BORIS NAD: POSLEDNJA TULA

Dunji Nad
Negde u drugoj polovini IV veka stare ere, Grk Pitija, rođen u Masaliji (današnjem Marseju), preduzeo je fantastičan poduhvat: putovanje brodom na krajnji Sever Evrope. „Tamo gde više nema vode, zemlje ni neba“, zapisao je u svoj, danas izgubljeni brodski dnevnik, „već samo smeša ovih elemenata, to je mesto najzad kraj sveta“. Poslednjoj zemlji do koje je doplovio dao je ime Ultime Thule (Poslednja Tula).

Istočnjački bazar mogao se nalaziti u Bagdadu ili Maroku – ipak, on beše od materije od koje su sačinjeni naši snovi.
Sunce je stajalo u zenitu. Treperilo je nad gradom. Sirotinjske kućice od belog kamena podrhtavale su na letnjoj jari. Žega je bila omamljujuća; ublažavalo ju je more. Nevzorov produži svoju sporu šetnju, usmeravajući korake ka nevelikom trgu ispod širokih i razlistalih platana.

Tek ovde, u dubokoj senci, on oseti prijatnu svežinu. Tamnoputi trgovci polivali su vodom meki asvalt. Neugledne radnje behu nabacane bez ikakvog reda. Gužva, takođe, beše neopisiva: šarenilo robe mamilo je tuđe oči. On samo na trenutak zastade pred jednom od njih, pred onom od koje se širio opojan, aromatičan miris južnog voća: pomorandži, limunova, datula i urmi.
Potom opet nastavlja da korača, bezbrižnost koja ga u tom trenutku preplavljuje zapravo je osećanje sreće. Neki jermenski trgovac daje mu mig, pozivajući ga rukom da uđe u radnju. Poželi li to, saznaće kakve dragocenosti ima da mu ponudi. Ali, pre nego što se odluči da ga sledi, on još jedanput zastaje, sporo se prisećajući. Uspomena je davna. Ljudi i mesta su u njoj izmešani, kao u snu. Ulica kojom je upravo prošao podseća na onu koju je nekoć video u jevrejskoj četvrti u Odesi. Ipak, on zapravo stoji na obali Kaspijskog mora, u leto devetsto devete… Nevzorov je u besprekornoj uniformi gardijskog oficira. Kroz koji čas, i on će u vrevi ugledati Nataliju. Približiće mu se bezbrižnim korakom, odevena u laganu letnju haljinu i sa koketnim damskim šeširom. To je bio njihov prvi sastanak.
Zatim sledi šok buđenja koji ni sa čim ne može da se uporedi. Slike koje je još do maločas gledao počinju da se rastaču, kao da ih je zahvatio neki moćan kovitlac. Prvo što oseća, naglo otvorivši oči, jeste jak fizički bol, koji ga pogađa u sam koren očnog živca. Sunce je zaslepljujuće i reflektuje se, beskrajno, na glatkoj površini snega. Kad ponovo otvori oči, oseća kako mu se, u očnim uglovima, od naprezanja skupljaju suze. Svuda dokle pogled seže, međutim, oči sagledavaju samo uvek isti, monoton arktički pejzaž.
Tišina je sada nadnaravna. Minuti i sati u njoj lagano protiču, kao da osluškuje jednolično kapanje vode. Svaki pokušaj da promeni položaj tela okončava se bolnim neuspehom: Nevzorov je, na svom uskom sedištu, priklješten nekim nevidljivim teretom. Kao i cela njegova letelica, on gotovo da leži na bloku. Nisko, iskošeno sunce obasjava unutrašnjost pilotske kabine i svemu daje naročitu, bolnu oštrinu. Stvari su razbacane i leže u neredu – posledica havarije koju je upravo pretrpeo. Kroz prozorska stakla, već išarana ledenim cvećem, vidi se i jedno avionsko krilo – ispruženo, kao ruka, put modrog i ravnodušnog neba. Avionsko krilo je pokriveno debelim slojem leda, nakupljenog tokom dugog i iscrpljujućeg leta. Još dalje: ledeni bregovi, bela pustinja u kojoj baš ništa, nijedan pokret vetra, ne remeti tešku i gluvu tišinu.

* * *
Nikolaj Konstantinovič Nevzorov bio je pukovnik Crvene armije, pilot i plemić. Bio je i veteran Velikog rata, vojnik revolucije i vojnik kontrarevolucije, o čemu je, baš kao i svom plemstvu, govorio samo retko, sem možda u najintimnijem krugu prijatelja. (Činjenice da je nekoć pohađao Kadetsku školu u Sankt Petersburgu, da je trostruki nosilac Krsta sv. Georgija, i da se neko vreme borio pod Kolčakom, nije pominjao čak ni njima; zauzvrat, on beše i komandir eskadrona crvenih koji je prvi ušao u Odesu.)
Jednom rečju, pukovnik je u svoje vreme služio Belom Caru (tri ožiljka od kuršuma su ga podsećala na to), baš kao što je danas, s jednakom odanošću, služio Crvenog Cara, hazjajina. Kao vojnik po pozivu, kao plemić i kao Rus, služio mu je bez zadnjih misli, gledajući na svet političkih intriga s onim osećanjem s kojim se posmatra svet insekata, koji se međusobno proždiru. S one strane pometnji vremena, pukovnik je iscrtao jedan posvećeni krug: njemu je pripadala Natalija i njegove dve, skoro već odrasle kćerke. Bila je jesen 1939. godine.
Nevzorov je, međutim, imao i dve tajne strasti: na prvom mestu bila je neshvatljiva i protivurečna istorija Rusije. Počasno mesto mesto u njegovoj biblioteci zauzimali su obimni istorijski tomovi, počev od dela Karamzina, potom etnološke i istorijske studije. S istom prilježnošću s kojom se posvećivao prošlosti Rusije proučavao je i sopstveno geneaološko stablo. Nekoliko starih povelja i jedna podeblja sveska, ispisana vlastitom rukom, ispunjavale su posebnu, najskrovitiju fioku njegovog pisaćeg stola.
Tome se, u već poodmaklim godinama, pridružila i jedna nova strast: strast za polarnim putovanjima. Strast koja nije bila samo knjiška, već je, takođe, počivala i na bogatom iskustvu arktičkog pilota. Desetine letova u polarnom krugu, iznad polarnih mora i na krajnjem severu Sibira, svedočili su o tome. Izviđački letovi prilikom spasavanja preživelih iz ekspedicije zlosrećnog Nobilea, a zatim i učešće u spasavanju drugova Papanjina behu njegovi zvezdani trenuci. Oni su mu doneli i nešto nalik slavi: fotografiju objavljenu u „Pravdi“ i nekoliko inostranih magazina, te strahopoštovanje mlađih po činu.
Sve u svemu, Nevzorov je za sebe mogao da kaže da je rođen pod srećnom zvezdom. Sa pedesetak godina starosti raspolagao je iskustvom koje je dostajalo za nekoliko života. To se, najzad, ispoljavalo i u samoj fizionomiji, u oštro usečenim crtama lica. On je, zaista, na frontu a i kasnije, i sam imao takvo osećanje: da ga od opasnosti čuva nečija nevidljiva ruka.

* * *
Kažu da u smrtnoj opasnosti, u agoniji, sav svoj život sagledavamo kao predstavu u bioskopu. Nevzorov je od čitavog života video samo nekoliko sekvenci. Najpre, uspomene iz rane mladosti, kad beše samo pitomac Vojne akademije. A jedna među njima bila je i sećanje na njegov prvi let, treće godine rata. One mu, naknadno, izazvaše osećanje nostalgije.

* * *
Ispred šume pružali su se hangari od pokislih šatorskih krila. Pilot je već bio zauzeo svoje mesto; za njim je, nespretno, sledio poručnik Nevzorov. Odnekud, izdaleka, dopirala je prigušena topovska paljba; ona prestade čim mehaničari upališe motor aviona.
Brekčući, letelica se odizala od zemlje, isprva s naporom, a onda sve lakše i lakše. Podigavši se iznad polja, ona opisa jedan spori krug, a zatim se, s neočekivanom brzinom, ustremi ka šumi. Nadleteli su prva stabla tako da je izgledalo da će krilima dotaći vrhove krošnji. Mladom poručniku se ote uzvik; ugušio ga je vetar. Kada su se podigli na nekih četiri stotine metara visine, međutim, šuma postade mekani zeleni tepih koji se beskrajno odmotavao i za koji mu se činilo da ga može pomilovati rukom. Taj prvi let doneo mu je neočekivani ushit: doživljaj se mogao usporediti samo s onim što je dotad viđao u snovima.

* * *
Probudio se s jednom mišlju: slike koje je upravo video nisu bile iste one koje je, nekad, gledao sopstvenim očima. Postojalo je jedno tananije sećanje, osenčeno senkama nevidljivog sveta. Iznenadilo ga je, takođe, još nešto: to što je sunce već bilo zašlo. Na zemlju se, iznenada, spustila teška arktička noć.
Beznadežnost njegovog položaja, jasnoća s kojom ju je odjednom sagledao, ipak mu nije izazvala navalu panike. Poslati radio-poruku, vapaj za pomoć, učini mu se besmislenim. Ali, radio aparat beše jedina veza koja ga je još vezivala za svet ljudi: pod prstima, on se oglasi pucketanjem koje je dopiralo iz samog etera.
Ovde, u eteru, u kome je, isprva jedva primetno, počinjala da iskri polarna svetlost, ni usamljenost više nije bila tako bolna. On je dugo mislio na velike polarne putnike, Osvajače Pola: znani i neznani, živi i mrtvi, oni su činili jedno tajno bratstvo. Svi su oni pripadali Hiperboreji.
Potom se polarna svetlost razbukta kao požar preko nebeskog svoda. Ta svetlost – srebrna, rumena, zelena i plava – i nalik na muziku s prigušenih žica, bila je lepa kao obećanje buduće sreće.




2 Responses to BORIS NAD: POSLEDNJA TULA

  1. Berislav Blagojevic каже:

    Borise, još jednom…svaka čast… Vrlo lijepo!

  2. Ivan каже:

    Jeste Berislave, priča je izvanredna. Uopšte, Nadove priče imaju neki (neo)romantični prizvuk, atmosferu…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *