Vladimir Radić: Neko najbolji

Milerova kancelarija je svetla i prostrana, diskretno uređena, bez mnogo nameštaja. Odiše nekom suzdržanom, jednostavnom elegancijom. Ispred širokog niskog prozora bez zavesa egzotična palma uskih, tamnozelenih listova. Pored nje, moderna ovalna sofa. Na belom zidu tačkasta svetla slika mlade žene s plavom talasastom kosom, kao scena iz nekog stripa. Pred sofom, stakleni stočić sa zaobljenim ivicama. Između stočića i pisaćeg stola parket bez tepiha. Široki svetli pisaći sto s tankom, prema krajevima zakošenom i na ivicama zaobljenom, radnom površinom. Na stolu lampa sklopljena od uskih okruglih metalnih šipki i prozirnih opruga razapetih između njih. Ispod lampe, tanak ovalni telefon. Slušalica u Milerovoj ruci. Prsti bez prstenja. Nokti dugi, negovani. Miler govori tiho i brzo, na nemačkom, zavaljen u kožnu fotelju s krupnim štepom.

U kancelariju uđe sekretarica sa šoljom kafe i čašom soka. Stavi šolju pored radne mape, Mileru na dohvat ruke, čašu soka na ivicu stola, prema Saši.
Saša se osmehnu sa zahvalnošću – ona mu klimnu glavom.
Miler sačeka da sekretarica izađe, završio jesa telefoniranje i prelistavao je papire iz radne mape. U sredini između listova krupno, tamnozeleno i crno nalivpero.
Saša se usiljeno osmehuje.
Miler gleda prema mapi, pita: „Zašto od naše Štedionice?” Govori na nemačkom.
Saša zausti da kaže nešto, zasta, onda će tiho, isto tako na nemačkom: „Mislio sam …”, nakašlja se i nastavi glasnije: “Rečeno vam je … ”
Miler diže pogled. Čvrst, direktan.
„Za studije građevine”, reče Saša odlučnije.
„Građevine … ”, ponovi Miler.
„Da”, reče Saša. „Zbog studija građevine”, doda čvršće.
„Zašto građevine?” Miler je ponovo listao mapu.
„To želim … sviđa mi se. I tako … “
„Zašto građevina?”
„Mislim … to mi leži. Ja …“
„Zašto baš ona?” upita Miler. „Ima i drugih zanimanja.”
„Nju sam oduvek želeo. Od kada znam za sebe uvek sam nešto … pravio sam … zidao … crtao tako … u tom pravcu …”
„U kom pravcu?”
„U tom … građevinskom … i slično.”
„Šta vi želite da radite?”
„Da studiram …”
„To ja znam”, reče Miler nestrpljivo, nervozno, vrpoljeći se na fotelji. „Kada završite, šta Vi želite da radite kada završite? Vi hoćete nešto da radite jedan dan, ili?”
„Da, naravno.” Grlo se bilo skupilo, glas piskav. Saša dohvati čašu sa ivice stola.
„Eto dakle. I onda?” Miler ponovo lista papire. „Vi ste sada završili i vi sada hoćete da radite. Šta je to? Šta vi hoćete da radite?”
„Nešto… ”, zausti Saša, „… kod vas u Štedionici … za vašu banku …”
„Šta bi to bilo? ”
„Ne poznajem dobro vašu organizaciju … Mislim nešto sa građevinom … nadam se tako …”
„Zašto kod nas?”
„Vi ste ovde jedini sa Zapada. Najbolji ste … najpoznatiji … Nema niko ko je poznatiji. Svi znaju za vas.”
Miler potpisuje dopise.
Saša otpi još malo. „Moj nemački nije dobar”, nastavi na engleskom. „Ne mogu tako dobro …”
„Nije to problem, vi govorite dovoljno dobro. Kada bih ja znao toliko vaš jezik …“
„Hvala“, nastavi Saša na nemačkom. „Ali moj engleski je bolji.” Vrti čašu u rukama.
„Zašto Njujork?” upita Miler mirno.
„Tamo je najbolja građevina na svetu. Šta su sve samo izgradili!”
„Nisu to izgradili samo Amerikanci”, odvrati Miler. „A šta vi umete? Šta ste vi do sada napravili?”
Saša pogleda upitno u Milera, presta da vrti čašu.
„Šta ste vi do sada organizovali? Šta ste vi lično pokrenuli?” Nestrpljenje u Milerovom glasu ponovo provejava.
„U školi … za pozorišnu predstavu … scenografiju i … I u jednom malom, kratkom filmu … osvetlenje … I kuda da se ide na ekskurziju. Kuda da ide naš … kako se kaže na nemačkom? Razred … da, razred. Mi smo bili najbolji razred u našoj školi.”
Miler gleda negde pored njega. „Vi nemate šta da ponudite našoj Štedionici”, kaže.
Saša ćuti.
„Koje reference vi imate?” upita Miler. „Ko može da vas preporuči?”
„Moj razredni starešina”, reče Saša posle kratkog razmišljanja. „Direktor škole. On je direktor naše cele škole, gimnazije.”
Miler pritisnu dugme na telefonu. Zavlada neprijatna tišina.
Uđe sekretarica, Miler joj nešto kaže i ona izađe. Saša nagnu čašu soka. Sekretarica se vrati, nosi maketu u rukama.
Sok se prosu, nakvasi košulju.
Sekretarica postavi maketu na pisaći sto ispred Milera.
Žbice su pridržavale izvijeni krov, tanke sajle povezivale su vrhove. Jedan zid je malo iskrivljen, na jednom mestu pocepan.
Sekretarica doda nekoliko papirnih maramica i Saša obrisa košulju.
„Ove godine dodeljujemo jednu stipendiju za studije u inostranstvu, u Evropi. Samo jednu! Nju dobija neko najbolji. On će studirati u Austriji. Već se samostalno bavi trgovinom, uvozom i izvozom. Bavi se sportom, organizuje takmičenja. Vodi i jednu sportsku ekipu. Znate vi šta je on poslednje uradio?”
Saša nije znao, odmahnuo je glavom.
„Izračunao je koliko bi se moglo zaraditi, kada bi se uložio novac u izgradnju jednog, tri i pet ovakvih objekata“, pokaza Miler na maketu na stolu. „I to nije malo!“
Saša ćuti, Miler ga posmatra. Skloni mapu, usta. „Razgovaraću s vašim ocem. I sa direktorom vaše gimnazije. Ali Njujork ne dolazi u obzir! Građevina se može studirati i ovde u vašoj zemlji. Vaša zemlja je lepa, treba je dalje izgraditi.”
I Saša usta.
„Hvala na poseti”, reče Miler i pruži ruku.
„Molim”, promuca Saša.
Rukovali su se i Saša je izašao.
U predsoblju, sekretarica doda još nekoliko papirnih maramica.
„Odakle mu ona maketa?” upita Saša. U glavi mu zuji.
„Gospodinu Mileru? Vaša maketa? Doneo je vaš otac.”

Te noći, u toj polutami, u toj sobi Saša je dugo ostao budan. Sijao je mesec, bled i hladan, u krastama. Čuo se pisak voza negde u daljini, i lavež pasa. A tu, oko njega, naginjala su se, povijala i pucala prozirna zdanja od stakla i čelika, savijali su se tanki, vitki stubovi, urušavali se lučni, blago izvijeni, krovovi, raspadala su se staklena zdanja, uvijale i kidale se čelične niti na vrhovima, propadale široke spiralne stepenice, gasili se kuglasti lusteri u prozračnim foajeima i spot-svetla na visokim tavanicama. Sve se obrušavalo i padalo, klizilo i rovilo meko tlo pred sobom, kotrljalo niz blage padine, noseći pred sobom iščupanu travu i zgaženo cveće.
Saša, zgrčen, jedva dišući, čekao je da umre u tom pustom krevetu, u toj sivoj noći, ali smrt nije marila za njega.

(deo romana „Posle svih ovih godina“ V.Radica, Alma 2010.)

3 Responses to Vladimir Radić: Neko najbolji

  1. Ida Jentzsch каже:

    Nedavno sam sasvim slucajno, preko nekih prijatelja iz Beograda, dosla do knjige „Posle svih ovih godina“. Rekli su kako je dobra i da je vred procitati. Tako sam, jednog vikenda i ucinila. Roman je izuzetno zanimljiv, cita se u jednom dahu iako nije povrsan. Posle nekoliko dana sam ga procitala ponovo i mnoge delove razumela na neki nov, drugaciji nacin. Roman je viseslojan. Moze se posmatrati kao prica o ljubavi iz zadnjih gimnazijskih dana, ali i kao unutrasnja borba o onome sto ce se studirati i cime ce se jedan dan baviti u zivotu, od cega ce se ziveti. U vazduhu stalno dilema da li je izbor pravi? Da li je to ono sto ce me jednom ispuniti, zadovoljiti? To je i roman zagledan u ono sto je bilo, a zagledan je i u ono sto je sada, kako ti je sada, a mozda najvise zapitan sta ce biti sutra? Kuda ces dalje. Roman je pun izuzetnih dijaloga, jednostavnih a ipak dubokih. Interesantno je i da ga pisu tri licnosti, svaka za sebe da bi ga na kraju ona najkreativnija od njih objedinila u pokusaju da od te gradje satka scenario za jedan nov, drugaciji film. Film o nasem zivotu.
    Izuzetno stivo koje svakome, a pogotovo mojoj generaciji (rodjeni pre 20-25 godina) mogu da preporucim.
    Srdacno,
    Ida iz Nemacke

  2. Sanja Dimitrijevic каже:

    Toplo preporučujem ovu knjigu kao vrlo zanimljivo štivo koje na jedinstven način opisuje život tadašnje omladine, način razmišljanja i moralne norme tog vremena. Mene je lično oduševilo piščevo poimanje ženske psihe, način na koji je prodro u sve tajne, prosto nas (žene) razoružao. Štivo koje drži pažnju čitaoca. Ujedno, vrlo lep poklon za sve kojima želite da na ovaj način, kroz knjigu, ponovo odlutaju u svoju mladost, mnogi će se prepoznati. Prijatna retrospekcija.

  3. Vladimir Radic каже:

    POIGRAVANJE KONTRASTIMA

    Roman Posle svih ovih godina, Vladimira Radića, nastajao je, kako autor navodi u biografji, na kraćim i dužim putovanjima po Brazilu, Kini, Južnoj Africi i Evropi, da bi se konačno skrasio u Beogradu, u izdavačkoj kući „Alma”. Međutim, i pored višegodišnjeg putovanja radnja se uglavnom odvija na domaćem terenu, izuzev na početku i kraju romana, opisujući tako začarani krug unutar kojeg se oslikavaju svi naši poznati i prepoznatljivi tranzicijski i ostali art-efekti.
    Tematsku okosnicu romana čini borba emotivnog i racionalnog u delikatnom tinejdžerskom dobu, kada valja donositi sudbonosne odluke, odvagati, odabrati između želja i mogućnosti, biti ili ne biti u poziciji da biraš, ili se prepustiti nadolazećem talasu, pa kuda odnese.
    Ta psihološka drama koju je V. Radić osvetlio ležernim i nenametljivim stilom, započinje postepenim prelazima kojima nas narator vodi kroz priču – od aerodroma u Frankfurtu i Beču, do putovanja u prošlost: ekskurzija, matura, događanja i previranja u Starom Dvoru, da bi se ponovo vratio na mesto polazišta, u sadašnjost, i celoj priči udahnuo novu dimenziju.
    Pisan kroz nekoliko nivoa, pored narativnog toka, roman čine i dnevnički zapisi, scenariji, kratke dramske forme. Naslovima podeljen na celine, koje se ciklično smenjuju i prepliću, znatno utiče na dinamiku štiva i životnost glavnih junaka, Saše, Tanje i Ene, kao ljubavnog trougla koji to zapravo nije.
    Veštim poigravanjem kontrastima autor je naglasio perceptivnu dimenziju višeglasja, koje shodno rezonantnoj kutiji različito treperi; novi milenijum reflektuje različit odsjaj LCD monitora i patinu Starog Dvora; kompjuterizovani Zapad, nasuprot maloj zaostaloj sredini; napredni vs. retrogradni…

    Kako saznaje naš stalni dopisnik iz Starog Dvora, dekan Elektrotehničkog fakulteta profesor Sonja Vulin-Berić je danas svojim potpisom potvrdila odluku nastavnog veća svog fakulteta o izdvajanju iz sastava Univerziteta. Tim činom je okončana …

    Ovaj detalj iz romana je samo jedna od aluzija na 9. mart, raspad zemlje, demonstracije, proteste studenata, sukob sa milicijom, medijski linč agresivnog državnog aparata. Metaforičkim nizom autor višeslojno oblikuje perspektivu, obrazuje značenja, uspostavlja ravnotežnu sliku, kojoj se sa estetskog stanovišta ništa ne može prigovoriti, pa ipak, gorak ukus probija prag pristojne uzdržanosti, nasleđene trpeljivosti i istrajavanja u besmislu.
    Dok na suprotnoj stani, tamo negde u belom svetu, trustovi mozgova, konglomerati, banke – u jednoličnom, podjednako besmislenom, precizno zacrtanom, isprogramiranom hodu, mrvi, melje… Perspektiva neonskog sjaja i uglačanosti, fluorescentnim slovom ispisuje nadražaje, potpuno lepljive i porozne. Poput slika u ogledalu, prelama se prepoznatljiv kod sinestetezije koji oblikuje i istovremeno raspršuje umnožene refleksije. Sve viđeno i proživljeno formira matricu mišljenja i ponašanja, sliva u isti kalup, različito upakovan i datiran, generiše zakonomernosti čije dejstvo svakodnevno nadrasta projektovano. Kako to? pita se često, Radić.
    Naglašena autorova zapitanost više je retoričke prirode, nego što stvarno očekuje da će pronaći odgovore, čak i na najjednostavnija pitanja, a takvih kao da više nema – danas je, kako se čini, svako pitanje previše ozbiljno, komplikovano – uvek neka politika. Stoga Radić utočište traži i pronalazi u igri senki, koje trepere kao kroz maglu, kroz sećanja. Beleži trenutak zaustavljen u vremenu i prostoru, kao vezivno tkivo motivske građe sa arsenalom lirskih intermeca, kroz koje provlači iskrice detinje, nepatvorene naivnosti, kao kontrast i korektiv agresivnog carstva novca, kao balans koji svežinom nadvisuje monotoniju klišea. Nižući bisere nebrušenih emocija, čini unutrašnji dijalog dostatnim veselog mladalačkog naboja i energije.
    I kao u najlepšem ljubavnom zanosu, prepliću se erotski i politički pasaži, ljubav i pragmatizam, san i java, rečju – život. Ovaj ovde, sada i onaj minuli kroz sećanja. Tako sjedinjeni životi čine okvir kroz koji se može sagledati suština bitisanja i uspostaviti ravnožeta između zanosa i racionalnog pristupa svetu koji nas okružuje i čini onim što jesmo.
    Izuzev, ukoliko nas u međuvremenu ne iznenadi poneko pismo, poput ovog iz romana Posle svih ovih godina, Vladimira Radića, i na trenutak podseti na ono što smo želeli (i možda mogli?) da postanemo.

    Vesna Denčić

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.