Dragana Džajević: DVODIMENZIONALNA SREĆA

Poželela sam da su sada tu sva ova lica koja samo na slikama gledam. Ponekad, u setnim večerima, pustim muziku dobrih vremena i zavirim u tamnu dubinu svog starog ormara. I nađem stare slike, prašnjave i uspavane tu na dnu, sećanja sam i bukvalno duboko zaturila. Ali, ima noći bez sna, ima i svitanja, i dana, kada mi fale ta lica. Ja mogu i da ih guram, i da ih gužvam po raznim ćoškovima, ali se opet sećam. Nekada su mi ta lica sa slika bila užasno draga, draga da zaboli, a danas su mi samo draga. Ma koliko padala po njima prašina sa dna starog ormara, i sva prašina bezlične svakodnevice. Jer, svakodnevica je kao i svaka naša neminovnost, ona se samo odrađuje, otaljava, tegli se kao obavezna školska literatura koja ne inspiriše. A u preseku svakodnevice fale mi neki sati, za razgovor, sati za razumevanje sa bliskim ljudima, kao nekad. Na današnji dan, tačnije veče, svake godine bez izuzetka, na moj rođendan, bili smo skupa.

Svi smo imali otprilike petnaest godina, kada sme se sreli na istom mestu. Osmehnuli smo se svi za jednog, neki su se i zagrlili, i spontano smo nastavili zajedno. I nastavili svi istim korakom, a danas ne možemo ni svoj sopstveni pohvatati. Objašnjenje prosto: takve su to godine, a što vreme više otiče razumevanja sve manje. Prokletstvo iskustva, usud životne zrelosti, šta li je?! A nekada smo bili slobodni. Prijateljstvo, zabava, smeh, za to smo disali. Zajedno disali. Sve bih dala samo da se za tren nađem tamo, ni jedna moja radost više nije tako slobodna.
Prošle su sedamnaeste, i osamnaeste još luđe su prošle, devetnaeste za čas. Stigle su nam godine kada smo upisivali visoke škole, i još uvek se voleli i bili radosni. Ali ukus neslobode sam polako slutila, uvlačio se lagano, menjao nas i mi smo menjali njega. Osećala sam da smo svi po malo uplašeni, ali ćutimo i nastavljamo. Tako je sa tajnama života, što smo ih mi više demistifikovali, one su nas sve više zastrašivale. Ipak, još uvek smo imali svoje utočište, još uvek smo mogli da uhvatimo svoga druga za ruke i poletimo zajedno na krilima mladalačkog entuzijazma. Zato smo leteli, zato smo iskreno voleli svoje snove.
Slike mirišu na taj entuzijazam, mogu da ga osetim i sada. Eh, da dvodimenzionalna stvar može govoriti! Neki od nas su sanjali da postanu lekari, neki advokati, neko je sanjao daleke južne obale, neko opet porodičnu toplinu i svoje potomstvo. Ali, u svakom tom snu bez razlike, bili su drugovi. Iskreno smo tada verovali: i na kraju sveta, i na kraju svemira, ostaćemo pijatelji! Čini mi se da opijujajuća iluzija nije bila samo obično mladalačko neiskustvo. I da ljubav ne može biti proizvod neiskustva. Više sam sklona verovanju kako iskustvene mržnje dolaze upravo iz nedostatka ljubavi. I mene tada iznenadno pogodi “zrelo doba otrežnjenja“, zabolelo je kao hitac iz mraka.
Dugo sam pokušavala da nađem krivca koji mi je zauvek oteo moja draga lica. I zamenio ih ovim sadašnjim. Lepa, detinja lica zamenio je ovim okrutnim artifacijelnim maskama. Maske su se cinično cerile, moja duša se iskrivi pod teretom njihove taštine i čemerne zavisti. Nastadoše složene i besmislene prepirke među nama, neslaganja i pokušaji da promenimo jedni druge i prilagodimo sebe. U početku me je bolelo tiho, a kasnije eksplozivno i ponižavajuće.
Onda sam gledala kalo odlaze, jedno po jedno odvajaju se iz jata, i poleću ka svojim oblacima. Odleteli su sa onim uobičajenim, providnim izgovorom: “radim“, “ne stižem“, “život je težak“ ili “porodica, deca“. Neki su odleteli još dalje, u druge zemlje, neki u druge svetove, svako ka svojim “srećnijim“ oblacima.
Posle svega, patila sam neko vreme u tišini malog, nekonvencionalnog prostora svoga bića. Ali, sam i dalje ostajala smešni zanesenjak, klovn maštar. I nisam se puno obazirala na njihove komentare: “Zar nikada nećeš odrasti?! Dokle misliš da živiš u dečijim maštanjima? Osvrni s oko sebe, gadno vreme je oko nas. Ljudi su zli, naivni i iskreni će stradati!“ Ali, ja zatvaram oči i ne vidim te iskežene maske koje mi govore, prljave i zelene od zlobnog leda. Zato ih gledam u svojim požutelim uspomenama, na tim slikama su njihova lica lepa i slobodna. Na slikama su lica prijateljska i iskreno se smeju, a moje nije tužno. I to što noćas nismo zajedno, neće dozvoliti tugaljivoj nostalgiji da me obuzima i steže mi srce. Ja ću biti srećna, zato što ću misliti na srećne ljude!