Bojan Marjanović: PORNOGRAFIJA I KAKO ŽIVETI SA NJOM

Odmah na početku ću reći, mislim da je danas pornografija jedan izuzetno čudan fenomen (da je bar fenomen, pre će biti industrija) koji uglavnom šteti ili ne donosi ništa dobro ni sekusalnom životu pojedinaca, ni nekoj široj, seksualnoj svesti ljudi. Ovakvo viđenje se na prvi pogled ne uklapa baš najbolje u moje evropejske, liberalne i bog te pita kakve stavove, no potrudiću se da objasnim. Naravno da nisam puritanac kome smeta da vidi nečije grudi, vaginu, penis, zadnjicu, usta i razne kombinacije ovih delova tela. Nikakav problem nemam sa golotinjom kao takvom. Naprotiv, mislim da bismo svi živeli u jednom mnogo srećnijem svetu ako bi golotinja na ispravan način (a ne nakaradan, kakav danas jeste) još više postala deo vladajućeg mejnstrima. Verujem da je normalno da se čovek zapita kada gleda, recimo „Notebook“ ili neko slično „romantično“ ostvaranje, kako je to moguće da ova lepa Rachel McAdams sa ovim lepim Ryan Goslingom baš ovako skida đanu? Sa divnom ptičijom perspektivom i nežnim violinama u pozadini. Da li se zapitate: „Jesam li ja normalan, čoveče, vidi kako to njima lepo i lako ide, zašto je moju devojku to toliko bolelo, a krvi je bilo do kolena?“ Lepo je Boris Dežulović rekao u jednom svom tekstu:

„Zadatak umjetnosti nije da podilazi stvarnosti – za te stvari izmislio je čovjek reality-show – već da je propituje i tamo gdje je najtanja.“ I upravo tu zakazuje mejnstrim (kada kažem mejnstrim, stvarno mislim na mejnstrim, a ne na elitističke baljezgarije po kojima je i Tarantino mejnstrim; on to jeste možda po gledanosti, ali po estetici nikako nije) filmske produkcije koji seks tretira kao nešto što se dešava uz tananu pesmu slavuja ili uz neki komercijalni džez koji može biti jedino prateća muzika za male oglase ili, sa druge strane, kroz banalizaciju seksa, mahom u tinejdžerskim komedijama ili kvazi-osvešćenim urbanim filmovima (American pie i Sex and the city su najbolji primeri i za jedno i za drugo) dovode seks na banalan nivo, kao u vicevima o Perici ili o plavušama. Ta lažna slika o seksu praćena muzikom koja ima nominaciju za Oskara ili masom infantilnih štoseva, druga je strana medalje onoga što danas pornografija jeste. Međutim, svet je toliko pokvaren da cenim da je mnogo manje ljudi svoju seksualnost razvijalo uz hitove Richarda Gerea i Hugh Granta ili mangupe koji overavaju maturu, a da je mnogo više ljudi gledalo porniće.
Osnovna ideja pornografije, sama po sebi, nije toliko strašna. Ako postoje filmovi koji prikazuju ljude kako se zaljubljuju, kako se ubijaju, kako vaspitavaju decu, kako ratuju, ako na kraju krajeva postoji film o braći Mario, super-herojima i vodoinstalaterima, zašto ne bi postojali filmovi u kojima bi se ljudi seksali? I to ne erotski filmovi, erotika je ipak nešto drugo, nego jednostavno seks, prijatelju, čin od predigre do orgazma, pa kome se gleda, neka gleda. Problem, međutim, nastaje u kontekstu odnosa prikazanih u pornografskim filmovima.
Da se ne lažemo,(ili vi ako hoćete lažite, ja neću) gledao sam u svojim najvatrenijim pubertetskim danima (recimo od trinaeste do šesnaeste godine) tone i tone pornića vrlo često, rekao bih i svakodnevno, a i danas ih povremeno gledam. Smatram da je sasvim prirodno da ljude interesuju takvi sadržaji, a naročito mlade ljude pod napadom hormona. Mnogo je jednostavnije ukucati u internet pretraživač „sex“ nego otiću u bibilioteku ili pitati roditelje ili nastavnike (to je zapravo tema koju bi oni trebalo da pokrenu, a za sve dečake i devojčice koji nemaju baš priliku da pričaju o tome sa nekim, a i ako imaju, nije na odmet, preporučujem knjigu „Seks za početnike“ Jasminke Petrović, jedno slatko predpubertetsko štivo). Međutim, čak i da ste pričali sa roditeljima, nastavnicima, pročitali od korice do korice sve knjige, hiljadu puta premotali scenu iz „Niskih strasti“ kad Sharone Stone prekršta noge, zamišljali poznate glumice ili drugarice iz razreda ili komšinice, mladom mozgu nije dovoljno dok ne vidi samu stvar, a tu na scenu stupaju, Njihovo Visočanstvo Pornići i sa njihovim stupanjem nastaju mnogi problemi.
Naime, ima onaj čuveni crtež na kome stoje posvađani devojka i momak. U oblačiću gde su misli devojke stoji rečenica: „Gde je moj Dizni princ?“, a u oblačiću gde je misao momka piše: „Gde je moja nezasita kučka?“. Na prvi pogled, simpatičan geg i ništa više, međutim, ne može mu se osporiti tačnost. Današnja porno industrija (ako se recimo za vreme tzv. seksualne revolucije i moglo govoroti o pornografiji kao subverziji i načinu bunta, danas je to industrija u najgorem smislu te reči) tretira žene na najodvratniji način koji sam u stanju da zamislim, a bogami, ne zaostaje mnogo ni u tretiranju muškaraca (koliko god to ne delovalo tako na prvi pogled). Pornići su jedna takva odvratna mizantropija u najgorem smislu te reči. Idealna žena iz porno filma je osoba koja apsolutno nikakve druge misli osim kako da u svoj organizam primi što više što većih penisa. Ovde, naravno, ne želim da kažem ništa loše o ljudima koji imaju afinitetima prema grupnom seksu ili ogromnim penisima, međutim, grupni seks u pornografskim filmovima mnogo češće liči na silovanje nego na „vođenje ljubavi“. Razmislite dobro, da li je san baš svake žene da kleči i čeka da jedan ili dva ili tri ili n muškaraca ejakuliraju po njenom licu i teraju je da pije spermu, pritom je čupavši za kosu uzvikujući Kučki da treba da proguta sve do poslednje kapi. Ne sumnjam da postoje ljudi koji imaju i takve sklonosti, ali ne verujem da je baš realno da neko ko ima 13 godina treba da ima takav prvi susret sa seksom. Neobično je jednom dečaku da dok prevlači kožicu na svom penisu u razvoju gleda takve slike i kapira: „Da, to je seks, to je vođenje ljubavi, to je najuvišeniji čin između ljudskih bića.“ Šta ga onda sprečava da, kada jednom bude imao svoju ženu ili devojku ne baci je na kolena i kaže: „Kurvo jedna, što si prosula ovaj sok po parketu! Poliži sve do poslednje kapi!“. Zašto da ne uradi to? Ako je u plemenitom činu vođenja ljubavi to ideal, zašto ne bi bilo to ideal i u tako svakodnevnoj rutini kao što je sipanje soka? Ako je u činu koji može imati dve tako bitne funkcije kao što su: a) najveće zadovoljstvo koje čovek može fizički doživeti i b) produženje ljudske vrste potpuno legitimno ponižavati žene, zašto to taj dečak ne bi radio svaki dan? Biće bolji muškarac. Zašto sutra ne bi sa pet svojih drugara u ćošku učionice štipao svoju drugaricu za grudi koje su tek počele da joj rastu, ne obazirući se na njene suze ili njenu ljutnju, možda čak i začuđen zbog istih, misleći se: „Koja je ova sisata Marina klinka, ona plače kad je zaskačemo, ne shvata stvar kao one ribe iz pornića! Da bi seks (ili seksualne igrarije) bile dobre, žena mora da pati!“ Srećom te ti mladići uglavnom ne čitaju Stari zavet, onda bi njihova razmišljanja dobila još jaču institutcionalizaciju. Kazna za tog omladinca će doći na već nekoj ekskurziji, kada bude prvi put spavao sa nekim, shvatiće da njegov penis baš i nije veliki i moćan kao Ronu Džeremiju ili nekoj drugoj muškoj porno-zvezdi, neće mu biti jasno što je svršio tako brzo i neće mu biti jasno zašto je njegova mlada partnerka tek sporadično uzdisala, a ne vrištala „kao da brata ženi“, što bi rekli priprosti seljaci iz okoline mog grada. I da ne bude da ja nešto sad solim pamet, većinu ovih stvari koje pričam (isključujući štipanje devojčica, vaspitan sam tako da je to ružno, kao što i jeste, ali sam mnogo puta tome prisustvovao kao klinac i bio neka vrsta nemog voajera), govorim zapravo iz ličnog iskustva. Srećom, moj pubertet nije ostavio trajne posledice u odnosu prema ženama na meni.
Čudesan je taj svet porno filmova. Naročito sajtovi kao što su YouJizz, YouPorn, RedTube i slično koji predstavljaju pandan YouTubeu. Milioni klipova koji se mogu pogledati sa milion različitih porno sadržaja. Manje više, danas i nije toliki tabu, naročito među mladim muškarcima da oni gledaju porniće. Međutim, velika većina tih mladih muškaraca u Srbiji će reći da je homoseksualizam bolest. Ko je onda, čoveče, na videu „Hot lesbian bitches“ ostavio toliki broj poseta, ko više gleda te lezbijanske porniće? Da li su to samo bolesni, zli dečaci za trulog zapada, dok naši, primereni, uglavnom pravoslavni dečaci gledaju „normalne“ porniće, za obaveznim srkanjem na kraju? Ja, iskreno, ne verujem u to, a takođe mislim da svako ko ima imalo mozga ne može da veruje u to. Kakva je to vrsta dvostukog morala u kome je u jednom danu u redu i masturbirati gledajući lezbejke, a već sutra treba izaći na ulice i „božijim bičem“ čistiti „Sodomu i Gomoru“ sa ulice? Čudesan je taj raskorak između tajnog i javnog života. Mada, ako ćemo da budemo realni, nisu to toliko različite radnje. Jači ponižavaju slabije. U porno filmovima seksualno, u javnom životu na svaki mogući način.
A tek šta bi se moglo reći o nekim drugim temama koje se nalaze u porno filmovima. Zavirite malo po sajtovima, videćete da su incestni porno filmovi, tj. porno filmovi u kojima akteri glume incest veoma na ceni, tj. veoma su gledani. Često ćete videti naslove kao što su „Horny game beetween mother and daughter“, „Brother fucked his sister“ i slično i ti klipovi su veoma gledani, a stvar koja je još zanimljivija da se čak i u tami porno sveta javlja lažni moral, pa su još gledaniji klipovi koji imaju priče o perverznim maćehama, očusima i polu-braći i polu-sestrama. Kao, nećemo da gledamo baš ćala kako kara svoju ćerku, a ona to prihvata kao da je to samo ceo život čekala, mislim, gledaćemo i to, ali bolje ti nama daj nekog očuha, ako imaš, to je u duhu sa našim mačo moralom – „jebi sve što je žensko, naročito ako ti nisu majka, ćerka ili sestra“. Ti filmovi su toliko degutantni u svojoj banalnosti i jeftinosti, a bogami i u odvratnom tretiranju jednog problema kao što je incest koji ostavlja trajne posledice na ljude. U suštini, svima je jasno da ne postoji posebno publika za incest porno filmove, a posebno publika za „normalne“ i naravno, jasno je da velika većina ljudi koji gledaju te filmove u stvarnom životu nemaju seksualnih sklonosti ka članovima porodice, ali u mraku sobe gde su oči u oči mračni portal porno klipova i konzument istih, odvratna industrija pretvara čoveka u životinju voajera koja uživa gledajući potentog mužjaka kako osvaja ženke i to je jedina stvar koja se traži, bez obzira na kontekst.
Pornografija je savršeno uspela da dehumanizuje seks do to mere da seksualni odnos u njoj ne postoji kao nešto što bi trebalo da bude jedna vrsta psiho-fizičke korelacije dve ili više osoba, istog ili različitog pola, nego samo kao životinjski ritual koji eliminiše sve koji se ne uklapaju u standarde porno sveta. Standardi porno sveta za muškarce su da mora da bude što grublji, jači, što većeg penisa i što boljih mišića. Ako i nema mišiće, to nije dokaz da i debeli mogu da imaju seks, nego da čak i debeli mogu da kontrolišu žene, ta bedna, niža bića (a kako tek onda mogu napucani, snažni momci). Standardi porno sveta za žene više nisu čak ni da ima velike i bujne silikonske grudi i usne ili čvrstu i zategnutu zadnjicu (iako su to uvek poželjni atributi); najveći kvalitet koji žena može da ima je da je potpuno pokorna i da je njen vokabular sveden na: „Fuck me, baby, fuck me harder, fuck my pussy, fuck me, fuck me!“ uz sitne varijacije. Međutim, neverovatan upliv pornografije postoji i u današnjim mejnstrim standardima pop kulture. A koliko kod bilo kome izgledalo strašno (na primer, meni izgleda strašno), Bob Dylan i The Clash nisu mejnstrim, ali zato Snoop Dog jeste. Sa jedne, da kažem zanatske strane, Snoop je izvrstan reper, ali dehumanizacija žena u njegovim spotovima i pesmama je zaista strašna. Pokušajte da prebrojite broj zadnjica koji vidite u njegovom spotu i ako nađete bar polovinu glava koje bi eventualno mogle da budu glave guzoposednica, svaka vam čast. A i ta polovina uglavnom služi da porno-zvezde koje glume u spotu svojim silikonskim usnama prizivaju felacio i neizbežno srkanje. Sa druge strane današnje pop kulture, imate globalni fenomen serije, pa zatim i filma „Sex and the city“, najcrnjeg populističkog smeća koje moj um može da zamisli. Moje je duboko uverenje da autori tog serijala zbilja mrze žene. Naime, oni radnju postavljaju u kvazi-urbano-intelektualni milje Njujorka koje priču o samosvesnim ženama zamišlja tako što četiri kvočkice idu na kafe i pričaju o cipelama i dužini penisa. Inače, na kraju balade, svi se lepo udaju (osim jedne koja je i dalje u potrazi za najdužim penisima sveta), naroćito naratorka koja je najobičnija skribomanka-sponzoruša. Kakav feminizam, da te stomak zaboli. A ono što bi trebalo da ih izvuče iz limunade je famozni Njujork, obećani grad. Mislim da je, recimo, Vudi Alena sramota što danas njegov grad o kome je on snimio toliko sjajnih filmova (da budemo iskreni, snimio je i neke loše, ali bar autentično loše) u svetu prepoznaju po četiri hodajuća mediokrititeta. Onda će taj film stići u mali bioskop u mali grad na Balkanu, mnoge žene će otići u bioskop, popiće sa drugaricama piće posle filma, dobiće svoju kaščicu feminizma i veliki broj njih će otići kući kod muškarca koji će u najboljem slučaju više strasti pokazivati prema Real Madridu nego prema njima. Nažalost, nije toliko mali broj ni onih žena kojima će se desiti ona situacija sa sokom sa početka teksta. Žena je dobila svojih 120 minuta (zapravo nešto više, ti sadisti prave užasno dugačke filmove), a onda može da se vrati svom muškarcu koji je za to vreme utvrdio gradivo gledajući porniće. „Dođi, draga moja, bićeš moja Samanta!“, zapoveda on. „Ali, dragi, ja bih večeras bila Ker…“, ne uspeva da izgovara do kraja jer joj penis već uleće u usta.
Nisam otkrio ništa novo kad kažem da je potpuno prirodno interesovanje čoveka za seks. Na primer, seks i Rolling Stones se mogu posmatrati na sličan način. Imaju hiljadu mana, hiljadu stvari koje nas mogu frustrirati, nervirati, dovoditi do suza, razočarenja, ali nekako, kad čuješ „Jumpin’ Jack Flash“, „Gimme Shelter“ ili „Brown sugar“, osetiš prirodnu potrebu da skačeš i pomeraš svoje telo u ritmu muzike i u tom trenutku te nije briga za sve negativne aspekte (a ima ih puno) Stonsa, odnosno seksa. A ako je seks uporediv sa Rolling Stonesima, onda je pornografija, dragi moji, Amadeus Band u najboljem slučaju. Tu su i dalje električne gitare, bubnjevi i bas, tu je distorzija, tu su wah pedale, ali kontekst u kome su iskorišćeni je toliko različit da ih momentalno pravi neprijateljima. Zato svako kome je stalo do seksa, do odnosa između partnera, čak i do zdrave pornografije (ostavimo erotiku sa strane; posvetimo se čak i čistom seksu bez ljubavne, umetničke ili šta ti ja znam kakve podloge), mora biti suprostavljen onome što porno industrija danas jeste. A ona je samo odvratno razaranje uzvišenog. I ništa više.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *