Nataša Dostić: KUTIJA

Sedim na drvenoj stolici. Običnoj drvenoj stolici, posebnoj samo po tome što nekad ima naslon, pa mogu da se zavalim i smestim udobno, a ponekad nema naslona, pa se ukočim i leđa me bole od tog neprijatnog sedenja. I taj bol prestane samo nekoliko trenutaka pošto promenim položaj, iz ispravnog u pogureni, iz pogurenog u uspravni. Ali ti momenti samo su varka.
Moja drvena stolica nalazi se u centralnom delu staklene kutije, koja po veličini podseća na sobu, ali nije soba, kutija je. To znam zato što nema prozore i nema vrata. Ali staklo je providno.
Oko drvene stolice brdašca od knjiga, složenih po žanrovima. Romase. Drame. Trileri. Naučna fantastika. Psihologija. Filosofija. Sve.
U jednom uglu računar, neograničen pristup Internetu. Oko njega diskovi. Filmovi i muzika. Složeni po žanrovima. Romanse. Drame. Trileri. Naučna fantastika. Rok. Pop. Džez. Bluz. Klasika. Balade. Sve.
Koliko dugo sedim na drvenoj stolici u staklenoj kutiji, okružena stvarima koje volim? Ne znam… Godinama?! Nisam uvek tu bila. Nekad sam šetala okolo po svetu, među ljudima. Tada, davno, desilo bi se da prođem pored staklene kutije neke druge osobe. I dopalo mi se, činilo se tu sigurno, lepo, prijatno, ušuškano. Poželela sam i ja svoju staklenu kutiju.
Za ostvarenje svake želje, potreban je trud. I ja sam gradila svoje staklene zidove, korak po korak. Sve dok nisam napravila kutiju, lepu, sigurnu, staklenu kutiju. Veliku kao soba.
I dešava se da i pored moje staklene kutije prolaze ljudi. I posmatraju radoznalo. Neki vide samo staklene zidove, dive se malo svom odrazu u njima, poprave frizuru, poravnaju odelo, a potom nastavljaju svoj put. Neki uoče i mene unutra. Nekad, bez obzira na providnost stakla, pogledi nam se ne sretnu i ja ostajem nesvesna prisustva tog nekog. I ne znam da li je i dalje tu, ili je nastavio tamo kud je krenuo. Ipak, kad nam se pogledi ukrste, i taj neko ostane dovoljno dugo da sačeka dok ja ustanem sa svoje drvene stolice i priđem staklu sa svoje strane, to je poseban trenutak u mom malom, ušuškanom svetu. Gledamo se u oči, stavimo dlan na dlan, svako sa svoje strane staklenog zida. Poseban trenutak u posebnom trenutku. I, mogla bih se zakleti da sam videla kako se stakleni zid tanji. Tanji usled naših pogleda i između naših dlanova.
Ali mislim da to uobražavam. Ili možda niko nije ostao dovoljno dugo da bi se staklo potpuno istopilo. Ne znam. Svi nekud žure. Možda da grade svoje staklene kutiije?!
Kako se izlazi odatle? E, to je začkoljica koju spoznate tek kad, prvi put, drvena stolica ostane bez naslona i prvi put vas zabole leđa. Ali otkriću vam tu tajnu. Treba da naiđe neko ko nigde ne žuri, i treba da ostane dovoljno dugo s druge strane staklenog zida, i da silno poželi da ga razbije. A za ostvarenje svake želje potreban je trud.
Ne znam da li je to uopšte moguće. Svi nekud žure. Možda da grade svoje staklene kutiije?!




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *