Bojan Marjanović: Zapisi iz mog sveta

Tog popodneva sam sedeo u kafiću gde sam inače volim da ubijam vreme. Kiša je polako počela da pada. Grad je ubrzano prelazio put od sunčanog dana ka kišovitom sumraku. Čekao sam Vudi Alena. Kasnio je sa neke od svojih seansi kod psihijatra. Sedeo sam udobno uvaljen u separe i vežbao svoje oko za opažanje. Za susednim stolom sedeli su momak i devojka. On se razbacivao terminima kao što su „koherentnost“, „estetski kriterijum“ i slično, a ona je, kao sunđer, upijala svaku njegovu reč, maštajući kako će lepo biti kad je na kraju večeri poljubi i kako će se konačno osetiti srećnom jer ima dečka koji je obrazovan i pametan. Nije shvatala da je mnogo lakše otkrivati posledice iščitivanja stručne literature nego otkrivati svoje emocije. Za drugim stolom je sedeo drugi par. Momak je bio pripit i pričao je nešto, a devojku je to, izgleda, jako nerviralo. Očito je pričao prilično slobodno o seksu. Čak i preslobodno. mislila je njegova devojka. Nikad nisam razumeo taj tabu. Kad je ok pričati o seksu, kad nije, sa kim smeš više, sa kim smeš manje, kad se kaže penis, a kada kita, ništa mi od toga nikada nije bilo jasno. Čini mi se da ni njima dvoma nije jasno, ali su zdušno igrali svoje stereootipne role.

Samo me je drvena ploča separea delila od para za trećim stolom. Mogao sam da čujem njihov razgovor, i da budem iskren, prilično sam uživao u toj voajerštini. Kako drugačije da prekratim vreme? Imao sam samo dnevnu štampu, a već sam čitao novine prekjuče, ne bih da preterujem sa informisanošću. Elem, par koji je sedeo u separeu pored mog igrao je još jednu igru koja me često zbunjivala. Koji uslovi treba da se steknu da on njoj kaže, u sedam popodne dok piju retku kafu jer šankerica štedi, da su joj oči boje Sene u kasnu jesen? Nisam mogao da zamislim oči boje reke zamućene kišom i opalim lišćem. Često mi moja devojka kaže da ne umem da cenim romantiku. Zapravo, to nije tačno, samo mi je muka da romantiku predstavlja svođenje na obrasce koje su postavili pesnici u romantizmu. Čekao sam prilično dugo i strpljenje je počelo da me izdaje. Vudi niti je došao, niti se barem javio da kasni. Ostavio me je samog sa svojim cinizmom u sedam popodne da ispijam lošu kafu. Nekako, cinizam je slađi u dvoje. Dvoje ljudi koji vešto barataju rečima i preziru okolinu (koju je mnogo lakše prezirati, nego naći nešto dobro u njoj) – laka meta, kratko odstojanje. Lepo ubijeno popodne. Sa druge strane, kada čovek sam primenjuje cinizam, kao što sam ga ja tada primenjivao, do jedne određene tačke mu bude zabavno, a dalje prestaje da razmišlja o stvari koju ismeva, a više se okreće svom, negde duboko skrivenom kompleksu. Nije mi se išlo u obilazak bogate galerije sopstvenih dilema, te sam sve više razmišljao o tome zašto Vudi kasni i od jednog opuštenog, lenjog ispijanja kafe stigao do nervoznog vrpoljenja i gledanja na sat. Kiša je već uveliko padala.
Utom je zazvonio telefon. Mislio sam da je Vudi sa dobrim objašnjenjem. No, nije bio on. Zvala me devojka i rekla da brzo dođem kući jer imamo gosta. Sve mi je to bilo čudno. I otkuda iznenada gost i zašto sam ja neophodan i sve. „Ko je došao?“, upitao sam je. Rekla mi je da je došao Čarls Bukovski. Unervozio sam se. Zašto on? Znao sam ga odavno. Voleo sam ga, ali sam ga se na neki način i plašio. Nisam mogao da pratim njegov tempo, iako je dosta stariji. Pio je više od mene, pisao je više od mene, glasniji je bio od mene, nesrećniji je bio od mene. Veći je pisac od mene. Ponekad pomislim da sam ja zapravo pokušaj da se njegov bunt skrpi u regularan, građanski život, što rezultuje time da dobijete „kreativnog“ čoveka koji sebe guši sedenjem na fakultetu, učenjem savremene političke ekonomije, plaćanjem računa, javljanjem komšinici na stepenicama. Svoju dnevnu meru bunta pokazujem u uskom krugu prijatelja, sedeći sa svojim „pametnim i knjiškim ljudima“ uz belo vino, pivo i cigarete (iako ne pušim, plašeći se raka pluća i troška od 150 dinara dnevno) raskrinkavam svet laži i manipulacije koji nas okružuje. S vremena na vreme, desi se nešto lepo. Neka knjiga me promeni. Odemo na neki koncert. Neko književno veče. Čitamo poeziju pred 100-150 ljudi koji, kao i mi, traže utočište od gradskog prevoza, reda u banci, kolega sa fakulteta koji sprovode izborne kampanje, poptupno neverovatnog aparata za brijanje koga ako naručite sada možete dobiti za neverovatnih hiljadu i devetsto devedeset i devet dinara plus pdv. Pet sati eskapizma, pet sati verovanja da Beograd ili Užice mogu biti izmaštani Nju Jork (iako bi nam pravi Nju Jork verovatno dao žestoku šamarčinu, usput nam prodavši štapiće za uši sa imenima stradalim jedanaestog septembra). Zato me je plašio Henri Kinaski. Mogao sam sa njim piti celu noć. Ali ujutru, ja bih otišao u gradski prevoz broj šest u nadi da ću stići da slušam predavanje o liberalizmu, a on će ostati da spava, a i kada ustane, gledaće se sa paucima u kupatilu ili eventualno otići na hipodrom. Obojica ćemo uveče sesti da pišemo. On sigurno. Ma, i ja sigurno, osim ako ne budem imao da čitam nešto za sledeći čas vežbi, ne budem morao da čistim prašinu, ne budem išao da se vidim sa drugovima iz srednje škole ili već tako nešto. Proganjala me je Kišova „Priča o majstoru i učeniku“. Iako sam se upinjao da uradim nešto veliko i značajano u svom životu, nešto čime ću se ponositi, nisam uspevao u tome. Osećao sam se kao privid punoće. Čak i sada kada su mi se vrzmale ovakve misli u glavi, jedan deo mog mozga je mislio o tome da li će Buk biti previše grub i nepristojan pred mojom devojkom. Možda je pijan, ustvari, sigurno je pijan, možda je mnogo pijan. Iskreno, to je bio jedini razlog zašto sam požurio kući. Nisam želeo da se vidim sa njim. Nisam želeo da se zlobno ceri mom građanskom životu, znao sam da ili ne zna ili ne ceni to što se ja borim sa sobom. Hodao sam brzo ulicama natopljenim od kiše koja je padala kao da se sprema potop. Čuo sam vremensku prognozu, pa sam poneo kišobran kada sam krenuo u grad da se vidim sa Vudijem. On bi to razumeo, prokletnik, samo da se pojavio. Buk će mi pljunuti viski u lice i reći da su kišobrani za pičkice i da mu nije jasno kako je moja devojka sa mnom kada ima onakve sise. Bio sam prilično nervozan. Moj neverovatni cinizam, moje oratorske moći, moj dar da vidim najgore u ljudima i da to ismejem na najbrutalniji način je i dalje bio tu, samo se sada okrenuo protiv mene samog. Bio sam sve bliži kući. Na trenutak sam pomislio zašto prokleti Koen nije svratio umesto Buka, mada sam shvatio da bi to takođe bilo loše, jer bi matori baja sa aforodizijačkim glasom i božijim stihovima lako skinuo devojku liku koji prati vremensku prognozu. Ono što je trebalo da bude popodnevna šetnja pretvorilo se u šetnju između preispitivanja i cinizma. Zvonio sam. Iza vrata se čuo smeh moje devojke. Da nije možda ipak svratio Leonard? Otvorila mi je u crnoj haljini, puštene kose i sa čašom belog vina u ruci. Izgledala je božanstveno. Ušao sam za njom, a matori pokvarenjak je sedeo zavaljen u fotelju. „Je li sve u redu?“, upitao sam. „Jeste“, reče Buk, „baš sam lepo popričao sa tvojom devojkom. Svratio sam samo na kratko, bio sam u komšiluku.“ Sa radija se čula Bili Holidej. Da nije Leonard slučajno u ormaru? „Uskoro bih krenuo“, ustade i lenjo se protegnu Buk, „ali, pre nego odem, gospođice, da li bih mogao da vas zamolim za ples?“ Ona je pristala. Ja sam stajao i pio belo vino dok su oni igrali. Ali nekako, potpuno netipično za mene, nisam bio ljubomoran. Čuo sam ga kako joj je rekao da ima oči boje Temze. Kada god se moja devojka i ja posvađamo, ja odem u svoj Nju Jork, ona u svoj, hladni i aristokratsko romantični London. Ona ima braon oči. Temza je počela da se izliva. Buk joj je poljubio ruku, meni namignuo i izašao. Ona mi je prišla i poljubila me. Oboje smo sklopili oči. Kada smo ih otvorili, šapnula mi je na uvo: „Drago mi je da danas nisi bio Vudi Alen. Drago mi je što si danas bio sa mnom u Londonu.“ Nisam imao potrebe da joj govorim da jedan deo mene uvek čuči u Nju Jorku i hrani svoj cinični pogled na svet u kome ništa nije dobro, a ponajmanje ja. Zašto bih joj to govorio? To veče je bilo savršeno. I stvarno, uživao sam u njenim pričama, u njenom telu, u kupanju u Temzi.
Sutradan kada sam se probudio, vozeći se u autobusu broj šest, shvatio sam da ne postoje ni Buk, ni Vudi, ni Leonard, ni Nju Jork, ni London, da postoji samo naš stan, naš život, moj život, njen život, moj laptop i moje pisanje. Pisanje je ono što ja ne mogu da ne radim. Kakva divna misao. Pisanje je nešto što ne mogu da ne radim. Inače, to nije moja misao, parafrazirao sam Bukovskog. Izgleda da se ne može pobeći od njih. Čini mi se da prvi put ne želim da pobegnem od te šarenolike družine koju stalno vodim sa sobom, a samo ih ja vidim i tek poneko sa strane ko dobije kartu za ulazak u moj svet. Ostalima je sasvim dosta da se bore sa mnom kada ih guram u šestici, da se bore sa mnom kad ih preteknem u redu u banci i da se bore sa mnom kada čitaju moje tekstove.