Milovan Ćurčić: SINTETIČKA KNJIŽEVNA FORMA

(Miroljub Todorović, „Torba od vrbovog pruća“, Tardis, Beograd 2010.)

Kratka ili mini priča je žanr koji svoju punu afirmaciju doživljava u drugoj polovini dvadesetog veka. To je, možda, bila pomalo reakcija na veliku ekspanziju romana kao književnog oblika koji je u našem vremenu publika svesrdno prihvatila zapostavljajući i marginalizujući ostale oblike literarnog izražavanja. Prema mišljenju kritike, međutim, u kratkoj priči je moguće otkrivati ceo koloplet “imaginarnih svetova, koji su povezani jezikom u jednoj višoj univerzalno-simboličkoj ravni“. Za kritičara Mihajla Pantića “moderna kratka priča je oblikom i intonacijom vrlo raznovrsna, eksperimentalna, efektna, igriva, duhovita, zbijena, čak i sintetična književna forma, kratkoćom i pregnatnošću saobražena duhu modernih vremena.“
U knjizi Miroljuba Todorovića “Torba od vrbovog pruća“, u čijem podnaslovu čitamo “kratke priče, snovi, nađene priče i slike priče“ možemo uočiti sve ove osobine koje prema kritičaru Pantiću karakterišu kratku priču s tim što naš autor u svoju mini prozu unosi i neke značajne novine.
Poznato je da je Miroljub Todorović već više decenija promotor u učesnik neoavangarde u našoj sredini oličene u književno-umetničkom pokretu signalizmu. Svoja znanja i brojna inspirativna iskustva koja je stekao kao multimedijalni umetnik: konceptualna narativnost, vizuelno izražavanje, citatnost, performans, kolaž, on obilato koristi i u svojoj mini prozi. To se najpre vidi u njegovim slikama-pričama. One su načinjene u prepoznatljivom stilu ovog umetnika: fotografija, crtež, grafika okružene (obrađene) isečenim slovnim strukturama i najčešće tesno povezane sa verbalnim predloškom. U “Torbi od vrbovog pruća“, Todorović uvodi i jedan novi oblik kratke proze koji naziva nađena priča.
Ranije smo se u njegovom stvaralaštvu, posebno u knjigama, “Kiberno“ (1970), “Svinja je odličan plivač“ (1971) “Poklon-paket“ (1972), “Čorba od mozga“ (1982) susretali sa nečim što je pesnik u svojim manifestima definisao kao nađena poezija. Ovaj pojam i postupak podseća na rad dadaističkog, kasnije nadrealističkog umetnika Marsela Dišana. Dišan bi uzimao obične stvari iz svog okruženja i izlagao ih kao sopstvena umetnička dela. Samo uzimanje (izdvajanje) predmeta iz okoliša i unošenje u galerijski prostor smatralo se kreativnim činom. Sličan postupak Todorović primenjuje i u “Torbi od vrbovog pruća“.
Slikom-pričom i nađenom pričom otvara se jedna nova i drugačija dimenzija u kratkoj priči, pa ih možemo odrediti i kao svojevrsni doprinos signalizma inovativnom osvežavanju naše proze.
Zanimljivo je da u Todorovićevim kratkim pričama ima dosta elemenata fantastike u čemu, što je i razumljivo, prednjače snovi. Od takvih priča posebno se izdvajaju “Zgrada“, “Naselje“, “Knjiga“, “Riđokosa žena“, “NLO“ i “Novi čovek“.
Humorna nota, sa prizvukom ironije i groteske, najuočljivija je u nađenim pričama: “Kako dobiti muško dete?“, “Biskup i Lucija“, “Kako jesti ribe“, “Drama“, “Pesme i nužnici“, “Genijalni lovac na muve“, “Elektronski pas“ i “Uživaj buhu“.
Dobar deo Todorovićevih priča, posebno onih odasanjanih odnosi se na pisce i umetnike. Tako se u jednom snu susrećemo sa prznicom Milošem Crnjanskim. U “Malom zelenom jazavcu“ prepoznajemo Marka Ristića za koga su savremenici tvrdili da je imao veoma karakterističan i neprijatno kreštav glas po čemu ga sanjač i identifikuje u liku jazavca. U “Satiru“ je O. D. (Oskar Davičo) “veliki srpski pesnik i još veći ljubitelj ženskog sveta“ znan po svom neutaživom seksualnom nagonu, okvalifikovanom u medicinskom žargonu kao satirijaza, što je u priči (snu) veoma plastično prikazano. Dušan Matić odsanjan je u nekoj pariskoj kuli sa trećim, kristalnim okom na čelu, a Dučić u “podzemnom Beogradu“ gde sanjač i njegov kolega pisac, koji međusobno ne govore već četrdeset godina, tragaju za Dučićevim sinom, koji, kao što znamo, nije postojao.
U nađenim pričama susrećemo se još sa Dostojevskim i jednim njegovim pismom, čednim Blokom, sarkastičnim Ničeom iz “Zaratustre“, Foknerom koji nas uverava da je “umetnik biće koje podstiču demoni“, Beketom, mladim Geteom što se kliza na ledu zamrznute reke u ogrtaču svoje majke, Džojsom i njegovim seksualnim sanjarijama, hipohondričnim Gogoljem koji se plašio da ga živog ne sahrane, Lazom Kostićem i Danilom Kišom koji tvrdi da je pisanje “čin očajanja i beznađa“. Tu su još Nikola Tesla sa golubom, nezaobilazni skandalmen Salvador Dali i Leonardo da Vinči sa Mona Lizom čiji se tajanstveni osmeh u Todorovićevom snu pretvara u podrugljiv kez.
Pojedine priče iz “Torbe od vrbovog pruća“ mogu se svrstati u ono što su neki kritičari nazvali prozaidama – pesmama u prozi. U tim pričama došlo je do lirizacije proznog subjekta; tekst u sebi sadrži puno poetskog naboja sa metaforičkim prizvukom što je najuočljivije u “Noćnoj molitvi Ezre Paunda“, “Čuješ li kako zvoni jezik?“ i snu “Ljudi senke“.
“U Todorovićevoj knjizi, naglašava Dušan Stojković u pogovoru, sve postaje literatura. Uklanja se granica između doživljenog i napisanog. Sanjan je i odsanjan čitav život.“ Ovo je i razumljivo s obzirom na činjenicu da je većinu kratkih priča, snova i nađenih priča iz “Torbe od vrbovog pruća“ Todorović, kako je jednom izjavio, pronašao u svojim Dnevnicima.
Na nama ostaje da zaključimo da posle osvedočenog majstorstva koje Miroljub Todorović pokazuje u svojim brojnim, od kritičara veoma zapaženim i kritički valorizovanim zbirkama poezije, i u ovoj knjizi kratke proze on demonstrira izuzetnu veštinu i nadarenost u jednom dosta zahtevnom proznom obliku gde je osnovni cilj pripovedanja “sa što manje reči kazati što više“.

Napomena
Veliki broj priča iz knjige “Torba od vrbovog pruća“ objavljen je na blogu Prozaonline. Pored toga pojedine priče objavljene su još u sledećim časopisima: Bagdala, Dometi, Trag, Književne novine, Večernje novosti, Zlatna greda, Književni magazin, Naš trag, Savremenik, Akt, Srpski jug, Književni list, Naše stvaranje, Književni pregled i Letopis Matice srpske.

Beleška o autoru
Milovan Ćurčić rođen je 1955. godine u Studenici. Školovao se u Kniću i Kragujevcu. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu gde živi i radi. Glavni i odgovorni urednik je mesečnog lista “Dunavski venac“. Piše poeziju, prozu i bavi se publicistikom. Pored dve knjige poezije “Divlje pleme“ (1990) i “Carstvo balkansko“ (1995) objavio je više publicističkih dela.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *