(Planetarni vidici signalizma, Priredio Milivoje Pavlović, Megatrend univerzitet, Beograd, 2010)
Planetarni, umetnički pokret signalizam traje evo već četrdeset godina. Iako su avangardni pokreti i pravci bili nalik na štapine koji brzo planu i nestanu, on istrajava. Društvo bi – po trajanju – jedino nadrealizam mogao da mu pravi. Nadrealizam je opstajao zahvaljujući vođi pokreta Andre Bretonu koji je – poput neprikosnovenog pape – vodio svoj literarni brod neprestano iskrcavajući i kažnjavajući svoje sledbenike i, u isti mah, jednako neprestano pribavljajući nove. To, se dešava i sa našim signalizmom. Njegov Breton je vođa pokreta Miroljub Todorović. I njega napuštaju oni koje avangardizam počinje da umara te nisu u stanju da ga prate, a da on sam – iako izvrstan polemičar i nimalo blag prema onima koji se na signalizam obruše – nikoga ne isteruje iz signalističke šume.
Do sada je štampan popriličan broj zbornika o signalizmu. Nije zgorega navesti njihove naslove: Signalizam – avangardni stvaralački pokret (1984), Signalizam u svetu (1984), Signalistička utopija (2002), Glasnici planetarnog – vizije signalizma (2003), Signalizam – umetnost trećeg milenijuma (2003), Razmišljajte o signalizmu / Think about Signalism (2004), Vreme signalizma / The Times of Signalism (2006), Demon signalizma (2007). Signalizam kao pokret, odnosno njegov začetnik i vođa Miroljub Todorović, vode računa o sebi i ostavljaju tragove u vremenu za budućnost koja će doći i koja će signalizam i samog Todorovića nesumnjivo prihvatiti kao književnu činjenicu koja je obeležila vreme u kojem je postojala i koja nastavlja da traje u vremenima koja pristižu i koja će i u dalekoj budućnosti pristizati.
Planetarni vidici signalizma imaju zadatak da obeleže četrdesetogodišnjicu ovog pokreta. Otvara ih tekst nalik na enciklopedijsku odrednicu priređivača Milivoja Pavlovića „Srbija i svet: četiri decenije signalizma (1969 – 2009)“. U njemu Pavlović iznosi osnovne podatke o signalizmu kao „nezaobilaznoj planetarnoj činjenici“ (str. 2) koji nas „u svetu predstavlja kao narod sa kulturom, a ne samo sa istorijom“ (3). Neprestano nas valja podsećati (narod smo kratkog pamćenja) kako su veliki nadrealisti Oskar Davičo i Ljubiša Jocić završili kao signalisti. Mora se samo blago korigovati tvrdnja Milivoja Pavlovića po kojoj „Tek pojavom signalističkog neoavangardnog pokreta srpska kultura iznela je na svetsku trpezu duha jednu naglašeno samorodnu, sveobuhvatnu i produktivnu umetničku ideju“ (2). Pre signalizma, učinio je to, ne ipak iz Francuske uvezen naš nadrealizam, već zenitizam samosvojnog Ljubomira Micića, i dalje – i posle reprinta časopisa Zenit i propratnih tekstova o ovom književnom pokretu – sasvim nezasluženo skrajnut.
Kao i u ranijim zbornicima, i u ovom je nekoliko priloga stranih autora. Oni nam na pravi način svedoče o tome koliko je signalizam prihvaćen unutar opšte književnosti i koliko je tačna tvrdnja, lansirana pre izvesnog broja godina i uneta u sam naslov zbornika, po kojoj je on planetarna umetnost.
Džon Held iz San Franciska zastupljen je zanimljivim i jezgrovitim tekstom „Mejl-art i signalizam“ (sa engleskog ga je preveo Slobodan Škerović). Pisac koji ne zaboravlja kako je Miroljub Todorović „učestvovao na više od pet stotina izložbi mejl-arta“ (10) i konstatuje kako je majl-art uspeo da ne bude nalik na jednu u nizu, mnogo ranijih, dadaističkih aktivnosti, polazi od sledećih osnovnih teza: „Mejl-art je izbegao da postane umetnička igračka i postao je polazište novih kulturnih strategija“ (9) i „Signalizam je pokušao da pomakne vizuelnu poeziju od književnog ka naučnom“ (10).
Dmitrij Bulatov iz Kalinjingrada ima esej „O principima korelacije kulturnih kodova na primerima signalizma i međunarodne kulturne mreže“ (sa ruskog ga je preveo Mitar Popović). Iako je tekst tako naslovljen, prvo se govori o Međunarodnoj kulturnoj mreži, a zatim o signalizmu. Prva je, najpre, izvršila (mnogo uspešnije i sveobuhvatnije od dadaizma u dvadesetim i Fluksusa u šezdesetim godinama prošloga veka) „decentralizaciju književnog i umetničkog života“ (14) posredstvom sredstava masovne komunikacije. Potom je omogućila daleko usavršenije i preciznije „čuvanje“, posle njihova stvaranja, novih umetničkih saopštenja. Konačno, „u pojavi Međunarodne kulturne mreže mi imamo VEŠTAČKI INTELEKT, mi ga prosto nismo jasno prepoznali“ (15). „Naučnu osnovu“ signalizma čine „filozofija logičkog pozitivizma, analitička filozofija i strukturalizam, poststrukturalizam, lingvistika i razne teorije informacija“ (16). Bulatov dodaje: „Ono što smo navikli da smatramo aktom neposrednog, čisto vizuelnog poimanja (stih, poetski tekst), otkriva se u delima signalizma kao iluzija, verbalna mistifikacija, otkrivajući nam na taj način pristup mehanizmima manipulisanja svešću čitalaca (gledaoca)“ (16-17). Signalizam živi i realizuje paradoks po kojem se savremena poezija, iako ostaje u granicama jezičke forme, uspeva osloboditi „jezičkog načina postojanja“ (17). Centralan pesnički „postupak“ signalizma je „strategija transponovanja“ koja „sastoji se u ukidanju estetske distance između prenesenih (transponovanih) iz drugih oblasti (matematike, statistike itd.) poetskih elemenata i regularne `jedinice` poezije (reči, slova, grafičkih polja, pasusa, praznine itd.) u svojevrsnom `kratkom spoju` emocija kojima bi unapred izrečena umetnička namera samo smetala“ (19). Takvi metodi transponovanja „do te mere zbližavaju uzrok i posledicu da nam daju pravo da govorimo o nekim shemama narušavanja dosledne logike koju su razvili vekovi tradicionalne literature i umetnosti“ (19). Konačna posledica „razrušavanje“ je Ja.
Danijel Daligan iz Pariza predstavljen je kratkim tekstom „Signalizam i pansemiotika“ (sa francuskog ga je preveo Gradimir Đurović). Po njemu, slično pansemiotici, „signalizam je poezija koja se afirmiše izvan subjektivnosti, poezija materije i energije“ i on se „kosmosom bavi kao nekom vrstom aritmetike u kojoj je znak pre svega matematički, još pre nego što postaje materijalizovan i estetski“ (57). U pansemiotici, iako i ona „funkcioniše na bazi aritmetike“, međutim, „znak nije obavezno matematički“ (57).
Mateo Dambrozio, sa Univerziteta Harvard, u „Novom interlingvističkom ključu“, smatra kako se signalizam, koji ne priznaje granice i osvaja i teatar i grafiku i muziku, „približava konceptualnoj umetnosti“. Signalistička poezija jeste „totalna poezija“ i ona zahteva „nove“ čitaoce sposobne da se sa njom uhvate u koštac (61). Ona je, po Todoroviću, „iznad svih ostalih umetnosti, pa čak i iznad društvene komunikacije“ (63).
Najkraći test u knjizi, donet i na izvornom japanskom jeziku i na engleskom, napisan 2007. godine, „Manifest signalizma“ napisao je Keiči Nakamura iz Tokija i donosimo ga iscela: „Mi ćemo sada nešto objaviti. Mislim da je sada vreme SIGNALIZMA. Karel Tajge je u proleće 1923. stvorio koncept `POETIZAM`. Rekao je da se moderna slika može čitati kao pesma, a pesma se može čitati kao moderna slika. Šta je to Moderna Slika? Na primer, sada je to signal. SIGNAL može da predstavlja Modernu Sliku. Dakle, SIGNAL jeste snažna slika Modernog. SIGNAL je pesma. Moramo biti SIGNALISTI!“
Domaći autori pozabavili su se nekolikim do sada uglavnom zanemarenim aspektima kada je o proučavanju signalizma reč. Njihovi tekstovi uglavnom su duži i pisani su sa ambicijom da se obrađivana tema istraži što je moguće iscrpnije.
Dragan Latinčić autor je zanimljivog rada „Zvuk u poeziji signalizma“. Pre nego što navede antologijske primere za prisustvo zvuka u klasičnim pesničkim formama, signalističkim zvučnim i konkretnim, foničkim i gestualnim pesmama Miroljuba Todorovića, Latinčić ispisuje „ključnu“ rečenicu svoga priloga: „Zvuk u stvaralaštvu Miroljuba Todorovića je imaginaran, nečujan, skriven, iščekivan, u nagoveštaju, u igri, u smehu od humora do ironije. Javlja se kao slovo-glas ili kao slika, ali, nesumnjivo, sveprisutan je“ (21).
Posle ranijih studija „Signalizam kao govor žudnje“ (Gradina, XLI, Nova serija, br. 10, 2005, str. 184-206) i „Nepresušna moć pevanja, Poezija sve-čula Miroljuba Todorovića“ (Savremenik plus, br. 146-147-148, 2007, str. 116-130), Dušan Stojković, autor prikaza Planetarnih vidika signalizma, objavio je i treću – najdužu u ovom zborniku – „Osnovi poetike signalizma“. U njoj se pažnja posvećuje najpre Todorovićevim ranim manifestima, a potom njegovim poetičkim knjigama Signalizam i Poetika signalizma (dopunjeno izdanje ranije spomenute knjige). Izdvajaju se nekolike teorijske postavke (i tako što se ističu kao naslovi poglavlja) koje su u samom srcu Todorovićeve poetike: proširena percepcija sveta, reč priziva sliku, na rubu semantičke neprozirnosti, silazak u otvoreni ponor jezika, u signalizmu i tišina peva, poetički munjogrami. Citiramo paragraf kojim se studija okončava: „Njegova (Todorovićeva – D.S.) poetika, verna pratilja signalističkog stvaranja, sposobna da se do nezaboravnih poetičkih aforizama poput, na primer: `Snaga asocijativne građe – tamni sjaj imaginacije` ili: `Svet, slika sveta kao nerazmrsivi haos`, propne, zaslužuje da bude sveobuhvatno sagledana. Ona omogućuje pravi prodor u delo njenog tvorca. Ako je fragmentarna (a jeste), to je i bila namera onoga ko ju je izlagao. Poetički munjogrami su svojim blescima osvetlili nebo naše poezije pokazujući da je fragment osnovni poetički model druge polovine dvadesetog veka i početka ovog u kome jesmo. Moderni fragment nipošto nije krhotina. On je sam fijuk biča bitka. Njemu niko ništa ne može. Kao ni signalizmu, uostalom!“ (55)
Trenutkom objavljivanja nezaobilazan postaje tekst Milivoja Anđelkovića „Signalizam i elektronska umetnost“. Po Anđelkoviću, signalisti tekst pretvaraju u telo. Pre nego što su zavladala svetom, signalizam priziva, i primenjuje, mnogobrojna „čuda“, poput tehnološkog razvoja, informatike, komunikacije, kompjuterizacije, planetarne rasprostranjenosti, multimedijalnosti i interdisciplinarnosti, trodimenzionalnosti, interaktivnosti (65). Rani Todorovićevi manifesti ukazuju nam se danas kao, futuristički tada po mnogo čemu, „kompletni sinopsisi“ i „potpuni scenariji“ onoga što je na umetničkom planu potom donela elektronska era u kojoj jesmo (67). Anđelković posebno skreće pažnju na sasvim skrajnutu Todorovićevu knjigu „Fortran“ (1972) koja se, u tiražu od samo 47 primeraka, sastoji od ručno povezanih perforiranih kompjuterskih kartica, detaljno (uz njihovo nabrajanje) ukazuje na „mnogobrojne unutrašnje sličnosti između poetike signalizma i onoga što se može nazvati poetikom elektronske umetnosti“ (70) i sasvim detaljno nabraja sajtove na „velikoj mreži“ koji nam omogućuju da se upoznamo sa književnim delima signalista i tekstovima o ovom značajnom pravcu i na našem i na stranim jezicima. Tako se zgodilo „sletanje na elektronski Mesec“: „`Huni avangarde` ujedinili su se sa `Hunima elektronike`!“ (72)
Nikola Cvetković je prisutan u almanahu sa tekstom „Dnevničko-poetički zapisi Miroljuba Todorovića“. Teorijsko polazište Cvetkovićeva priloga je sledeće: „Signalizam stvaralački istrajava i delatno samonadtrajava, otelovljujući istoriju-sebe, zato što ima krupan zadatak i važnu misiju u novom milenijumu, misiju nove konfiguracije i rekonfiguracije bića umetnosti“ (77). Signalizam je, od neovangardne, preko postavangardne i post-moderne pojave, neprestanim razvijanjem teorijskih postavki i vrednošću novostvorenih dela, maksimalno vitalan i anticipatorski u suštini, pravac koji ima velike šanse da zavlada umetnošću koja tek nastaje kao „univerzalivani neosignalizam“ (78). A kako se počinjalo da bi se tu obrelo pokazuje nam još uvek neobjavljen Todorovićev dragoceni Dnevnik signalizma (1979 – 1983).
U tekstu „Književnost za decu i signalizam“ Tihomir Petrović sagledava ovaj segment, pomalo zanemaren a izuzetno značajan, svekolikog signalističkog stvaralaštva. Signalističko pesništvo veoma je blisko književnosti za decu svojim odbacivanjem mimetizma, još više svojom dekorativnom poetskom formom koju možemo iznaći u vizuelnom skladanju stihova kojima se reč približava slici ili potpuno stapa sa njom (pesma-slika, carmen figuratum), ludizmom, igrama reči kao igrama duha, vedrinom i humorom, estetskim hedonizmom, razigranom i nesputanom maštom. Rečenica koja „pokriva“ signalističku književnost za decu bila bi – sumnje nema – sledeća: „Negacija tradicije, narušavanje fabule, promenljivost umetničke perspektive, kondenzovana mašta, osećanje isprepleteno sa dosetljivim mislima, iskre zaumnog sveta, eksperimenti i nešto alhemijsko – igra sa celim špilom karata, ostavljaju upečatljiv utisak na malog čitaoca“ (91).
Nastavlja se sa objavljivanjem bibliografije signalizma. Ova štampana u Planetarnim vidicima signalizma, direktno se nadovezuje na onu koja joj je prethodila i bila štampana u časopisu Savremenik plus, br. 146-147-148, 2007, odnosno almanahu Demon signalizma, bibliofilsko izdanje, Beograd, 2007. godine.
Došli smo dotle da se o signalizmu teško može šta novo reći. To ne znači, međutim, da o signalizmu treba prestati pisati. I o već uočenom da se progovoriti na nov način i popriličan broj saradnika zbornika Planetarni vidici signalizma upravo to i čini. Još važnije, signalizam nije književni pokret koji se veštački održava na aparatima za reanimaciju. Veoma često, blesne po neka nova „kombinacija“, sevne nova ideja. Miroljub Todorović ne miruje. Nalik je ne toliko na planetu koja kruži po unapred zadatoj putanji koliko na kometu koju juri vasionskim prostranstvom.