Miroljub Todorović: NOVI OBLICI PROZE (romani S.Škerovića i M.Anđelkovića)

„Ko stvara nove mitove, taj proizvodi stvarnost.“
S. Škerović

Pesnik, prozni pisac, esejista i likovni umetnik, Slobodan Škerović, poslednjih desetak godina doživljava pravu stvaralačku eksploziju. Njegovo delovanje uočljivo je na više strana. Svoje književne radove (pesme, prozu, eseje) ovaj stvaralac objavljuje u brojnim književnim listovima i časopisima: „Savremenik“, „Signal“, „Književne novine“, „Književni magazin“, „Koraci“, „Gradina“. Zastupljen je u više antologija i zbornika poezije, proze, neoavangardnong stvaralačkog pokreta signalizma i žanrovske literature. Posebno je uočljivo njegovo delovanje na Internetu. Urednik je Biblioteke signalizam na Projektu srpske kulture Rastko, kreator blogova posvećenih signalizmu, saradnik Srpske Vikipedije, nekoliko sajtova američkih neoavangardnih umetnika, kao i naših sajtova od kojih posebno ističemo Art-Animu, Prozaonline i Metaforu.

Posle zbirke pesama „Indigo“ (2005), knjige proze „Sve boje Arkturusa“ (2006), za koju je dobio nagradu Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“, i knjige eseja „Himera ili Borg“, u Škerovićevoj, mogu to slobodno reći, vulkanskoj stvaralačkoj radionici, nastalo je nekoliko zbirki pesama i proze: „Jerihon Jerihon“, „Zemljofobija“, „Nevidljivi Mars“, „Crna kutija“, „Zagrljena deca“. Među njima je i roman „Kofer“.
U ovom romanu, eksperimentalnog karaktera, Slobodan Škerović unosi nekoliko značajnih novina u srpsku, inače, veoma bogatu i raznovrsnu proznu produkciju. Jednu od tih novina uočavamo već na početku, u samoj oznaci ovog dela. Zapravo, autor „Kofer“ definiše kao „blog-roman“. Ova oznaka upućuje ne samo na tehnološku stranu romana, njegove izvorne i komunikativne mogućnosti, već, na neki način, određuje i njegovu stilsku izražajnost. Roman je u jednom dužem vremenskom periodu objavljivan i praktično direktno stvaran na blogu.
Nešto slično vidimo i u stvaralačkoj radionici pionira srpske internet literature Milivoja Anđelkovića. U svom vizuelnom elektronskom romanu „Naseljavanje Vizantije“ (www.amika.rs), Anđelković koristi, pored jezika, i sliku, jedan od najmoćnijih instrumenata naše civilizacije. Po rečima autora „Naseljavanje Vizantije“ je pokušaj „da se stvore tačke otpora u praznini Interneta, središta koja se odupiru ‘nomadima komercijalizacije i varvarima duhovnosti’, virtuelne stanice koje nisu zaboravile tekst, gde reč prethodi i prevazilazi sliku ili sliku stavlja u novi kontekst“.
U eseju „Interaktivnost u elektronskoj književnosti“ http://signalism1.blogspot.com/2009/08/interaktivnost-u-elektronskoj.html, Anđelković će detaljnije obrazložiti svoje viđenje elektronske književnosti. On, pre svega, stavlja glavni akcenat na interakciju. Za njega je interakcija, koju nam Internet omogućava, „nov izazov za čitaoca, ali isto tako i za pisca. Umesto ‘hipnotičkog teksta’, ili teksta sa kojim će se čitalac identifikovati, pisac teži ‘otvorenom’ tekstu koji se može nastaviti, osporiti ili nadgraditi.“
Po rečima Milivoja Anđelkovića, književno delo stvoreno na Mreži i za Mrežu „suočava se sa tuđim kreativnim i čitalačkim iskustvima, senzibilitetima, shvatanjima i životnim igrama – da bi postalo virtuelna stvarnost.“ Ovu moć kreiranja virtuelne stvarnosti iz obilja materijala: jezičkih, vizuelnih, zvučnih, jasno uočavamo u romanu „Naseljavanje Vizantije“.
Kao što vidimo nova, sve razvijenija tehnološka stvarnost, „sajber doba“ i raznovrsne kreativne metode koje nam pružaju kompjuter i Internet, omogućuju i inspirativno utiču na kreiranje novih, bitno drugačijih, i našem vremenu primerenijih romanesknih vizija.
U eseju „Teleologija moderne i signalističke proze“, Škerović će nam, takođe, predočiti neke od osnovnih odlika svoje inovativne prozne metodologije. Po njemu, zadatak književnosti je „da svoje iskustvo sagledane stvarnosti pretoči u novu stvarnost“ u kojoj su sadržane nove umetničke i „nove životne forme“. Kod pisanja proze, za ovog autora, „bitno je da se poezija koristi kao svetlost koja prožima materiju govora“ pri čemu on osnovnu odliku signalističkog romana vidi u poetskoj budnosti, naglašavajući da je poezija „u suštini stvaralačkog metoda“. Isto tako, Škerović ističe kreativni apejron kao glavnu karakteristiku signalističkog romana „jer u njemu fabula nije cilj, već se priča koristi kao žica instrumenta da se naglasi napetost odnosa bivanje – egzistencija“. Na taj način „Kofer“ uveliko probija žanrovske okvire i najvećim svojim delom ulazi u one prostore koji su u savremenoj estetici definisani kao neoavangardni.
Vešto koristeći inspirativne slike science-fiction literature, mešajući ih s poetskim, filozofsko-esejističkim i književno izvanredno oblikovanim stvarnosnim situacijama i sadržajima, Škerović uspeva da svoju fragmentizovanu prozu fraktalnog karaktera, uzdigne iz stanja „primordijalnog haosa“ na jedan viši kreativni stepen koji romanu „Kofer“ daje metafizičke i metaliterarne dimenzije. Zato se njegov blog-roman, kao plod izuzetno nadahnute spekulativne fikcije, može čitati na nekoliko nivoa jedne složene i promenljive zbilje iz koje izviru novi mitovi i bitno drugačiji, uzbudljivi krajolici neke buduće realnosti.
Roman „Kofer“, pesme i eseji Slobodana Škerovića mogu se pogledati na: www.skerovicpoetry.blogspot.com




One Response to Miroljub Todorović: NOVI OBLICI PROZE (romani S.Škerovića i M.Anđelkovića)

  1. Amika каже:

    Miroljube, hvala na trudu jer je najteže sagledati ono što je novo i bitno drugačije. Elektronski mediji šire mogućnosti izražavanja i nameću svoju poetiku koju otkrivamo i usmeravamo rečima. One sve povezuju kroz tekst, strukturu, linkove…
    Zatim, reči imenuju slike, melodije i zvuke, pronalaze ih, određuju kontekst, potvrđuju ili menjaju značenja i interpretacije. Sve se promenilo, ostala je Reč u novom, vizuelnom i elektronski interaktivnom okruženju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *