Zoran Škiljević: Neoprošteno

Kažu da neviđenu privilegiju imaju oni što uspevaju da upamte i rastumače svoje snove, i da im nije potrebna bogzna kakva prozorljivost da bi uživali u toj blagodeti, koristeći ih kao orjentire, kao neku vrstu putokaza za život. Voleo bih da i sebe mogu da ubrojim u te srećnike, ali to, na žalost, nisam u prilici. Ja mnogo sanjam a upamtim tek ponešto, a i to malo što upamtim uglavnom je neupotrebljivo, iz toga se ništa iole smisleno ne može izvući, ili ja to pak ne umem.
Bilo kako bilo, protekle noći okupalo me je sto ledenih znojeva pošto sam dva puta bio likvidiran!

Prvo su me derviši, tobož izgoneći šejtana iz mene, isprobadali nekim igletinama svuda po telu, terali me da igram pipirevku po užarenom ugljevlju, onda me premazivali medom i mirišljavim smolama i polivali vinom, i, naposletku, bacili u kavez na milost i ne milost divljim zverima. Sledeći put sam bio nešto bolje sreće: smrt je došla savim nenadano. Dok sam bludničio sa vatrenim naložnicama slavnoga kalife Haruna El Rašida ukokali su me njegovi satrapi kao vašku, aplauzom u potiljak.
I sad ti budi pametan – snađi se u tom košmaru, a danas te čeka užasno težak dan. Kao i svakog jutra, čaka te gomila problema koji te pitaju kad ćeš napokon da odrasteš. Ustaj! Moraš skoknuti do Udruženja, naći tog dobričinu Miloja, tipa kojeg ti je plemenita Barbi posle žestoke svađe sa pretpostavljenima zbog otkaza kojim su te počistili iz redakcije, svesrdno preporučila. Dakle, nema vremena za lenčarenje: oblači se i uzimaj put pod noge. Trk!
Već sam na ulici. Otrežnjen i oblaporan, grad je već uveliko disao svojim čađavim plućima. Drhtim od studeni. Zapahnjuje me talasanje magluštine koja mi klizi u grlo i uvlači mi se u nozdrve, pokušavam da joj umaknem strmoglavljujući se ka tramvajskoj stanici. Usput, preslišavam se šta sve treba da kažem, da možda nešto ne propustim, da se ne obrukam, da ne ispadnem budala. Mučeći se, dakle, da savladam konfuziju u mojoj zbrkom ispunjenoj tintari, izbijam pred zgradu koju sam tražio, zdanje utopljeno u nepregledno gradsko sivilo oronulih višespratnica, koje nam se kradomice osmehivala diskretno osvetljenim kafeom smeštenim u prizemlju. Dakle, tu smo: Udruženje novinara.
Prekrstim se – sad nek mi je Bog upomoć. Promaknem pokraj portirnice kao pored turskog groblja, pa onda cika–caka stepeništem tražeći sekretarijat i dobričinu Miloja. Obigram tako i prvi i drugi i treći sprat, prešpartam celu zgradu i uzduž i popreko, i neveseo, sav uznojen vratim se na početak. Sve je mirisalo na neuspeh: gde sam bio, nigde, šta sam radio, ništa. Ne našavši, dakle, ni Miloja ni sekretarijat u jednom trenutku došlo mi je da sednem i pošteno isplačem svoju karmu. No, posle kraćeg predaha, nastavljam da tabanam pustim paučinom prošaranim hodnicima nagriženim čamotinjom. Prati me kameni pogled oronulih zidova koji odišu depresijom. Na svakom koraku vidim samo uzaludnost i besmisao, kao da sam omaškom poljubio kazamat ili morodohijum. Kao da se neko gadno našalio sa nama novinarima, pomislim. Može li se iko osećati slobodnim u ovako otužno otuđenom prostoru? Ako su nadležni hteli da naprave budale od nas smestivši nam Udruženje u ovu apsanu, uspeli su, pošteno su nas namagarčili. Ne odustajem. Idem od vrata do vrata. Zastajkujem. Kucam. Osluškujem. Škripucavo klepetanje pisaće mašine (prepoznajem „Olimpiju“) odzvanjalo je kao da je gluvo doba noći. Odzvanjalo pa umuklo. Kuda sad? Nigde. Ponovo na početak.
I konačno, posle više od pola sata tumaranja, evo me pred masivnim vratima od prvoklasne hrastovine vidno nagriženim patinom vremena i nemara. Vratima na kojim je nekad verovatno i pisalo SEKRETARIJAT a sad ne piše ništa, stoji samo nevešto nalepljena sličica neke obnažene uspijuše. Šta ću, zakucam. Zakucam ponovo. Pa još jednom i još jednom. Ali ne bi odgovora. Izgibivši strpljenje, cimnem vrata i, kročivši u brlog koji bi samo u šali mogli nazvati kancelarijom, zateknem omalenog trbušastog starkelju i nalik na plast sena žensku osobu srednjih godina, gde, skrajnuti i od sebe i od sveta, kunjaju sveušesnaet; ona zavaljena u nekakvo trošno kanabe a on šćućuren do nje, bludnički zavaljene glave u njeno krilo. Maršala! Nije mi padalo na pamet da čekam da se okonča ovaj onirički krešendo. Prodrmam starog: „Miloje! Miloje!…“
„Daaaaaaaaaa“, oglasi se starkelja zevajući u mene kao da sam sa onoga sveta došao. „Aaaaa, kojim dobrom?“, upita me i ne čekajući na odgovor đipnu na noge lagane i stade se razgibavati.
Svaka čast čiča, tako se razbuđuje. Sačekam da smesti guzicu na ono isto kanabe ali zahvaljujući mom prisustvu mogavši samo da nariče za malopređašnjom udobnošću, a potom mu ispričam u kratkim crtama sve.
I kako sam više pukim slučajem nego srećom dobio zaposlenje u „Gradskom žurnalu“, i kako se od nas dvadesetak u redakciji baš meni, jadničku, zalomilo da pravim reportaže o elitnim mestima za noćno ludovanje pa tim povodom i da se nađem na spektakularnom otvaranju najglamuroznije diskoteke u gradu, kluba „Ekstazi“; i kako sam bio čvrsto uveren da sam obavio dobar posao i kako se svima u redakciji dopalo to što sam uradio, i kako sam jedva čekao da reportaža bude i objavljena, i kako se umalo nisam izvrnuo kada su me umesto lovorikama zakitili rešenjem o suspenziji, a ubrzo usledilo i novo rešenje – otkaz. Ej, čoveče, dali su mi nogom u dupe samo zato što sam za šmizlu koja je vlasnik tog obesnog ćumeza, pored ostalog, lanuo i to da je „svojom vrišteći pohotljivom seksepilnošću zablesavila svu prisutnu muškost, uključujući i moju malenkost“. Nisam budala znao da je ta šmizla ćerka–mezimica nekog budže koji je, da zlo bude veće, još i intimus sa mojim posranim direktorom. Neki u redakciji su to znali a ćutali su, i smejuljili se krišom. I tako ja ispadoh magarac.
„Auuuuuuu, pa gde baš po njemu da opališ, crni sine“, zakuka starkelja preneraženo. „Auuuuuuu, i to baš sad u vreme reizbora?!“
„Aman, čoveče, nismo se izgleda dobro razumeli. Nisam opalio po njemu nego po njegovoj ćerci– mezimici“, kažem mu ja, ali slaba vajda, nastavlja on po svom.
„Auuuuuuu, pa gde baš po njemu, on je predsednikov čovek, čoveče!“
Moram opet da ga prekinem: „Predsednikov čovek, čudna mi čuda, pa zar svi mi na ovaj ili na onaj način nismo predsednikovi ljudi?“
„Auuuuuuuuuuu, čim tako slabo kapiraš bojim se, sinko, da novinarstvo nije za tebe!“, posekao me je kao mačem da bi, potom, dolio sebi ko zna kad skuvanu kaficu i umudrio se kao pandur pred ukrštenicom. A ni za sto godina mu ne bi palo na pamet da me ponudi nekakvim sedalom, kakvih sto, ni za hiljadu.
„Kakva su moja prava“, upitam ga bez okolišanja, ne dajući mu da predahne. „Šta mogu da očekujem od vas?“
„Što se mene tiče ja bih ti vrlo rado pomogao i to, da budem iskren, ponajviše zbog one vaše sindikalke, Barbike. Kako su joj lepe grudi, sočne, baš sočne, pa još i onako lepo svođene, uh! Zaista bih ti pomogao da mogu, ali, vidiš valjda i sam, viša sila je u pitanju. Aaaaaaa“, zakolutavši očima izvio je glavu put neba, „imaš li ti možda nekoga gore?“
Tu smo dakle, znači da ne uobražavam mnogo, kakva strukovna prava, kolegijalnost, solidarnost, trice i kučine; zašto bi on ili bilo ko drugi, pa makar bio i ne znam kako plaćen za to, bio dužan da me zaštiti od samovolje direktora ako nemam nekoga gore. Da imam, ne bih, slepče, kod tebe ni dolazio! Pitajući se ima li uopšte smisla zamajavati se sa ovim zgubidanom, prisetih se da mi je i moj stari onomad natuko nešto slično. „Nuto genija! Nećeš da budeš podoban a hoćeš da budeš novinar. E, ne moreš me ubediti da si pametan, pa da ti svi sveci sa neba čitaju!“ Uvek je imao buljuke istomošljenika. Uvek.
„Najviše što bi kao Udruženje mogli da uradimo“, oglasio se ponovo Miloje, „to je da uputimo protest protiv tvoje suspenzije“.
„Ma kakva suspenzija, čoveče, šutnuli su me!“
„Sam si kriv, što nisi prato tračeve. Ako hoćeš da budeš novinar moraš da pratiš tračeve, pre svega tračeve.“
„ Hoću ubuduće, svečano se zaklinjem da hoću ali daj da vidimo šta sad, čoveče.“
„Znaš šta, ako bi stvar bila dobro podmazana mislim od konkurencije, uz malo sreće možda bi nešto još i moglo da se uradi. Možeš li ti da uđeš u zgradu Žurnala?“
„Naravno da mogu.“
„E ovako ćemo onda.“ Najednom je živnuo, počeo da trlja ruke i da se oblizuje. „Uđi lepo u zgradu, promuvaj se malo po redakciji tek da ne budeš sumnjiv a onda se zabarikadiraj u jednoj od kancelarija. Vidi samo da kancelarija obavezno gleda na ulicu, to je znaš zbog raje koju ćemo onda da okupimo. Razglasićemo na sva zvona da štrajkuješ glađu. Mi ćemo se angažovati na obaveštavanju javnosti i naše i belosvetske a ti, ti ni za živu glavu ne smeš da prestaneš sa gladovanjem dok ti mi ne kažemo!“
Hvala ti, prijatelju. Ne možeš ni da zamisliš kako bi me napljuvali oni lajavci iz Informativne. Kao da već vidim pred sobom naslove tipa „Štrajkuje glađu ljušti pomorandžu“ ili „Štajkuje glađu bananama“, a čim bi završili sa takvom, bezbroj puta već oprobanom artiljerijskom pripremom, usledio bi frontalni napad u vidu nasilnog izbacivanja na ulicu podrazumevajući i za takve prilike neizostavno sledovanje batina. „More mani se ćorava posla“, kažem mu, „nego smisli, ako ikako možeš, nešto pametnije.“
Uvidevši da mu je propala dobitna kombinacija, sneveselio se sad i Miloje, ćuti i gricka nokte. Plast sena se u međuvremenu promeškoljio, zevnuo dva-triput i nastavio da hrče. No, ipak, mada posle gotovo petominutnog ćutanja, zausti on ponovo:
„Dobro, ako nećeš to, obrati se onda novoosnovanoj nezavisnoj interesnoj asocijaciji SEDMA SILA. Čini mi se da su baš za danas zakazali sesiju, evo, samo da proverim.“
Usledila je premetačina. Izmuvao je sav kupus sa stolova, gnjurio u tašnu i po fiokama, rondao po fasciklama i registratorima da bi, napokon, pronašao izgužvanu pozivnicu, i to u kanti za smeće.
„Evo, da, za danas u podne. Izloži im svoj problem pa ako oni mogu…“
„E, pa uzdravlje onda, stari, odoh ja.“
„A zašto jednostavno ne potražiš drugi posao“, čuo sam kako dovikuje za mnom. „Zašto ne okušaš sreću u nekom od partijskih listova – oni sve primaju?“
Da,da. I šta da im napišem, kako da im se predstavim? Najbolje da dam oglas da tražim posao u nekom od partijskih listova. „Prodajem maglu. Radim i prekovremeno za iste pare.“ Hvala lepo. Ajmo mi bolje na tu, kako onaj reče „sesiju“. Da vidimo i to čudo. Ako, u ovako košmarno ludoj zbilji, kao što je naša, nešto uopšte može biti čudo.
Ostavivši za sobom dva uzasopna legitimisanja od strane murjana, laktanje, provokacije i psovke namasturbiranih na sve što im se nađe u vidnom polju dok šipče trotoarom, onda polivanje mineralnom vodom i pljuvanje sa nečije šugave terase, i nehotično uplitanje u makljažu na pešačkom prelazu – u strogom sam centru grada, tačnije na Terazijama.
Saleću me uparađeni izlozi, šarene laže i nakinđurene prodavačice. I neizbežne tange. Čim zađeš u grad, gde god da se okreneš, u kom god smeru da pođeš, bilo jutro bilo veče, bilo leto bila zima, samo što ti oči ne izbiju. Ono malo makar prividno srećnog i uređenog sveta što su moje oči videle, daje mi za pravo da primetim da su evropljanke maestralno savladale veštinu uskakanja u tange. Kada se ukalupe u njih istog časa i zaborave šta imaju na sebi. Zato, kad beograđanka zategne praćku, mora da vrišti cela ulica. Doduše, možda ja samo ne shvatam da u tome i jeste draž, uostalom šta Evropa zna šta su tange.
Držim sredinu ulice. Izbegavam izloge. Tu sigurno neću naći društvo za moje šupljikave džepove.
Gazim po asfaltu kao po bajonetima. Vučem se kao iznureno pseto. Nema dileme: premda u punoj snazi i, što bi se reklo, u najboljim godinama, jesen se već uveliko počela useljavati u moje zglobove. Jesen, i život bez smisla…
Napredujem prema zadatom odredištu, prema sesiji. Ulučim priliku da bacim oko na tezge razvašerene po trotoatrima, pešačkim stazama i podzemnim prolazima. Pročeprkam po silesiji dnevnih i stranačkih listova, biltena, žurnala, almanaha, domaćih i stranih revija i knjiga i kojekakvih još drangulija. Ima tu zaista svega i svačega, pa ko šta voli nek izvoli.
Ja sam izvoleo „Veliku Stradiju“ i, naravno, zavrnuo se.
I ako sam. Tako mi, budali, i treba kada mi je odlučujući faktor pri kupovini bila grlatost kolportera. Da se razumemo, najmanje mi je žao novca, mada mi je sad kada sam ostao bez posla, svaki dinar itekako važan. Jebeš lovu. Kada se suočite sa takvom provalom stupidnosti i banalnosti, suočite sa sto i više stranica etabliranog stranačkog idiotizma, ništa vam drugo i ne može biti važno, samo da što pre stignete do prvog kontejnera za smeće. Ničeg živog osim infantilnih hvalospeva jednoj uvaženoj liderskoj njušci, pa je svaki još i začinjen transparentnim šarmom te njuške. Te lider u skupštini, te pred skupštinom, te na pijaci, te pred ringišpilom, te u kokošinjcu, te na utakmici, te u cirkusu, u domu staraca, pa na pecanju. Koliko sličica toliko i stranica, koliko stranica toliko i panegirika, a u sredini poster. Možete misliti – lider u prirodnoj veličini!
Zbilja otužno, zar ne? A onaj pametnjaković me loži da okušam sreću u nekom od partijskih listova. Ni mrtav! Ni mrtav! Ako su drugi ikoliko nalik na ovaj, a sva je prilika da „Stradija“ nije izuzetak, glupo je zavaravati se, onda tu nema pomoći: treba što pre upriličiti opelo našoj esnafskoj samosvesti i građanskoj razboritosti. Međutim, poraznije od svega je što to čega bi se svako pametan postideo i pogledati, ide kao ludo, da kupuju – kao što sam i ja – kao omađijani.
Ispred Doma – frka. Okupio se silan svet, kao da nešto dele džabe. Mlataraju rukama i reže jedni na druge. Ili sam ja jeo bunike ili se ovi naganjaju ko će koga da uzjaši, pomislim. Prišavši im bliže, ukapiram da nije u pitanju obest već nečija neslana šala. Na ulazu u salu stoje gologlavi bulterijeri u kožnim jaknama, izričiti su: možete da uđete na sesiju samo ako kupite bedž. Uvaljuju nam bedževe (žute dukate sa đerdanom plavih zvezdica) i maglu, lova kao ide za pomoć demokratskim inicijativama. Nije nego. S pravom su ljudi ogorčeni. Nigde više ne možeš kročiti a da ne utrefiš neki belaj. Ne pristajući na ovako perverznu otimačinu, koškaju se s nadobudnim haračlijama, tu i tamo padne i koja ćuška, ruže i bandu žutu, i bandu crvenu, i pluralizam i tranziciju, i još koješta. Ali, naposletku ipak popuštaju. Jedan po jedan, vade novac, i ulaze. Izvadio sam, naravno, i ja koliko je trebalo, i nakačio bedž.
Ušavši napokon u salu, imao sam šta da vidim: parter je već bio dupke pun, balkon takođe, mesta ima samo tik do bine. Šta je–tu je, kažem sebi, ako ništa drugo, barem me oni sa balkona neće zaseravati semenkama. Nije mi zasmetalo čak ni to što sam morao da stojim, nije mi prvi put, više mi je bilo muka što od zapare i duvanskog dima gotovo da se nije moglo disati. Osvrnem se oko sebe, neke prepoznajem, neke ne, neke sam maločas video, neke nisam. Većinom blese okolo kao i ja, ostali ćućore njušeći se kao pudlice. Među njima, uočavam i neke viđene face, krem krema novinarske profesije. One, međutim, u paničnoj poteri za odrazom sopstvene sveprisutnosti, ne uočavaju nikoga. Tek onda – mada se sve tu pred mojim očima dešavalo – uklavirim da je sesija već uveliko bila počela.
Govornici se ređaju jedan za drugim a atmosfera u sali, iz minuta u minut, postaje sve zapaljivija. I, pri tom, ne štede glasne žice, reže na nekog tipa koji se kočoperio u prvom redu. Nisam mogao da ga snimim, zaklanjao je lice rukama da ga ovi drekavci sa govornice ne bi zapljuvali. Koliko ih je bio ražestio, moglo se očekivati da će svakoga trena neko i nasrnuti na njega. U tome je prednjačio jedan uvaženi kritičar i političar. Đavolski uzrujan i, reklo bi se, dobro nakresan, pretio mu je ognjem i mačem, paklom i lomačom, pominjući mu uspot i oca i mater i sestru i svastiku. Vidim šta je po sredi, nagrabusio uvodničar, nisu naručili takvo uvodno slovo. Ako je zaslužio i neka je, ali, da li je zaslužio? Upitam ove bliže meni o kome je reč, ali ne znaju da mi kažu. „I oni su“, rekoše, „danas okasnili“. „Za kog boga onda toliko larmate?“, progunđao sam onako više za sebe. „Zato što smo ostali bez posla, konju!“, odbrusio mi je neko, nisam video ko.
Najednom, salom promače gromovit uzdah a potom se razlegoše zvižduci, kao da je promašen penal na večitom derbiju. Prepoznajem ga.Govornici se približava siva eminencija državnih i paradržavnih medija, uvaženi profa od žurnalistike Veselin Krkela. Hulja. Dva pusta sata me je cedio pred prepunim amfiteatrom, i to samo zato što su svi znali da se meni nije dopadalo to što se njemu dopada jedna apsolventkinja kojoj je obećavano mesto asistenta a koja je slučajno bila moja devojka. Bila pa više nije a nije postala ni asistent, premda je bila student generacije i da bi joj, kao takvoj, to zvanje po prirodi stvari i sledovalo, već je, izgubivši strpljenje, veru i nadu da će se ova zemlja konačno upristojiti, promenila zemlju. Izabrala je Kanadu, odnosno Kanada je izabrala nju, kao što je i ovaj nitkov izabrao drugu apsolventkinju za asistenta, spremniju da kroz život ide raširenih butina. No, da vidimo šta će sad, s čime će pred Miloša i ove što hoće živog da ga oderu. Na trenutak, stišala se bura u Sali. Prigrlio je mikrofon.
– Urazumite se, ljudi! Šta ste zapenili? – odlučno i samouvereno započeo je svoju besedu. – Evo, ako je o informativnom programu reč, sve je jasno. Vesti naprosto moraju biti na takav način koncipirane i tako intonirane da njihovim dejstvom bude ili potvrđena ili osporena vrednosna orjentacija a samim tim i političko opredeljenje auditorijuma.
– Izdajicoooo! Pederuuuu! Uvlakušooooo! Uaaaaaaa! Uaaaaaaa…! – urlali su njegovi brojni oponenti, u isti mah praveći nesnosnu buku dobujući nogama o pod. Sa balkona se uglavnom zviždalo. Ali on se nije dao omesti.
– Svaka informacija mora biti začinjena sugestijom spikera, da se ne bi otrgla i otperjala u neželjenom pravcu. Pravi efekat će biti postignut samo ukoliko svaki gledalac poveruje da je ta informacija–sugestija upućena njemu. Upravo njemu. Njemu i nikome više!
– Smraduuuuu! Protuvooooo! Uaaaaaa! Uaaaaaa! Usta ti se zavrat iskrenula! Uaaaaaa! Uaaaaaaa! Uaaaaaaaaaaaa…!
– Aman, ljudi, stavite se u poziciju pojedinca, prosečnog konzumenta televizijskog programa. Informacije će imati katarzično dejstvo na njegovu psihu samo ako konstantno i u dužem vremenskom periodu budu potvrđivale njegova uverenja i njegove vrednosne sudove. Znate već ono: samo neka sam ja u pravu a sve drugo će se već nekako rešiti!
– Uaaaaa! Uaaaaaa! Uaaaaaaaa! Uaaaaaaaaaaaa…!
– Uzmite se u pamet, gospodo. Ako informaciju ne ponudite konzumentima na pravi način, ako je ne stavite u funkciju pojedinca radi interesa zajednice, kad tad će se okrenuti protiv vas koji je poštate u etar, šta god vi mislili o tome!
Gospodi je, međutim, prekipelo. Raspali po njemu svim i svačim, upaljačima, privescima, bedževima, novčićima. Na šta im je doista smelo, manevrišući levo–desno, gore–dole, da ne bude pogođen, uzvraćao prezrivim, očito dobro uvežbanim osmehom. Najednom, izbi iz mase jedan od onih ošišanim harač–terijera, brže–bolje skoči za govornicu, pa školski odrađenim krošeom obori kočopernog profesora. Za to svoje junaštvo pošteno je nagrađen aplauzom na otvorenoj sceni. Potom đipnu za govornicu. Zagrmeo je u mikrofon, činilo se da će popucati zvučnici:
– Braćo i sestre, upravo smo obavešteni da je u sali podmetnuta bomba. Ne pravite paniku! Miiiiiiiiiiir! Dve su maločas otkrivene tu preko puta, u bioskopu „Balkan“. Majku li im teroristilčku!
Kao da je pukao grom. Prvo nastade muk, a onda, kao po komandi, pojuriše svi prema izlazu iz sale. Bezglavo, navrat–nanos, kršeći sve pred sobom kao da beže od cunamija. Pojurim, naravno, i ja, i, trapav kakvog me je bog dao, posle svega nekoliko koraka, zviznem nosom u prašinu. Zviznulo je za mnom još dvoje, troje, četvoro. Nemajući kud, ošamućeni, bauljali smo po patosu kao pijanci dok su drugi grabili preko nas kao da ne postojimo. A najžešće su kidisale napirlitane gospođe, vrišteći da se sve prolamalo. „Čekajte, čekajte, ako boga znate!“, zaurlao sam, braneći lice rukama od onih avetinja, da me ne bi unakazile štiklama. Urlao sam, ali šta je vredelo. Kada strah potpraši guzice tu reči ne pomažu, samo spretne i brze nogice. I naklonost proviđenja.
Mogao sam da odahnem tek pošto mi je konačno pošlo za rukom da se pridignem, i to tek kada se sve stišalo, kada je sala bila gotovo ispražnjena. Imao sam zaista ludu sreću, da je stampedo kojim slučajem potrajao malo duže, zasigurno ne bih ostao u komadu. Ovako, sam samo malo bio ugruvan. A bomba se još nije oglasila.
Oglasio se zato onaj gad Krkela, odnekud iskrsavši preda me. Ugledavši ga, više sam bio začuđen nego obradovan što onaj ručni rad nije ostavio traga na njegovim kvarcovanim obrazima. Nešto u njegovom pogledu govorilo mi je da me nije prepoznao.
„Jeste li čitavi?“, upita me cinično se smejuljeći.
„Valjda“, odbrusim mu, nastavljajući da stresam prašinu sa sebe.
„E, pošto jeste“, nastavio je, „prenesite onda uvaženim kolegama da sam ih ovo ja namagarčio. A, recite im još i ovo, slobodno im recite da je njihovo ponašanje bilo i više nego predvidivo, i da se nisu usrali zbog bombe nego zbog sopostvenog kukavičluka.“
„Jebala te bomba da te jebe“, suknuh nekontrolisano. „Umalo mi kičmu nisu slomili!“
Ali gad je već bio uhvatio tutanj.

* * *

No, to je uistinu bio samo početak mog hoda po mukama, moje odiseje po ništavilu. Vođen nevidljivom rukom proviđenja, pokušavajući da promenim sopstveni metabolizam, da se od fantaste i melanholika preobrazim u pregaoca i entuzijastu, prošao sam i kroz pakao i kroz čistilište nemaštine i besperpektivnosti. Na svojoj koži osetio svu veličinu bede važnih nasmejanih lica koja gledaju kroz vas dok ih vučete za rukav, sve Skile i Haribde nepotizma, samovlašća, birokratske osionosti i korupcije. Ali od posla, naravno, ništa, a i još uvek sam pomalo fantasta.
No, slučaj je hteo da mi bude upriličen susret – face to face – i to ni sa kim drugim do sa onom famoznom šmizlom, gospodaricom „Ekstazija“. Tim čudnim i raskalašnim bićem koje je vragolijom sudbine postalo moj udes, moja kob. Slučaj? Još uvek se pitam nije li bio neizbežan?
Uvidevši da u ovoj smutnoj i okrutnoj halabuci u kojoj svaki presedan preko noći postaje pravilo, nema mesta za malodušne i neprilagodljive, pridružio sam se golemoj armiji tezgaroša. Morao sam. Bilo je – ili to ili skapaj. Prodavao, odnosno preprodavao sam sve i svašta, a od polovine decembra najbolje su išli ukrasi za jelke i mali čokoladni dedamrazići.
I tako, tezgareći uglavnom po centru grada, tamo gde kažu da ima najviše gospode, jedne za decembar neverovatno tople i prijatne večeri, čini mi se baš uoči Svetoga Nikole, okušao sam sreću na Slaviji, pred „McDonaldsom“.
„Ukrasi za jelke, ukrasi za jelke, dedamrazići, dedamrazići…“ , izvikivao sam mameći prolaznike da ostave neku paru. Kad ono, evo ti nje. Izišavši iz svog bordo-metalik „Pajera“, ustremila se pravo ka meni. U očima joj vatromet. Ispod raskopčanog glanc novog kožnog mantila, sevaju butine. Pomislim, možda mene traži? Ipak ne. Prišavši mi, zgrabila je jednog dedamrazića i smazala ga u momentu.
„Mmmm, ovo i nije tako loše. Koliko?“, obratila mi se otvarajući novčanik.
„Kuća časti“, uzvratim bez razmišljanja ne skidajući pogled s nje. Ili, tačnije rečeno, bleseći u nju kao telac. Što joj očito nije promaklo, čak bi se moglo reći da ju je na neki način i zabavljalo, jer neprestance me je pržila svojim plamenim pogledom.
Aleluja! Da li ona uopšte zna s kim ima čast, zapitam se. Ima li pojma o tome u kavoj smo nas dvoje karmičkoj vezi? Možda ima, možda će se setiti? možda će me prepoznati? šta onda?
„Lepo od tebe. Ali meni treba sto kom“, rekla je.
„Sto?!“, razrogačim se.
„Najmanje sto. Znaš, pravim neku feštu za novaka.“
„Kako vi kažete. Dva za evro i vaši su.“
„Okej. Pomozi mi samo do auta.“
Onda je na mene došao red da kažem: „Okej.“
Rečeno–učinjeno.
I, dok su se dadamrazići zadovoljno smeškali sa zadnjeg sedišta njenoga „Pajera“, ili se to pak meni, srećnom zbog spasonosnih pedeset evrića u džepu, samo činilo, opet me je zaskočila. Doduše, ovaj put pokazujući i zeru boljeg dela sebe, nepatvorenog glamuroznom maskom spoljašnosti. Ali samo zeru. Naime, uzela je jednog dedamrazića i pružila mi ga rekavši da smo sad kvit. Ne, dušo moja, ti i ja nikada nećemo biti kvit, pomislim da joj kažem, ali, ipak ne. Procedim više smušeno nego snishodljivo:
„Od kad sam vas ugledao pitam se kako je onaj skot iz Žurnala mogao da natruni o vama onakve gadarije?“
Trgla se kao da sam je ubo iglom u zadnjicu, da bi se, potom, narogušila na mene kao da sam baš ja taj skot.
„Sreća njegova pa su ga na vreme šutnuli inače oštrila sam se da ga nađem i da mu vežem muda u mašnicu. Jednom sam zato i banula u redakciju, ali već je bio popušio. Kažem ti: sreća njegova, mada ni sad nije kasno!“
Izgovorivši to, zdimila je poput nemani ostavivši me tamo zblanutog. Dugo sam, potom, gledao za tragom njenog iščezlog „Pajera“. Stisnutih nogu, razume se. Što je sigurno, sigurno je.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *