Zdenka Feđver: Žal

ŽAL
Ni slutila nisam da sekira može izazvati toliko topline.
Izronila je iz ugla podruma. Malecka. Kao za dečju šaku. A nije.
Ja sam bila dete.
Tata je njom, sedeći na jednom panju, na drugom seckao drva. Isključivo za potpalu. On ga je zvao trešće. Moj zadatak bio je da što više tog trešća naslažem u naručje, a tata bi svoje naručje napunio krupnim komadima, ne obazirući se na ogromnu pletenu korpu, kupljenu baš za nošenje ogreva.
Onda smo uredno, u kuhinji, slagali unesena drva. On u sanduk, ja ispod peći.
Još se grejem

TRPILA
Kada god sam se spotakla i pala, a ustajala razbijenih kolena, mama je poljubila da prodje. Istom brzinom prolazile su i čvoruge, posekotine, zaustavljala se krv – i niko nije padao u nesvest.
Naučena da stegnem zube i odmah ustanem, bez obzira na jačinu bola i količinu suza u očima, naučila sam i da ne lelečem.
Sada me ubedjuju da imam visok prag bola.
Znam ko u životu bolje prolazi.

ŽMURE
„Mrvice! Ipi čapao sam te!“ – doplovio je kroz sumrak i dečju graju, usklik u moju sobu.
Sa blaženim osmejkom na licu otplovila sam u svoje žmurke i naša – Ipi čapa.
Nikada nisam razmišljala da li te reči imaju neki prevod, da li su to dve reči ili samo jedna… Za sve nas uvek su to bile dve reči i uvek su značile isto.
Otkrila sam onoga ko se sakrio i pre njega sam dotrčala do kuće, mesta gde sam žmurila, vičući: „Ipi čapa za mene.“ Ako je on bio brži, zna se, ipi čapa bilo je za njega.
Očigledno, ipičapanje traje.
Deset, devet, osam, sedam…
Ko se nije sakrio, magarac bio.

2 Responses to Zdenka Feđver: Žal

  1. Zdenka каже:

    Na kraju priče „Žal“ nedostaje rečenica – Još se grejem.
    Dopišite je sami. 🙂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.