Dragana Ranđelović: Vesela ljubičasta

Lutala je očima po plafonu, tražeći smisao u njegovim figurama. Gledala je u masnoću i od nje pravila slike. Jedna joj se učini kao zeka kojeg su joj kupili kad je prvi put sa majkom išla na vašar, druga kao cvet trešnje, poklon od dečaka iz trećeg-dva, latica krupnih, roze boje. Iskrivila je glavu pozadi, skoro pod pravim uglom nad telom i dalje buljeći u plafon, skupljajući trepavice i naglo ih šireći. Jedna figura mladog teleta seti je na pesmu koju joj baka pevala kad je išla na selo: „Pošla koka na pazar….“. Zbaci pokrivač sa sebe i skoči iz kreveta.

Seti se rečenice iz časopisa: „Dosadno je svaki dan bojiti oči braon bojom“. Zato uze ljubičastu olovku i pređe njom preko sredine kapka. Ostade široka linija. Uze zelenu, jer joj ličila na vlati trave iz bakine livade i pređe i njom. Četkicom premaza ceo kapak jarkom ljubičastom, istom ljubičastom podeblja i liniju ispod kapka i raširi oči u ogledalo. Nasmeši se i klimnu glavom. Tankim češljem natapira kosu, provrti malo glavom i baci češalj na stočić. Iz ormara izvuče haljinu od teksasa, sa kopčanjem napred, obuče je preko spavaćice i zakopča je. Plesala je u ritmu pesme: „Pošla koka…“. Zastade ispred ogledala, podiže malo čarape u kojima je i spavala, hvatajući ih između velikih rupa i kad ih zateže, pogleda se još jednom. Klimnu glavom i glasno se zakikota. Obu cipele, veže pertle, razresani deo stavi u cipelu, otvori vrata i iskoči napolje glasno se smejući.
Udari je jako Sunce u lice. Iskezi se prema nebu, šireći ruke. Sunčeva toplota okupala je preko teksas haljine i ona oseti milinu. Ispravi glavu i krenu ulicom. I dalje joj u glavi pesma iz detinjstva, ona hoda, skoro poskakuje u ritmu te melodije. Gleda oko sebe, sve miriše, onda spusti glavu na trotoar i ugleda pseći izmet.
– To im je ta ravnopravnost! Za sve imaju, za trotoar nemaju. Treba im u glavu izručiti. Govna, govna, govna!!!!
Sad već namrštena, nastavi da hoda, gledajući u trotoar. Debela žena u krznenoj bundi šetala je psa. Pogledala ga je u oči. Iskrivio je glavu u stranu. Iskezila mu se. Odjednom, pred očima joj slika psa, leži na sred ulice, creva prosutih pored, iskežene vilice, otvorenih očiju. Majka je vuče na drugu stranu, ona gleda u krvavu mrlju i pokazuje na nju rukom. Udari je nova slika, njenog psa, sa prebijenom nogom, cvili i trči joj u naručje. Dečaci se smeju, jedan od njih baca letvu na kojoj su dlake i sveža krv. Pokri lice rukama i poče da jeca. Pas i žena već su prolazili pored nje, a pas je i dalje gledao u nju, sad već iza leđa. Jecala je, setivši se krupnih očiju njenog psa.
– Mili, mili, mali, buli……….
Pevala je pesmu koju bi pevala kada bi se igrala sa njim. Pruži ruke ispred sebe, osećajući pod njima meko krzno i poče da mazi svoga Lunju, žmureći. Pas se umiljavao oko nje i ona zaboravi na suze. Ležali su na travi, pas pored nje, ona gleda u nebo i gladi njušku čupavog psa. On podiže glavu, ugleda nešto u travi i otrča za tim, besno lajući. Pod rukama nestade dodir. Ona otvori oči. Pred njom ne beše trave. Žena i pas nestaše u dubini ulice. Osvrte se oko sebe. Pažnju joj privuče bljesak nasred trotoara.
Između blatnjavog asfalta i ulice, ugleda dragulj. Sunce se ogledalo u njemu. Oko sebe je bacao snopove sunčevih zraka i njima osvetljavao ulicu, prolaznike, nju. Ličili su na zlatne snopove, koji su boli vazduh na sve strane i njeno lice. Zastade i zagleda se u njega.
– To nam je stvorio Svemogući! Zlatne odsjaje, On nam je dao! Hvala ti, Svemogući, hvala! To su zlatni odsjaji svemogućstva!!!!!
I dalje je gledala u dragulj, rukama pokušavajući da zahvati malo tog zlata i prinese ga svom licu, da se njime umije. Onda ustade i veselo nastavi dalje. U glavi joj baka pevala „Pošla koka….“, a ona je hvatala tu melodiju, zadržavajući je u ustima. Prijalo joj je da oseti to vibriranje pod jezikom.

* * *

– Na koga si igrao sinoć?
– Pusti. Čelzi. Ja pametan, jel’?
– Svaka ti čast. Kol’ko si puk’o?
– Ne pitaj. Ej, vidi ovu?
– Dobra joj ova ljubičasta. Ček’, ček’. Nešto priča… Čuješ? Zlatni odsjaji svemogućstva, brateeeee!
– Aha, brate! Vidi što se primila! Šta li traži u ovoj bari?
– Vidi, vidi, hoće da se umije, ha, ha! I treba, ala vonja! Vidi joj ove čarape!
– A tek cipele. Kad li su bile u modi?
– Kad mi ćale bio regrut, ha, ha!
– Pusti. Ajmo kod Marka da malo blejimo.
– Ajde.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *