Ivana Zajić: PRVI SUSRET SA RAČUNAROM ILI KAKO SAM POSTALA SPISATELJICA

Noćima sam se borila sa nesanicom. Svetlo u mojoj sobi gorelo je do sitnih sati. Pred zoru bih ga gasila i sa zabrinutošću ređala misli, koje su se u mojoj glavi rojile i iz noći u noć postajale sve brojnije, toliko brojne da bi se čitave pesme i priče od njih mogle satkati. Počela sam da ih zapisujem.

Jednom smišljene u noći, reči bi se do jutra deformisale i dobijale sasvim drugačiji oblik od onog koji sam zamislila.
Onda sam nabavila računar.
U početku su prsti nespretno nabadali po tastaturi dok nisam uvežbala tehniku kucanja. Posle toga, priče su nicale jedna za drugom kao pečurke posle kiše.
Zašto svoju priču ne bih podelila sa drugima? Poslala sam je na adresu književnog sajta i već narednog dana ta ista priča objavljena je na blogu, koji je svoju delatnost iz dana u dan neprestano širio.
Jednoga dana autor sajta odlučio je da od najuspešnijih priča objavi knjigu. Nestrpljivo sam iščekivala da vidim njen sadržaj.
Nekoliko meseci kasnije, poštar je zakucao na moja vrata i doneo mi iznenađenje u vidu knjige, sa mojom pričom među njenim koricama, koju ću zauvek čuvati kao najdražu uspomenu.




2 Responses to Ivana Zajić: PRVI SUSRET SA RAČUNAROM ILI KAKO SAM POSTALA SPISATELJICA

  1. Zoran Ilić каже:

    e, pa lepo, Ivana…

  2. Milica каже:

    Računari su danas preka potreba, ne treba bežati od njih… 🙂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *