Bojan Marjanović: DVOSTRUKI STANDARDI

Znate onaj osećaj kada vam je neprijatno što sedite sa nekim ko vas izuzetno nervira, a on ili ona govori hvalospeve o nečemu što vi takođe volite? Jednom je prilikom jedan moj prijatelj rekao da Bad Copy slušaju ili samo jako glupi ili jako inteligentni ljudi, a onda smo se mi po automatizmu prepoznali u grupi koju su činili, naravno, jako inteligentni ljudi. Ili kao što je jedan moj drugi prijatelj rekao davno u sličnoj raspravi, ja kad gledam Simpsonove smejem se fantastičnoj kritici savremenog društva, a moj mali brat se smeje tome što je Homer ćelav, debeo i ružan. To, naravno, nije problem kada neko ima pet ili šest godina (čak je i pohvalno, ja sam se u tim godinama plašio Barta Simpsona kao đavola crnog), ali kada ispred sebe vidite nekoga ko nije više klinac, a on se i dalje smeje tome što je Homer ružan, to nas već vraća u situaciju sa početka pasusa.

Veliki je broj umetnika ili njihovih dela koji su naišli na tu vrstu dvostrukog obožavanja. Dovoljno je uporediti recimo bilo koji nastup Ramba Amadeusa za koji je trebalo da se plaća karta sa recimo, prošlogodišnjim Rambovim „nastupom“ na beogradskom festivalu piva (ili što bi Cane iz Partibrejkersa rekao „festival urina“) i potpuno je jasno da jedan umetnik i njegovo delo dobija potpuno nove okvire kada se promeni struktura ljudi koja ga gleda (nažalost, u Rambovom nastupu ne menja se samo publika, po svoj prilici se i on sam menja, valjda bolno svestan kakve ljude treba da „zabavi“). Svi znamo da je Rambo, ako ne opšte priznata veličina kao što su Rundek, Štulić ili Koja na primer, onda barem jedan veoma interesantan umetnik koji je ostavio određeni broj značajnih albuma iza sebe, uvek balansirajući na toj Zappa-Buldožer duhovitosti, džez bendu koji je imao iza sebe, kao i na dečačkoj fascinaciji gitarom i svim blagodetima koje taj instrument nosi. Međutim, ono što je Rambo radio na Beer Festu 2009. bilo je puko udovoljavanje pijanoj publici koja i ne poznaje njegov rad baš najbolje, ali zna da Rambo voli da psuje. Onaj o kome želim da pričam je patio od istog problema kao i Rambo, veliki je pisac, iako nikad neće biti u lektiri (što duže razmišljam o tome, ne znam da li je to dokaz pravde ili nepravde), a taj pisac se zove Čarls Bukovski.
Čudan je uticaj Bukovskog na ljude, mahom mlade, buntovne ljude. Sećam se kada sam počeo da mahnito čitam njegovu poeziju, negde u trećoj godini srednje škole (a tada sam nekad otprilike i sam počeo da pišem pesme) toliko sam bio opčinjen njegovim likom i delom (tad možda više likom, delo je kasnije stiglo) da sam prestao da se brijem i da kad god odem na kafu umesto nje naručim vinjak i ogorčeno vičem stihove o kurvama (iako su oko mene bile srednjoškolke, koje uprkos zaista promiskuitetnoj današnjoj omladini, uglavnom ne mogu dobiti epitet kurvi). Uz pank koji sam tad danonoćno slušao i neke druge stvari koje sam čitao, kao što su na primer Marko Vidojković (mada sam ga već tad polako ostavljao) i Zvonko Karanović, Bukovski je došao kao mesija buntovnosti. Uz svo dužno poštovanje koje imam i prema Vidojkoviću i prema Karanoviću (ne spadam u elitističke krugove koji prezrivo gledaju na njih, a ti prezrivi pogledi su naročito česti na Vidojkovića, zapravo, mislim da je veoma zdravo u određenom dobu života misliti da „Marka Vidojkovića treba staviti u jebenu lektiru!“ – ovo su inače moje reči iz možda prve ili druge godine srednje škole), ipak smatram da Buk ima mnogo više dimenzija nego oni, koje se nažalost prečesto zanemaruju.
Skoro sam gledao film „Barfly“ za koji je Buk pisao scenario 1987. i, iako volim taj film sa jedne strane, mogu reći da sam se pošteno iznervirao jer sam došao u situaciju da branim Bukovskog od njega samog. Pored fantastičnog Miki Rurka i na momente visprenog scenarija sa nekim odličnim replikama, zapitao sam se zajedno sa prijateljem sa kojim sam gledao film: „Ok, sve je ovo lepo, portret umetnika u mladosti, ali gde je Henri Kinaski koji sedi u biblioteci i po ceo dan čita?“. Da li su naša razmišljanja neka vrsta mehanizma odbrane naših studentskih, građanskih života ili je pak, dobra zamerka, nisam sasvim siguran. I da li je moja nemogućnost da i posle iscrpnog čitanja njegovih dela i dalje ne mogu da odvojim Henrija Kinaskog od samog pisca (sa puno više uspeha sam na primer, uspeo da shvatim da Karl Maj i Old Šeterhend nisu jedan isti lik), iako je odvajanje pisca od aktera knjiga stvar za koju se očekuje da i deca u višim razredima osnovne škole znaju.
Kako sam sve više i više čitao Bukovskog, sve sam sigurniji da je on bio jedna kompleksna ličnost kome pijano arlaukanje i borba protiv establišmenta nisu bili na prvom mestu, koliko kod on nekada želeo sebe tako da predstavi. Prosto, plašio se da će plava ptica da izađe, zajebe stvar i urniše prodaju knjiga u Evropi. Imam jednu majicu sa njegovim likom i kad je obučem, ponekad me ljudi pitaju koja mi je njegova omiljena pesma, verovatno očekujući nešto prljavo i buntovno, ali ja uvek odgovorim „Za malecku“.

ZA MALECKU

ona dole peva, svira na svojoj
gitari, mislim da je srećnija nego
obično i drago mi je, ponekad malo
poludim i surov sam prema njoj.
teška je četres’pet kila
ima tanušne zglobove a njene su oči
često istinski tužne.

ponekad me moje potrebe
čine sebičnim
sve mi to preplavi
razum
a nikad nisam bio
vešt
u izvinjanjavanju.

čujem je kako peva
sada je
već duboka noć
i odavde
vidim
svetlosti velegrada
prijatne kao
zrelo voće iz bašte
i ova je soba
spokojna
tako čudno
kao da je čarolija postala
nešto sasvim
normalno.

Ovo je jedna od pesama gde je „plava ptica“ možda u potpunosti uspela da izađe iz srca Čarlsa Bukovskog. Jedna sasvim druga slika od one koja se obično plasira o njemu. Nisam ništa ovim uspeo da kažem epohalno i nisam najsigurniji da li ovo pišem u sopstvenu ili u njegovu odbranu. Jednom sam napisao priču koja se zove „Ovo Bukovski nikada ne bi radio“ (koja se u prvoj verziji dosta patetičnije zvala „Zapisi iz mog sveta“ – maltene kao da sam spletkario sa sopstvenom dušom). To je bila neka vrsta moje borbe da dokažem sebi da je građanski život, studiranje novinarstva, praćenje dnevne politike, romantična večera sa devojkom, odlazak na pijac nešto što može predstavljati određenu vrstu hrabrosti na koju sam Bukovski nije bio spreman. Međutim, tu onda iz zemlje koja se zove Bukovski ulazim u zemlju koja se zove Selindžer (baš sam zarobljen u „literaturi koja se prevazilazi“, zar ne?). Jednom prilikom smo diskutujući o Bukovskom i Selindžeru moj prijatelj (koji je izjavio da kada je umro Selindžer nije bio toliko tužan zbog same njegove smrti, koliko zbog toga što se uvek nadao da će ga upoznati – stvari koju na primer ja za Bukovskog nikada ne bih smeo da poželim) i ja došli do zaključka da je Bukovski neko ko opisuje i razbija društvo uvek sa pozicije margine, bilo da je pijani pesnik bez dolara u džepu, slavni pesnik sa mnogo novca ili starac koji se druži sa mačkama, dok je Selindžer oduvek nastupao iz pozicije običnih građana ili recimo studenata kakav sam i ja. U tom smislu, bilo bi sigurnije (ne kažem i bolje, iako možda to mislim) upoznati čoveka koji je napravio Holdena Kolfilda nego čoveka koji je napravio (ili i sam jeste) Henri Kinaski.
Znate onaj osećaj kada vam je neprijatno što sedite sa nekim ko vas izuzetno nervira, a on ili ona govori hvalospeve o nečemu što vi takođe volite? Znate, već sam pričao o tome, međutim, primer sa Simpsonovima ili sa Rambom Amadeusom malo je preočigledan. Znate onaj osećaj kada gledate u ogledalu lika koji vas izuzetno nervira jer je dok je hodao sa slušalicama na kojima je slušao Leonarda Koena, morao da prekine muziku da se pozdravi sa drugom iz detinjstva, koji danas podržava neo-nacističke pokrete? Znam da znate taj osećaj. Ili kao ono dvoje što će polugoli da piju vino i slušaju cviljenje trube Majls Dejvisa, a već sutra će cupkati uz Miroslava Ilića jer su morali da ispoštuju venčanje njene tetke. Znate onaj osećaj kada vas u celoj slici Ramba i publike na Beer festu nervira to što ste i vi samo jedan, možda malo sumnjičaviji, ali i dalje samo jedan od posetioca festivala piva. Za te ljude (za nas?) pisao je Selindžer. Ili možda nije? Možda je to još jedno opravdanje, Selindžer se smeje u svojoj nebeskoj, usamljeničkoj sobi, Buk se smeje na nebeskom hipodromu, pijana masa je krenula da se žari i pali, a ja stojim u redu u pošti da bih uplatio račun za Infostan koji iznosi 149,3 dinara.
Nemam drugog izbora osim da nastavim da razaram sebi drage mitove (pritom ih, paradoksalno, čineći još većim) i da guram svakodnevicu u šupljine između meni bitnih trenutaka, u nadi da ću i ja jednom moći da razvijem prezrivi osmeh, ako ne sa korica knjige, onda barem kad moj mit o sebi samom bude zaokružen. To je to. Čekam ili večnu slavu ili ugodnu penziju. Ako dobijem oboje, zajebao sam vas sve.