Ljubinka Gavran: Đeram bije Terazije ili Bulevarom revolucije naše mladosti

Kako se obući u modni detalj, a ne biti go manifest trenutka Gordani S.

Krene, tako, ovih junskih dana 1 nekadašnja drugarica koja je agresivnopolitičkom, a ne Kafkinom, metamorfozom postala dama – pod sloganom Zovi me i Lonac, ali me ne razbij! – da si kupi određenu telesnu ambalažu za određeni tuđi svečani trenutak eda bi tom trenutku i tom skupu svojim izgledom odgovarala. Kao pomoćnicu i sudiju povede 1 krajnje subjektivnu ženu, tj sebi najbliži rod, jer krv nije voda, mada je ponekad bućkuriš. Dakle, rukovodeći se opšteprihvaćenim, klasičnim, univerzalnim shvatanjima, ubeđenjima i sl. kada su u pitanju venčanja, moda, krštenica, statusni simboli i godišnje doba, – tj. pristupivši problemu sveobuhvatno i dubokoumno u datom vremenskom trenutku opštekulturnog civilizacijskog razvoja i napretka,

– ona započe studiozno traganje za odelom koje – ne čini čoveka, nego ženu, a ni to svaki put – mora ispuniti određene uslove u skladu sa skladom njene figure (koja beše daleko od zlatnog preseka, fizičkog, ali ne i duševnog):
– nešto lagano, ako bude 50ºC u hladu, jer vlada globalno otopljavanje, tj. živimo u staklenoj bašti koju smo sami izgradili, zasejali itd. i to neki urbani tipovi koji nemaju pojma o baštovanluku, pa niti im ko plevi niti okopava, a oni čekaju da im nešto izraste;
– nešto široko, da leprša, ali da nije providno, da se ne bi videli ni viškovi ni manjkovi, a da ne obezvrede seksepil, odn. da se sačuva polno dostojanstvo;
– da ne steže i ne stiska da ne bi poremetilo ionako sporu cirkulaciju postojećih, kao i naknadno utočenih telesnih tečnosti;
– sa šarama, uzdužnim, eda bi bila vitka i visoka za tu priliku, makar i ne bila raspoložena za tako nešto;
– iz jednog ili dva dela da se lakše snađe;
– da ne šljašti i nema šljokice i sl. pink dodatke koji ne služe ničemu osim zaslepljivanju, valjda će svetla, veštačkog ili prirodnog, ionako biti dovoljno.
Tako, natenane, potrošiše mnooogo trenutaka gledanja, hodanja i pričanja, al ne nađoše za Rajka kapu, da su tražile samo kapu možda bi je i našle.
Elem, u ponudi – koja je kojekako dopremljena sa raznih strana globalizovanog sveta, pa čak i od onih koji nam ne žele dobro kad je u pitanju opstanak nacije, odn. demografska slika i prilika – je bila odevna tj. modna ambalaža sledećih kvaliteta:
– sve uglavnom šljašti, a ako i ne, onda je vidljivo retro do vriiiiiiiiiiiska, zato jer svako postojanje je bol, a i oblačenje je deo postojanja;
– veličine nestandardno pravljene za rasu ili godište ili veroispovest sa značajno različitim telesnim i duhovnim proporcijama i potrebama;
– vratni izrezi otprilike u visini pupka, a često i porubi i rubovi koji bi trebalo da su bar malo niže, da onaj ko gleda mora da se pokloni, što je i red;
– prozračno da, ali ne baš kao carevo novo odelo;
– o novcu ni slovca, jer je za to svaka cena previsoka kakva je i bila.
Neuspeo strateški pokušaj naveo ih je da razmotre problem sa raznih naučnih aspekata i promene taktiku. Krajnji zaključak je bio da se osnovna greška potkrala u biranju lokacije, dakle duh mesta mora da je bio negde drugde. Pošto vremena nije bilo za gubljenje, jer ih je spopao duh prohujalih vremena, pođoše drugim putem. Ne Novi Bg, nego Stari. Ne bliže krugu tramvaja br. 2, nego dalje. Jer nije Centar sve što sija, tako reći. Ne avenijom nego bulevarom. I tako u tom smislu, odn. duhu… jer:
Nekada davno, bilo jednom, once upon a time, u jednom, dakle, vremenski, ali ne i prostorno, dalekom gradu istim tim ulicama šetale su iste te noge pokrenute sličnim potrebama i nalazile šta su tražile, ali!
Društvo postade sve potrošačkije i multinacionalnije kao tzv. kompanije (čiji je filozofski moto Homo hominem lupus est – a lupus je i bolest) koje više ne znaju šta će sa sobom (jer i vuci izumiru kao vrsta), pa bi zato da rade svašta sa nama (eda bi nam se desilo isto što i vucima)…
Oduprimo se revolucionarno, nemojmo se ponovo oblačiti, odnosno svlačiti, u smokvin list (koji može da se ubere sa svake smokve džabe) koji, pri tom, papreno košta – ko je lud da se oblači u zapapreno lišće?
I da se vraća tamo odakle je bio izbačen…
Da, sve ovo se dešava zato što i veliki život čine male stvari, tzv. trenuci

(iz buduće zbirke Neoprostiva kratkoća postojanja)

2 Responses to Ljubinka Gavran: Đeram bije Terazije ili Bulevarom revolucije naše mladosti

  1. Kumica каже:

    bas sam se slatko ismejala….

  2. ona iz komsiluka каже:

    ha,ha,ha samo ti tako mozes da napises kiss




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *