Zoran Ilić: Smej se, Pajaco!

1.

Kada Neko izgovori reči „kamp“ i „kampovanje“, Pajaco istog trenutka pomisli na letovanje, Jadransko more, Dalmaciju… Da, to su njegove asocijacije! Mada je on kampovao i u Poljskoj, Čehoslovačkoj, Mađarskoj… tako da bi mogao da se nazove apsolutnim kamperom. Kamperom bez ograničenja.
Ali na početku dvadeset i prvog veka od Pajaca su daleko i Jadransko more, i Dalmacija… Poljska i Mađarska…
Jedino se može kampovati na nekoj rečnoj adi – dunavskoj ili savskoj. To je već avantura začinjena sa sve komarcima, i priobalnim muljem. A Pajaco je ionako vegetarijanac, tako da ne konzumira rečnu ribu. I zašto bi onda on boravio na nekoj Dunavskoj ili Savskoj adi?!

2.

Ko ili šta je prošlost?! Da li prošlost čine ljudi i sećanje na njih ili određene situacije? I da li je prošlost podložna promenama ili je kontantna, stalna? Nepromenljiva.
– Pitanja bez odgovora – konstatuje Pajaco. – A to su najgora, najbesmislenija, pitanja… Pitanja bez poente…

3.

Plavuše su uvek (ili skoro uvek) poželjne. Ko zna zašto, ko zna zbog čega, ali je tako. Što bi se reklo: to je činjenica.
Neko bi rekao da su one smešne, izmanipulisane… Da prolaze kroz život „kao pas kroz rosu“. Niko ih ozbiljno ne shvata. Tu su kao začin. Začinsko bilje spakovano u male teglice.
I one prihvataju svoju ulogu. Ne bune se. Egzistiraju tu, pored nas.
– Ma, idite… – ponekad Pajacu dođe da se prodere što glasnije. – Sklonite se malo u stranu, levo, desno… Iditeeee… Ne mogu više da gledam taj vaš tužno-smešni izraz lica.
Međutim, njihov pogled zna ponekad da pogodi Pajaca u srce. Učini ga nemoćnim, ranjivim.
– Ma, plavuše, idite svojim putem! Ostavite me, ne gledajte me, ne primećujte me…
Samo idite, idite… Kuda vas oči i noge nose.
Nestanite iz mog vidokruga…

4.

Da li je moguća kombinacija: i glumica i plavuša? Naravno da je moguća. Postoje i takve i hodaju ovim svetom, pa tako i Beogradom.
Srpska prestonica je poznata kao grad sa sasvim dovoljnim brojem pozorišta. Jeste da su skoro sva locirana u krugu dvojke, ali to kao da nikome ne smeta. Uostalom: tramvaji ponovo rade. Sve moguće i nemoguće rekonstrukcije su završene.
Neko bi rekao:
– Da, znam. To je glumica sa inicijalima I.M. Ona je i plavuša, a i glumica.
Pajaco potvrđuje:
– Tako je, i I. M. je jedna od njih. Verovatno nije jedina…Ima ih još…

5.

Šta Pajaco zna o harmonikama? Ne previše. Tačnije: jedva o njima nešto da zna.
Kada je on bio mlad svi su želeli da sviraju gitare – akustične, električne… bas gitare… Čak i bubnjeve, ali ne i harmoniku.
Ona je polako ali sigurno ostajala u prošlosti… Tako se bar mislilo kada je Pajaco bio mlad.
A onda se dogodio preokret: zvuk gitare više nije bio uzbudljiv, gitaristi su postali dosadni, prepoznatljivi… Ponavljali su se. Vrteli se u krug. Hendriks, Džimi Pejdž, Klepton i ostali su udarili u plafon, i dalje se nije moglo.
Šta se dogodilo sa harmonikom: da li je nestala? Ne baš. Ona se iz folk muzike preselila u džez, pa i u pank, ma koliko to paradoksalno zvučalo!
U jučerašnjim novinama ima fotografija beogradskog antiglobal-etno-pank sastava, i momak u rukama ima harmoniku. Nema laži, nema prevare! Harmonika je dospela i do panka!
Pajacov zaključak:
– Dvadeset i prvi vek je baš nepredvidiv. Kako li će tek izgledati dvadeset i drugi?!

6.

Na pitanje: „Šta je iznad plafona?“, Pajaco ima spreman odgovor:
– Iznad plafona su krov i nebo. Ko ne veruje može da proveri tj. da se popne na krov, pa da se iz tog položaja uveri da je iznad njega nebo, a da on sedi na krovu.
Sad, glupo je sedeti na krovu, a i neudobno, ali zarad novog saznajnog procesa, isplati se.
Mada obratno nije moguće: sedeti na nebu i gledati krovove grada… sela…

(odlomak iz veće prozne celine)




One Response to Zoran Ilić: Smej se, Pajaco!

  1. Mislim da niko ne može lepše da se vrati, mislim nostalgičnije da zagudi o prošlosti od Pajaca, zato i jeste Kralj, Kralj Pajaca. Dobar ti je taj tonalitet, i samo gudi. A za plavuše, zaboravio si – grudi. šta je plavuša bez „vlikih grudi!“ A što se tiće plafona preporučujem divnu pesmu Nikole Šopa Krov i uopšte njegovu poeziju, posebno Astralije. A svi smo mi u stara dobra vremena u Z. u kampu svaku noć drugu j…




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *