Miroljub Todorović: ZAGONETKA JEZIKA

INTERTEKSTUALNOST
Jedan od pojmova veoma složenog spektra kritičke terminologije, kojim se operiše poslednjih decenija, je intertekstualnost. Njegov nastanak vezuje se za ime Julije Kristeve iz ranih šezdesetih godina. Određujući ga, međutim, Kristeva se, po sopstvenom priznanju, inspirisala mišlju Mihaila Bahtina o „dijaloškom znaku“, odnosno njegovim pojmom dijalogiciteta.
Prema Bahtinu „svaka reč“ (svaki znak) nekog teksta vodi van svojih granica. Svako razumevanje je stavljanje konkretnog teksta u odnos sa drugim tekstovima (…) Tekst živi samo da se dodiruje s nekim drugim tekstovima (kontekstima). Samo u tačci tog dodira tekstova zrači ono svetlo koje sija napred i natrag, koje dotičnom tekstu omogućuje sudelovanje i dijalog“.

Već iz ovih rečenica Mihaila Bahtina, koji se s pravom može nazvati začetnikom poetike intertekstualnosti, možemo naslutiti osnovne karakteristike ovog pojma kao i probleme koje on inicira, a koji su opet posebno važni u danas veoma prodornoj teoriji dekonstrukcije, kao i u književnoj teoriji i praksi postmoderne.
Suštinski problem intertekstualnosti je, dakle, u odnosu među književnim tekstovima, njihovom dodiru i preplitanju.
Za Rolana Barta „intertekstualno je u svakom tekstu sadržano, jer je ono samo međutekstovlje nekog drugog teksta (…) Svaki tekst se doživljava samo u delatnosti proizvodnje.“
Prema novijim tumačenjima „poetika intertekstualnosti (…) okreće se, u krajnjoj liniji, problemima konstitucije smisla. Poznati postupci, koji stvaraju međutekstovne veze, kao što je umetanje tuđih tekstova u neki tekst, bilo kao citata ili aluzije kontaminacija mnoštva heterogenih tekstova ili ponavljanje ili parafraza nekog poznatog teksta kao parodije ili kontrafakture iznova se sagledavaju s gledišta semantičkog viška vrednosti koji oni stvaraju u konkretnom tekstu. Reč je o određivanju u tekst unete semantičke i estetske razlike, kao na primer ‘uzurpacijom’ tuđih tekstova, tekstovnih konvencija ili shema književnih vrsta (…)“.
Iz svega što smo naveli proizilazi da poetika intertekstualnosti osnovni poticaj i inspirativni izvor vidi u samoj književnosti, u kreativnom procesu odabiranja i kombinovanja elemenata onog materijala koji postoji, koji je već stvoren. Reč je, dakle, o „akumulaciji tekstualnog iskustva“ koje vodi stvaranju jednog takvog Dela o kome je sanjao još Malarme, ili o knjizi „u kojoj su sadržane sve knjige“, kako je to precizirao veliki mag intertekstualnih prožimanja i postupaka Borhes.

IGRA
Igra je starija od kulture, kaže Huizinga, i njena se suština suprotstavlja logičkoj interpretaciji jer ne počiva samo na racionalnom. „Postojanje igre uvek ponovo potvrđuje, i to u najpotpunijem smislu nadrazumski značaj našeg položaja u kosmosu.“ Čovek se igra i zna da se igra, što nam govori da nije samo „razumsko biće“ već i nešto više od toga, jer za igru se može slobodno reći da je izvan i iznad razuma.

VELIKA SINTAKSA
Sve se veća pažnja poklanja istraživanju jezika kao složene sintaksičke celine. Nisu usamljena mišljenja u lingvistici da „osnovna jedinica u njegovoj upotrebi nije reč ni rečenica, nego tekst“. Mnogi istraživači, u pokušaju da definišu strukturno-semantičke parametre teksta, polaze od činjenice da osim uobičajene sintakse, koja reguliše oblike veza među rečima u rečenici, postoji i ona druga, uslovno nazvana velika sintaksa „koja odražava veze među rečenicama i govornim jedinicama nadfraznog formata“.

ISTRAŽIVANJE I NOVINA
Estetika zasnovana na postavkama nove avangarde u prvi plan umetnikove akcije stavlja ono što ima karakter eksperimentalnog, istraživačkog i otkrivalačkog. Sam čin istraživanja (eksperimenta) podiže se na nivo umetničkog dela. Jedan od ranije bitnih kriterijuma dovršenost dela gubi na svom značaju dok originalnost i novina (novum) sve više postaju nezaobilazni i gotovo presudni elementi u kritičkom vrednovanju umetničke tvorevine.

NOV NAČIN POSMATRANJA STVARI
Dok su novokantovci videli u mišljenju organ i medij celokupnog saznanja stvari, fenomenolozi su svoju metodu zasnivali na zahtevu da se vratimo „samim stvarima“. To se bitno razlikuje od pozitivističkog zahteva za ispitivanjem stvari. Fenomenolog teži opisu stvari onakvih kakve nam se one same pokazuju u mišljenju, u imaginaciji, odnosno u doživljavanju subjekta. Ovakav stav otvorio je nove prostore kreativnog istraživanja utemeljene na tačnom i potpunom opisivanju datog u okvirima svesti. Zato fenomenologiju i ne možemo smatrati određenom filozofskom doktrinom već jednim novim načinom posmatranja stvari, odnosno naših doživljaja o stvarima.

KRVOTOK
Razapet između sveta stvari i sveta pojmova, između prirode i duha, kao duga, kao kakav lelujavi fantazmagorički most, nadvija se, bdi jezik. Ne pripadajući ni jednom od ovih svetova on ih istovremeno sjedinjuje, postaje njihov životonosni spoj, njihov krvotok.

ZAGONETKA
Uočavajući različitost (neistovetnost) običnog (tekućeg) i pesničkog jezika, još je Aristotel u svojoj “Poetici“ govorio da pesnik mora da koristi neobične reči i izraze: tuđice, metafore i produženice, dakle sve ono što se razlikuje od svakodnevnog govora. Pesničkom upotrebom ovakvih reči i izraza, posebno metafora, prema velikom antičkom filozofu, nastaje zagonetka a suština zagonetke je u tome „da vezuje ono što je nemoguće, a opet govori o nečemu što je stvarno“.

NASTANAK JEZIKA
Istražujući genezu jezika lingvisti su već dugo suočeni sa ne malim teškoćama da se utvrdi njegova pojava u civilizacijskom sledu.
Dvostruka priroda jezika, čiji su koreni i u duhovnom i u realnom svetu, i njegova mistična čarovitost povezana sa zagonetkom stvaranja, nesumnjivo su pomogli da se priguše prvi tonovi i zametnu tragovi nastanka jezika u ljudskoj istoriji.




One Response to Miroljub Todorović: ZAGONETKA JEZIKA

  1. Amika каже:

    „… poetika intertekstualnosti osnovni poticaj i inspirativni izvor vidi u samoj književnosti, u kreativnom procesu odabiranja i kombinovanja elemenata onog materijala koji postoji, koji je već stvoren. Reč je, dakle, o “akumulaciji tekstualnog iskustva”.

    Tako kritičari i teoretičari sebi dižu cenu (ne mislim na tebe, ti to citiraš i ti su stvaralac) svodeći umetnike na svoj nivo, na nivo pre svega „tekstualnog“ iskustva i svog rada. Oni su bliži auri originala, a mi se intertekstualno snalazimo…

    Zar realistička, dokumentarna, „stvarnosna“ književnost nije odabir elemenata iz života, pre svega? Onda je ona akumulacija životnog iskustva. A kako se svaka književnost nalazi u odnosu intertekstualnosti sa prethodnim delima i životom, može li da bude SAMO “akumulaciji tekstualnog iskustva”?

    Verovatno je tačnije reći akumulacija iskustva – ali onda teoretski prilaz gubi auru originala.

    A Aristotelova definicija “da vezuje ono što je nemoguće, a opet govori o nečemu što je stvarno” – može da bude deviza savremene umetnosti, od Dišana i Pikasa do Pavića i Peljevina.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *