Sava Šotić: Pismo i kutija

Moj stanodavac, Milenko Mišić, iz Karađorđeve ulice, na broju 45, jednom prilikom me je pozvao na ručak kod njega u stan. Prosto mi je bio čudan taj njegov akt, s obzirom na natmurenost njegove prirode i lica, njegovu prostodušnost i želju da uvek nekoga “pokopa“. Naravno, ako se doda pritom i činjenica da je zadrt i netolerantan po pitanju kašnjenja stanarine, što znači da, ukoliko mu se novac za stanarinu ne preda u roku koji je on naveo, u stanju je da bude toliko dosadan i neprijatan, da prosto čoveka natera da zažali što je uopšte i došao u njegovu zgradu, onda je slika u njemu potpunija.

Muvao sam se celog prepodneva po gradu. Uplatio sam poslednju ratu školarine, izmirio sve račune prema državi, i bio na razgovoru sa glavnim čovekom izdavačke kuće koja bi trebalo da objavi moj sveže završeni roman. Usput sam sreo i Tanju, prijateljicu iz biroa za zapošljavanje. Jadnica, i dalje se muči oko traženja posla. Ja sam, eto, imao sreće da sam pukim slučajem uskočio na mesto zamenika glavnog urednika jednog dnevnog lista. Tanja me je pozvala na “kafu s nogu“. Nažalost, morao sam da odbijem taj poziv. Evo zbog čega: Kao prvo, žurio sam da stignem na zakazan ručak u dva sata posle podne, u stan gospodina Mišića; kao drugo, Tanja me je davila svojim samosažaljenjem, i pričama o propasti sveta jer ne može da se zaposli. I ja sam do skoro bio trut koji ništa ne doprinosi svojoj porodici, parazit koji samo troši ne znajući kada je dosta, koji neprestano sedi za kompjuterom i piše bezvezne priče o samoubicama i prostitutkama, da ne kažem kurvama, ali nisam druge opterećivao time. I, pod brojem tri – sa Tanjom sam imao neka neprijatna ljubavna iskustva. Da bih ukratko objasnio o čemu je reč, moraću da se na tren-dva vratim u prošlost, tačnije u hiljadu devetsto devedeset i devetu. Pod udarima raketa od strane NATO agresora, moj grad se čitav dan tresao. Često sam se pitao može li bilo šta osim ljudi i životinja da zadobije neku bolest; boginje, mononukleozu, AIDS, ili groznicu. Sada, dok ovo pišem, pred očima mi poput munje iskrsava odgovor: moj grad može. Bolovao je od ovog poslednjeg. Nažalost, nisam mogao da mu pomognem. Međutim, kao egocentrični idiot, samoživi manijak, pronašao sam način da pomognem sebi samome. U mozgu mi se vrtela, pomešana s krvlju samo jedna misao; seks na brzaka. E, tu je naišla Tanja. Lagao sam kada sam rekao da je poznajem iz biroa. Tačnije, upoznao sam je mnogo ranije nego što sam uopšte zakoračio u biro. Tanja je bila ružna, bubuljičava, i kako bi neki rekli – popunjena. Od tada sam se plašio da je sretnem. Dobro, nisam kukavica, ali nisam ni toliko hrabar da gledam u oči jednu, slobodno mogu reći – gadnu devojku, a pritom avanture s njom želim da doveka izbrišem iz svog sećanja. Vratimo se sada manje-više u sadašnjost…
Tanja je nestala u gužvi, u centru grada, kraj velike statue Mihajla Pupina. Nepunih pola sata pre nego što sam je sreo, dobio sam potvrdu da će moj roman, ne o samoubici, niti o prostitutki, već o dečaku kojeg maltretira otac (glupe li teme!), biti objavljen. Dobro je! – rekoh u sebi, pokušavajući da iz džepa izvadim krst kako bih ga poljubio, mada ne bi trebalo da Bogu, već isključivo samome sebi zahvalim za to što će se moja želja da postanem pisac ostvariti.
Požurio sam da stignem na ručak sa gospodinom Mišićem. Zakasnio sam pet-šest minuta, ali me je, bez obzira na to što prezire sve one koji nisu ažurni, dočekao veoma fino:
– Sedi, mladiću!
Najpre sam mu pružio sam mu bocu vina koju sam prethodno kupio u gradu, a zatim sam učinio kako mi je rekao. Gospodin Mišić zahvalio mi je pokretom glave gore-dole. Čim sam seo, ugledao sam o zid okačenu sliku na kojoj je Milenko u društvu jedne žene, i jedne devojčice.
– Izvinite! – rekoh. – Smem li da Vas pitam nešto?
– Mogu da pretpostavim da želite da me pitate ko je to sa mnom na toj slici koju gledate otkako ste ušli? – odgovori gospodin Milenkom pitanjem.
– Da. Pogodili ste! Zaista me zanima, s obzirom da znam da živite sami.
– To je moja pokojna žena. Poginula je za vreme bombardovanja, u saobraćajnoj nesreći u blizini Jagodine. A ova devojčica mi je kćer.
– Žao mi je što tek sada čujem to u vezi s Vašom ženom. Izvinite, a gde je Vaša kćer sada?
– Ah, daleko. U Nemačkoj. Nismo se čuli godinama. Zaboravila je na mene u potpunosti…
– Ne pričajte koješta, dete Vas nikada ne može zaboraviti…
– Može, može… – reče gospodin Mišić, sav u očaju.
Očito je bilo to da je iz svih tih razloga gazda Milenko bio neprestano natmuren, nekako besan i neprijatan. Mogu reći da mi ga je bilo žao, možda i prvi put u životu. Međutim, i pored toga što sam čuo, a nije mi baš bilo prijatno dok sam slušao njegove reči, mene je najviše zanimao razlog zbog kojeg me je pozvao na ručak.
Milenko je na sto izneo supu, piletinu u nekakvom fileu od pavlake i manojeza, još neke veoma ukusne salate, makarone, plavi patlidžan i zelenu salatu. Otvorio je vino za koje je prethodno rekao da nije trebalo da donosim. Tog popodneva smo jeli, pili, razgovarali, i mogu reći da mi je bilo sasvim prijatno. Milenko Mišić, u mojoj glavi do tada zadrti stanodavac, bio je veoma prijatan sagovornik, i ono, ne znam kako se tačno kaže kada nam neko pravi društvu u jelu.
– Dečko, moram ti nešto reći, i zatražiti uslugu od tebe – reče gospodin Mišić, u jednom trenutku, tek što je otpio jedan gutljaj vina.
– Recite, gospodine Milenko, slušam Vas – odgovorih.
– Ja sutra odlazim odavde. Nemoj da me pitaš kuda, to ti neću reći.
– Kako tako odjedanput, ne razumem?
– Odlazim, a u ovaj stan će se doseliti jedna gospođa sa svojim mužem i kćerkom. Gospođa se zove Helga. Helga Majer.
– U redu, gospodine. Kako tu ja mogu da Vam pomognem?
– Ostaviću ti jednu kovertu. Nemoj je otvarati preklinjem te.
– Neću. Dajem Vam reč.
– U redu, verujem ti. Ostaviću ti tu kovertu, i jednu metalnu kutiju od čaja. Želim samo to da joj daš. Je l’ mogu da se oslonim na tebe?
– Možete. Učiniću tako kako ste mi rekli…
Nakon toga smo nastavili razgovor. Naravno, vešto je izbegavao da mi kaže zbog čega će se odseliti. Uostalom, to me nije ni zanimalo previše…
Popili smo celu bocu vina, pet šoljica kafe, popušili šest pakli cigareta, i pojeli sve što je Milenko spremio. Ne pamtim da mi je ikada bilo tako prijatno. Gazda Milenko je pričao o svom životu, o tome kako je izgradio zgradu u kojoj sam i ja, zajedno sa njim i još dvanaest stanara živeo. Na počinak sam otišao veoma uznemiren i znatiželjan, ne znajući šta je tom kovertom i kutijom od čaja Milenko naumio.
Sutradan, oko tri sata posle podne (tada sam tek ustao!) zakucao sam na vrata gazda Milenkovog stana. Umesto njega, otvorila ih je lepa visoka gospođa, smeđe, ravne, i dobro ispeglane kose, i veoma lepih crta lica.
– Mogu li Vam pomoći? – reče s vrata.
– Vi ste Helga Majer? – upitao sam, držeći ruke iza leđa.
– Jesam. Zašto?
– Smem li da uđem?
– Smete, ali ovde je haos, vidite? Raspremamo malo stan. Gazda je ostavio nered.
– Ja sam S.T. drago mi je – pružio sam ruku. – Ja inače živim dva sprata iznad. Komšija sam.
Učinila je isto. Osetio sam kako su joj dlanovi vlažni.
– U redu. Ali, šta ste želeli?
U tom trenutku čuo se muški glas na nemačkom jeziku, iz njenog stana. Nakon pola minuta dovikivanja sa, verovatno svojim suprugom, Helga reče:
– Niste mi rekli, kako Vam mogu pomoći?
– Hajdete do mog stana. Nešto imam da Vam pokažem. Bitno je…
– Ah, gospodine, da li mislite da ću Vam ući u stan tek tako. Zaboga, prvi put Vas vidim.
– Gospođo, dajte mi samo minut, pa uostalom, Vaš muž je tu. Zovite i njega ako želite.
Nakon kratkog premišljanja, reče:
– U redu. Hajde. Nemam baš puno vremena.
Popeli smo se ćutke na sprat. Otvorio sam vrata svog stana, zatim smo zakoračili unutra. Ponudio sam je da sedne. Čim je sela, najpre je odbila kafu i sok, a zatim zatražila da čuje o čemu je reč. U međuvremenu, izvadio sam iz ormana kutiju i koverat koje mi je Milenko dao.
– Gospođo Majer – rekoh tiho. – Čovek u čiji ste se stan doselili ostavio Vam je ovu kovertu, i ovu kutiju od čaja…
Videvši veliku metalnu kutiju čaja koju sam stavio na sto, bila je vidno zaprepašćena. Otvorila ju je, i uzevši u ruku srebrnu minđušu, viknula:
– O, moj Bože! O, Bože!
– Šta Vam je, gospođo, jeste li dobro? – zagrlio sam je.
– Odakle Vam ovo?
– Rekoh Vam da mi je ostavio gospodin Mišić, gazda ove zgrade, naravno, i stana u koji ste se danas doselili.
– Kako ste rekli da se preziva taj čovek?
– Mišić. Milenko Mišić.
– O, moj Bože! – reče ponovo gospođa Majer.
– Poznajete ga?
– Da! To mi je otac.
Kada sam čuo reči Helge Majer, iz vrtloga zbunjenih misli, pred mojim očima pojavilo se svetlo u vidu odgovora na pitanje: Zašto je Milenko Mišić ostavio koverat i kutiju? Helga je iz kutije, sa suzama u očima i drhtavim rukama pažljivo izvlačila minđušu od srebra, papire sa pesmama koje je pisala dok je bila još u osnovnoj školi, slike momaka u koje je bila zaljubljena, i vlasi kose koje je umotana sačuvala da joj ostane uspomena na vreme kada je bila mala plava devojčica. Bilo mi je teško dok je gledam kako setno posmatra te stvari, klimusajući glavom u maniru neverice. Ispričala mi je detalje o svojoj svađi sa ocem, kad je otišla od kuće, i kako je sticajem veoma čudnih okolnosti završila u Nemačkoj. Otrčala je u stan da dovede svog muža, Ditmara Majera, zatim mu pokazala stvarčice koja sam joj predao, a koje mi je prethodnog dana Milenko Mišić, sa verom da ću mu učiniti uslugu, pažljivo poverio. Odlučila je da naglas pročita pismo od svog oca:
“Draga Helga,
Prošle su godine otkako se nismo niti čuli, niti videli. Osećam se prazno zvog toga. Stvari koje će ti mladi S.T. predati ostatak su tvog života ovde, i one mladosti koju si provela bezbrižno i lepo, u društvo tvoje majke i mene. Koverat i kutiju sam ti mogao ostaviti u stanu, pa bi ga, siguran sam, pronašla sama, ali sam, eto, zamolio mog finog, najdražeg komšiju S.T.-a da ti to preda. Voleo bih da vas dvoje postanete prijatelji, jer znaj – on je on jedan fin i naočit mladić. Znam da je on sada ovde, dok ovo čitaš, i znam da ćeš ga ceniti jer mi je učinio jednu veliku uslugu. Helga, patio sam. Znaš da nisam mislio onako kada sam ti rekao da se tornjaš iz mog života. Zažalio sam što sam to rekao. Voleo bih da čujem ponešto o tvom životu, i tvojoj kćerki, a mojoj unuci, čije ime ne znam, i tvom mužu kojeg sigurno voliš. Voleo bih sve to da čujem, ali je to sada ne moguće, jer sam ja otišao negde daleko, da umrem. Budi mi pozdravljena. Zbogom!
Tvoj otac,
Milenko Mišić.
Ps. Poruka za S.T.-a: Stan za koji si mi plaćao kiriju, dragi komšija, sada je tvoj. Papiri su ti u mom pisaćem stolu.

Tužnog li pisma, zar ne?
Suznim očima posmatrao sam Helgu, kako jecajući čita ove redove. Srce mi je dobovalo snažno, kao da će eksplodirati…
Helga Majer, ili kraće Hel, postala mi je veoma dobra prijateljica. Svakoga dana mi je iznova i iznova zahvaljivala što sam joj predao to pismo, i stvarčice iz njene mladosti. Sa njenim suprugom Ditmarom odlazio sam jednonedeljno na pecanje, a njihovu kćer sam animirao kad god bi Helga i Ditmar bili zauzeti. Meni je bilo čudno to što Helga, kada je ugovarala kupovinu tog stana nije znala da je posredi posla bio njen otac, i nije smatrala za čudnim to što je cena stana bila toliko niska. Rekla mi je da je oko kupovine razgovarala sa nekim Milenkovim čovekom, a mislim da znam ko bi to mogao biti… Prolazili su dani, meseci, godine… Priču o mom gazdi, zadrtom, natmurenom stanodavcu, i Helgi Majer, mojoj prijateljici, upravo pričam svom sinu, kojeg to možda i ne zanima, ali meni je lakše kada naglas govorim ono čega rado prisećam, jer tako srce lakše podnosi sve ono što ga čini nemirnim, i budi setu u njemu…