sjaje, kao i uvek kad misli o njemu.
Da, to je ona… Sasvim suprotna od one neke iz ogledala. Na, tren, dok je gledala u tu nepoznatu ženu, videla je i njenog muža, nije ju ni pogledao dok je prolazio pored nje, kao da je deo nameštaja. Ni ona njega, činilo se, nije bila svesna. A i taj muž izgleda svakako samo ne kao muškarac koga bi primetila bilo gde a ne udala se za njega. Ima stomak, sličan trudničkom u osmom mesecu, malo je pogrbljen i, iako mu nije videla lice baš najbolje, i on joj je delovao nekako iznureno. Stresla se od te slike nepoznatog bračnog para koja ju je opsedala, i odlučila da je izbaci iz glave. Šta je se tiču?!
Umesto toga, pomislila je na svog muža. Lep, zgodan, perspektivan, šarmantan. Sve su devojke ludele za njim, a on je izabrao nju. I dalje, posle svih zajedničkih godina, osećala se kao princeza pored njega. Bio je pažljiv i nežan kao na prvom sastanku. I dalje ju je bezuslovno obožavao.
Opet se nasmešila sopstvenoj sreći, nasula čašu crnog vina, namestila se udobno i otvorila knjigu. Da, tako će provesti dan, čitajući. Jer, napokon, mora se opustiti i odmoriti da bi bila lepa večeras. Muž je vodi na večeru i ples.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *