Miroljub Todorović: TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA

(Kratke priče, snovi i nađene priče)
TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA
“O, vi stvaraoci, vi viši ljudi. Tko mora da rodi, bolestan je, ali tko je rodio, nečist je.
Pitajte žene, ne rađa se zato što bi to bilo zadovoljstvo. Od bola kokodaču tek kokoši i pjesnici.
Vi stvaraoci, na vama je mnogo šta nečisto. To je zato što ste morali biti majka.
Novo dijete: oh, koliko mnogo prljavštine dolazi tako na svijet! Uklonite se! A tko je rodio, treba da opere i očisti dušu svoju!“

VOZILO
Nalazim se u čudnom vozilu. Veoma liči na one prikolice, ili kuće na točkovima, kakvih često ima u Americi.
Dan je svetao, sunčan, lep. Lagano klizimo preko ogromnog polja prepunog maslačaka. Miris poljskog cveća ulazi kroz prozore, puni pluća.
Na sedištu kraj mene sedi starac sa dugom sedom bradom. Gleda ukočeno ispred sebe i priča. Iz njegove jedva razumljive priče shvatam da je reč o istoriji starog Rima. Glas mu je tih. Ima se utisak kao da je otvorio Tacitove “Anale“ i jednoličnim, uspavljujućim glasom čita….
Sada smo na širokom, ravnom drumu. Vozilo se znatno brže kreće. Smenjuju se naselja pokraj puta. Umesto sunca na nebu su teški kišni oblaci. Počinje da biva hladno.
Nelagodno mi je. Predosećam blisku opasnost. Hteo bih da zaustavim vozilo i siđem. Idem u prednji deo gde pretpostavljam da ima vozača. Tamo nikog nema. Vraćam se. Starac koji je neumorno raspredao svoju priču nestao je.
Vozilo se kreće sve brže i brže.

DRAMA
„Po osnivanju prvog beogradskog pozorišta Teatra na Đumruku 1841. godine, pozvani su putem oglasa u Srbskim Novinama, pisci da dostave svoje dramske radove radi ocene i eventualnog prikazivanja. Pozivu se odazvao i požarevački učitelj Mojsilo Živojinović uputivši Popečiteljstvu prosveščenija (Ministarstvu prosvete) svoj komad pod naslovom Pijanica i propalica.
Popečiteljstvo je taj komad dalo na recenziju Atanasiju Nikoliću – profesoru zemljopisa i matematike na beogradskom Liceju, cenzoru građanskih knjiga, organizatoru amaterskih družina u Srbiji i Vojvodini, osnivaču Teatra na Đumruku i piscu pozorišnih komada.
Nikolić je prokomentarisao Živojinovićev rad rečima: ’Delo ovo da se sočinitelju natrag vrati, da u njemu mnoga gruba izraženija, psovku i boj (svađu) izmeni i celo delo drugi konac (kraj) da dobije, kako će se izvesno znati, šta je sa Nešom Sapundžijom učinjeno, da li se on kao krivac i poročan osuđuje i kazni, i da li se on pri tome kaje i grize za svoje postupke.
Moralno poučenije za zritelja (gledaoca) da bude konac dela!“

SLATKE KNjIGE
Šetam jednom od ulica koja se ispod Narodnog pozorišta spušta prema Dorćolu. Ispred mene nailazi čovek sa ogromnim kornetom prepunim raznobojnih kugli sladoleda u ruci. U njemu prepoznajem književnog kritičara veoma uticajnog šezdesetih godina. Pitam ga gde je nabavio sladoled. Upućuje me na oronulu zgradu preko puta.
Ulazim u zgradu. Prolazim kroz dugački hodnik do velikih metalnih vrata. Otvaram ih. Prostorija u kojoj se nađem slična je sajamskoj hali. Pod kupolom osvetljenom bleštavom svetlošću bezbroj vitrina sa raznim đakonijama: kolači, torte, korneti sladoleda raznih veličina.
U hali je prijatna hladovina. Žagor. Mnoštvo ljudi. Među njima primećujem puno pisaca. Jedan od njih prilazi mi, hvata me za ruku i vodi do sredine hale.
– Jesi li video ovo? – kaže.
Pred nama je ogromna polica. Na polici knjige načinjene od
ledenih ploča. Na njihovim prozračnim stranicama slova, rečenice, stihovi, ispisani mirisnom poslastičarskom šećernom melasom.

PESME I NUŽNICI
Oj đevere, bisere,
Vodi snahu da sere
I ponesi stručicu
Te joj otri guzicu!

(Iz Vukove zbirke erotskih narodnih pesama)
Negde u prvim godinama posle drugog svetskog rata na zidu nužnika železničke stanice u Trsteniku, gde mi je ujak, kod koga smo bili u gostima, službovao, suočim se sa stihovanim upozorenjem:
Gospodo i dame
Ne serite pokraj jame
Namestite vaše dupe
Tačno iznad rupe

Teško pamtim stihove (i svoje i tuđe), ali ovi su mi ostali duboko urezani u svesti. Smatrao sam ih savršenim i s pesničke (tačne, jasne reči i zvučne rime), i s one praktične strane, jer takva vrsta upozorenja sasvim je na mestu pošto su stanični čučavci, zaista, uvek bili u veoma lošem stanju zbog hotimičnog, ili u nuždi nenamernog promašivanja rupe. I, evo, taj katren i danas, posle više decenija, odzvanja u mom uhu i duhu.
Kada sam 1970. godine napisao poemu «Govnarija», nameravao sam da stihove iz trsteničkog nužnika stavim kao moto. Odustao sam od toga. Sada znam i zašto. Čista taština. Shvatio sam da je narod, što pokazuje i navedena pesma iz Vukove zbirke, na ovom terenu mnogo bolji od mene.

JOVAN
Prohladno novembarsko veče. Grad u magli. Šetam Gospodar Jovanovom od Francuske prema Kalemegdanu.
Na zgradi broj 42, ugao Jovanove i Kneginje Ljubice (bivša Zmaj Jovina) mermerna ploča s natpisom:
“U ovoj kući živeo je i radio
veliki srpski književnik
Jovan Skerlić
1877 – 1914.“
Kuća jednospratna, siva, već oronula. Na vratima interfon.
Iznad njega naziv neke firme.
Posle malo oklevanja zazvonim. Javi se strog, promukao glas:
– Ko je?
– Jovan – odgovorim.
Začuje se zujanje, znak da mi je ulaz dozvoljen. Gurnem vrata i
kročim u zamračeni hodnik.

BELA ČAPLjA
(Razgovor po zenbudističkoj Mondo metodi)
PITANjE: Vidiš li u mojim rukama Damoklov mač?
ODGOVOR: U našoj kolibi od cveća strah i žudnja.
PITANjE: Svet se neprestano menja, šta ga to pokreće?
ODGOVOR: Večerao sam prženice sa sirom i sada sam ponovo gladan.
PITANjE: Ne otvaraju se tajna vrata. Gde je ključ zaturen?
ODGOVOR: Na usnama ti zeleni med planinski.
PITANjE: Šta je to jakobinsko ludilo?
ODGOVOR: Velika zvezda noćas zapaliće moje telo.
PITANjE: Zašto si odbacio tri načela kosmogonije?
ODGOVOR: Kad bela čaplja stoji na snegu, druge je boje.
PITANjE: Da li je to pali anđeo iznad moje glave?
ODGOVOR: Zakasnili smo, stiže nas olujna nepogoda.

SAVEST
Nalazim se u maloj sobici sa slabom, škiljavom svetiljkom. Ležim na rasklimatanom gvozdenom krevetu dopola pokriven sivim prljavim ćebetom. U sobi sto i stolica. Na malom prozoru, iza moje glave, gvozdene rešetke. U desnom uglu, kraj prozora, starinski umivaonik sa lavorom. Ispod njega nešto nalik na noćnu posudu.
Ustajem iz kreveta začuđen i zbunjen. Vazduh u sobi je težak i zagušljiv. U nozdrvama osećam oštar zadah urina i sperme.
Na sebi imam neku čudnu odeću sa sivim izduženim prugama. Na grudima mi je poveći medaljon u obliku srca išaran crnim debelim linijama. Još sanjiv radoznalo ga opipavam i odjednom kroz glavu mi kao munja proleti misao da se nalazim u zatvorskoj ćeliji. Usplahireno prilazim vratima i pokušavam da provirim kroz špijunku. Zaklopljena je. Nemo se osvrćem. Onda skupim hrabrost i pritisnem kvaku. Vrata se začudo sa nekim vapijućim cilikom otvaraju.
U polumračnom hodniku nema nikog. Krenem u pravcu levo od svoje sobe. Niz hodnik, sa obe strane, u nizu, istovetna vrata sa špijunkama.
Na kraju hodnika nađem se na ogromnoj okrugloj terasi sa visokom gvozdenom ogradom. Noć je. Ispred i ispod mene tamni bezdan.
Najednom u toj obespokojavajućoj tami, kao na ekranu, pojavljuje se lik D. I. , devojke sa kojom sam se zabavljao negde pre petnaestak godina. Nije bila lepa, ali je u našu vezu unela sve: svoje široko srce, svoju blagorodnu, naivnu dušu i svoju nevinost. To je , izgleda, bilo previše, ili, možda premalo, za moj tadašnji muški , pesnički egotizam i taštinu još “neshvaćenog genija“.
Ostavio sam je bez reči posle par meseci “zabavljanja“. Nikada je više nisam video, niti bilo šta čuo o njoj. Ipak, negde u dubini duše ostalo je, izgleda, neko malo zrno griže savesti.
Sada dok me D. I. posmatra iz tame svojim vedrim, osmehnutim očima, u kojima nema ni trunke prebacivanja, to zrno brzo narasta i pretvara se u strah.
Žurno napuštam terasu i u polumračnom hodniku uzaludno tragam za svojom ćelijom.
1983.

ŽENE VOLE MUŠKARCE KOJI:
• Upotrebljavaju dezodoranse i losione posle brijanja.
• Redovno menjaju čarape.
• Smatraju žene pametnim i sebi ravnim bićima.
• Ne zaboravljaju sitne pažnje i kavaljerske usluge.
• Ne zaboravljaju važne godišnjice i rođendane.
• Nose pamučne košulje, neupadljive pantalone, kravate mirnih boja, duge pantalone koje pokrivaju pete cipela, malo šire džempere, široke, moderne kožne pojaseve, košulje u skladu sa odelom, uvek imaju čiste cipele, ispeglane pantalone i čiste pižame.
• Opažaju novu haljinu ili frizuru na svojoj ženi i devojci.
• Ne ljute se što čekaju dok se ONA sprema za neki svečani izlazak.
• Znaju boju NjENIH očiju.
• Ne zagledaju žene sa velikim grudima.
• Ni posle dužeg poznanstva ne zaborave da skinu i sako i da vas ogrnu ako vam je hladno.
• Ne kupuju skupe poklone, ali zato ne zaborave da napišu nekoliko lepih reči.
• Umeju da nasmeju partnerku i da joj život učine lepšim.
• Nose NjENU sliku u svom novčaniku.
• Uvek imaju čistu maramicu.
• Bar ponekad priznaju da nisu bili u pravu.
• I sve muškarce koji se smeju, vode računa o sebi, koji znaju da slušaju, a ne samo da pričaju, koji su spremni da pruže podršku u svakom trenutku krize, koji su pametni, ponekad pomalo stidljivi, koji vole decu i životinje i koji vas uvek za sve učitivo zamole.

KLjUČ
Stanujemo u drvenoj baraci sa četiri stana. Ona je na brdu zaraslom u gustu visoku travu.
Pada veče. Teško se penjem ka baraci probijajući se kroz oštri zeleni gustiš. Pred vratima stana shvatim da nemam ključ. Zvonim. Nikog nema unutra. Grčevito i nemoćno preturam po džepovima. Odjednom pojavljuje se pesnik D. za koga znam da živi u blizini. Pomaže mi da nekako otvorim vrata.
U prvo vreme, dok se mučimo oko brave i ne zagledam ga. Onda shvatim da je čovek pored mene isuviše mlad i normalno razvijen za, u stvarnosti, starog i oniskog pesnika. U onoj tami unosim mu se u lice. Odatle me gledaju vedre, pametne i nasmešene oči moga deteta.

One Response to Miroljub Todorović: TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA

  1. Amika каже:

    Slatke knjige otvaraju široke prostore za nastavke, dopune i tumačenja.
    Knjiž. kritičar koji nosi kornet prepun raznobojnih kugli sladoleda može da se sretne samo u snu, u stvarnosti kritičari nose kornete sa jednobojnim sladoledima, tu i tamo oflekanim drugim bojama, da jednobojnost ne pada u oči.
    Slatke, ledene knjige zaista postoje u sličnim prostorijama, i knjige su dok se marketinški održava odredjena temperatura, čim ona oslabi i one se tope i nestaju.
    Zatim, Jovan koji ulazu u svoju kuću posle stotinak godina. Ili Miroljub koji se pretvori u Jovana koji zna da je M, ili zna da je ipak J. A mogao bi da se pretvori i u Atanasija Nikolića i pita da li se oni, kao pripadnici državne privrede, „kaju i grizu za svoje postupke“. Mogu da zamislim ta zaprepašćena lica i potragu za telefonskim brojem drugog književnika – Laze Lazarevića.
    Žene vole muškarce koji… piše gore. A ljubav ipak postoji…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *