Duško Domanović: Iz dnevnika Pola Ilbera

Samo treba umeti čekati. Dovoljno dugo. Nije to nikakva mudrost. Naprotiv. Uvek sam se gnušao mudrosti. I mudrih. Jebeš čoveka koji zna kako nastaje život, a koji nikada neće razumeti kako to izgleda upišati se od smeha. Dakle – čekati. I ja, evo, čekam. Ne znam tačno šta, ali čekam. Katkad nešto i dočekam, ali brzo shvatim da to nešto zapravo i nije ono što sam čekao. Onda čekam dalje. Nekad sam tražio, onda mi je to dosadilo. Otad samo čekam. U početku sam smišljao razne načine da čekanje prekratim. Padalo mi je na pamet da se obesim, ali to mi je zvučalo suviše beketovski. A ja ne volim da se osećam kao neko drugi. Ni da tako zvučim. I nisam se obesio. Ujedno sam, kao neoriginalnu, odbacio pomisao i na svako drugo, naizgled drugačije samoubistvo. Uostalom, šta u samoubistvu može biti drugačije? Možda samoubica? Diskutabilno. Kako god. Samoubistvo otpada. Bar za sad. Bar dok čekam. Pa kad dočekam, videću. Nego. Morao sam sebi drugu zabavu tražiti. Da čekanje čim pokretnim začinim. Da od mirovanja ne presvisnem. Šta onda? Niko srećan, niko zadovoljan. Bezveze. Probao sam da budem dobar. Postavio sebe u centar sveta. Namagnetisao se polenovim prahom i okružio se lepim ljudima. I bio dobar. Onda je i to dosadilo. Ne toliko meni, koliko njima. Jedan po jedan, otpadali su od mene u prazan kosmos tišine. Mislim da mi je to sada jasno. Šta se može raditi sa nekim dobrim? Dobri su tako neupotrebljivi. Ne može čovek s njima ni fazane loviti. Recimo. Ako to voli. Ja ne volim. Malo toga, zapravo, volim. Bolje da ne nabrajam. Neko će pomisliti da sam siromašan. Elem, odlučih da se manem dobrote. U krajnjoj liniji, ni sam ne znam šta bih s njom. Ne znam ni kako mi je na pamet pasti mogla. Valjda sam hteo da prekratim čekanje. Šta znam. Nakon što sam raskrstio sa dobrotom, valjalo mi je novu igru smišljati. Sakupljao sam kamenje.
Okruglo, ćoškasto, belo, sivo, svakakvo. Sve dok kuću do krova nisam napunio. Kad shvatih da kuću zapravo i nemam, kamenje se sruči na ogromnu bezobličnu gomilu. Tek tad se zapitah šta će mi sve to. Nisam imao neku naročitu ideju. Uzimao bih kamen po kamen, uklesivao u njima razne besmislene poruke i slao ih poštom na adrese širom sveta. To je jednostavnije nego što sam mislio. Ništa lakše nego imati poznanike sa Filipina, Burme ili Madagaskara. Odlična ideja, pomislih. Kako se samo ranije toga nisam setio? Jednog jutra, probudio me glas dobošara pod prozorom. „Čudo u Pakistanu! Žena spasena od kamenovanja!“ Ubrzo saznadoh da je u kamenu jednog od dželata bilo uklesano: „Spusti me, neću ti ništa.“ Nekoliko dana kasnije isti dobošar javio je da je misteriozni kamen s natpisom „tražim najružnijeg“ završio u glavi italijanskog premijera. Mene je sve to prilično zabavljalo. Zapravo, čekanje mi nikada nije bilo tako veselo i ispunjeno kao tih dana. Sve dok mi kroz prozor nije uletela kamenčina od trista grama na čijoj je sivoj, hrapavoj površini neveštom rukom bilo izrezbareno „šta god ti na pamet padne“. Pogledao sam na osunčanu ulicu i video sedmogodišnjeg dečaka. Onda pogledao u kamen, nanišanio i zamahnuo. Ne znam kako, ali sam ipak uspeo da se obuzdam i mirno bacio kamen na krevet. Narod na ulici još danima je uplašeno šaputao o novom, strašnom mesiji što se otkriva u kamenim zapovestima. Čudno je, mislio sam tada, kako najveće budalaštine sebi najlakše kakav autoritet pribave. Umalo i sam da nasednem. Onda sam dalje čekao. Ne znam šta, ali sam čekao. Kao što uvek čekam. To sam već rekao, zar ne? Sve dok nekom nadmenom piscu nije palo na pamet da mi nadene ovo budalasto ime. No, ime je još i najmanji problem. Ne zanima me kako se zovem. Ne zanima me da li se uopšte zovem. Ali, nekim se lažima na kraj mora stati. Ja nemam pojma kako je izgledao svet početkom dvadesetog veka. Ni sad ga ne poznajem. Ja nikada nisam video Pariz. Nikada nisam živeo na šestom spratu zgrade u ulici Delambr. Nikada nisam video, a kamoli voleo, tornjeve crkve Notr-Dam, terase Ajfelovog tornja i nekakav Sakr-Ker. Nikada nisam hodao ulicom Monparnas, ni ulicom d’Odesa, niti sam se perverzno naslađivao kakvom Leom ili Rene u Duquesne ili Stella hotelu. Nikada nisam pucao na ljude. Bar ne iz čistog hira, koliko se sećam. No, nekom je jednostavno palo na pamet da me nastani u Parizu koji nikada nisam voleo, da me iz Pariza preseli u priču, a iz priče na doživotnu robiju. Šta da se radi? Velikim piscima se mora ugoditi. Njima je sve dozvoljeno. Jednom ću i sam (možda, budući na večnost osuđen) biti veliki pisac, pa se s nekim slatko poigrati. Bilo kako bilo, moje zatočeništvo nije dugo trajalo. Knjige, čak i one velike, bogu hvala, brzo iz mode izlaze. Bar sam prekratio čekanje. Makar i u zatvoru. Iskreno, ni sam ne znam da li bih išta pametnije smislio. Onda sam opet bio ovde. I čekao. I opet mislio kako čekanje da prekratim. Pomoglo mi je hodanje. Jednostavno, hodam kroz gomile ljudi i imam utisak da vreme prolazi. Ili bar da nešto prolazi. A to je dobro, kada se čeka. Katkad, recimo za nekim šankom, naletim na kakvu odbačenu krpu, tek da pokupim masne fleke noći sa svoje svilene samoće. Lea i Rene su, ipak, bile nekako lepše. Življe. Mekanije. Čak i u toj posve nepravednoj izmišljotini bilo je nešto što bih zadržao za sebe. No, pravilo je takvo da se ne može uzimati u komadićima. Ili sve, ili ništa. Tu mi je već negde i hodanje dosadilo. Kao i sve pre toga. Dosadilo mi je da uopšte sebi ikakvu zabavu tražim. Odlučio sam da čekam, tek tako. Samo da čekam. Ništa više. I otad čekam. Kao i sad što čekam. Sklupčan u ćošku sobe. U početku sam držao oči otvorenim. Ipak, u mojoj sobi se i nema bog zna šta videti. Nekoliko rajsnadli i stare fleke od lepka po zidovima. Onda sam zatvorio oči. Za svaki slučaj sobu sam potpuno zamračio. U flašu, postavljenu na sims kroz razbijen prozor, skupljao sam kišnicu. Hranio sam se knjigama, koje sam iskopao ispod kreveta. Za prvih mesec dana pojeo sam kompletnu grčku mitologiju i nekoliko životinjskih enciklopedija. Prepoznavao sam ih u mraku. Pod prstima. Ubrzo su na red došli udžbenici iz osnovne i srednje škole, srednjovekovna filozofija, nekoliko pažljivo sastavljenih pesničkih antologija, putopisi, letopisi, biseri evropske i svetske književnosti, da bi sa logaritamskim tablicama i turskom turističkom brošurom sve zalihe bile potpuno iscrpljene. Bejah se već uplašio, kad iz jedne skrajnute fioke iskopah staru pisaću mašinu i nekoliko tabaka belog papira. Avaj, praznina nije mogla da utoli glad. Morao sam najzad i sam nešto da spremam. Jutros sam doručkovao nekoliko neuspelih stihova, tek da zavaram stomak. Za ručak sam se prejeo besmisla glumeći postmodernistu. Glad ne zna za principe, često joj se mora podilaziti. Bez večere ću nekako i zaspati. U svakom slučaju, zaćutati ne smem. Ako zaćutim, umreću od gladi, to znam. Jer, ne pada mi na pamet da napolje izlazim. Bar ne dok čekam. A čekam. Ne znam tačno šta, ali čekam. Možda da me neki bolji pisac boljim napravi. Ili da me preseli u kakav lepši grad. Možda na neko more. Šta znam. Bilo kako bilo, čekam. I ništa više. Ponekad mislim kako ću u čekanju možda preležati i neke stare bolesti, onako usput, onako nesvesno. Ipak, ne mogu sebe baš toliko lagati. Bolesti koje je moguće preležati ne zaslužuju da im se pridaje ikakva pažnja. Kao ni ljudi koje je moguće zaboraviti. No, to je već nešto sasvim drugo. To bih mogao sutra za doručak.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *