BORIS NAD: U ZEMLJAMA BESMRTNIKA

Podzemno kraljevstvo

Jedan mladić plave krvi (predanje da pamti kao princa Diveda), polazi u lov – prate ga njegovi verni psi. Ali, tog jutra vreme brzo odmiče, i izgleda da će mladić ovog puta ostati bez lovine. Već je zašao duboko u mračnu šumu u kojoj više ne raspoznaje staze; sunce je visoko odskočilo. Pomišlja da se vrati, kad primeti jednog brzog jelena i počinje da ga goni. Uskoro začuje lavež pasa. Kad izbije na proplanak, vidi jelena koga su psi već oborili. Samo, to nisu njegovi psi. Psi koje je tog časa ugledao, u stvari, uopšte nisu nalik na pse koje je dotad viđao na ovom svetu: dlaka im je zlatno-žuta, a uši crvene: „i kao što sijaše belina njihovih tela, tako je blistalo crvenilo njihovih ušiju“.
Princ otera ove pse i dovede vlastite. Istog časa prilazi mu čovek odeven u sivo, i na sivom konju, koji ga ukori zbog toga. Ovaj mu ponudi nadoknadu, što stranac i prihvati. To je bio jedan od kraljeva Anvina, podzemnog sveta, koji se sa drugim kraljem ovog podzemnog carstva nalazio u zavadi.
Kralj mu iznosi jedan neobičan predlog. Ako princ to želi, reče stranac, neka vlada njegovim carstvom i pobedi njegovog rivala Havgana, koji će doći tačno za godinu dana da napadne njegovu polovinu kraljevstva. Mladić pristane na pogodbu i zauzvrat, isto tako na jednu godinu, prepusti svoje kraljevstvo neznancu, da njime vlada po svojoj volji.
Mladić, kome stranac daje sopstveni izgled, odlazi u podzemno kraljevstvo. Ovde, u Anvinu, on zatiče prelepe dvorce i gradove koji nisu mogli da se mere ni sa čim na zemlji. U njima se služi „najbolja hrana i najbolje piće, od svih zemaljskih dvorova, a posuđe je ukrašeno zlatom i dragim kamenjem“. Tačno za godinu dana proročanstvo se ostvaruje: Havgan sa svojom divljom vojskom nasrće na podzemno kraljevstvo ali mladić već u prvom jurišu nad njim odnosi pobedu. Za to vreme neznani kralj vlada Divedovim kraljevstvom, i to tako da njegova mudrost i pravednost nisu imale premca.
U pitanju je jedna od mnogobrojnh priča o carstvima mrtvih, o „onostranim“ svetovima koji se prostiru s one strane nama poznatih predela. Neki od njih leže pod zemljom, drugi su, opet, skriveni pod morem.
Psi koji se pominju u ovoj priči, kako primećuje Mekbejn, „uobičajeni su u mitologiji“, odnosno, drugim rečima, oni predstavljaju veoma drevan motiv. Osijan sreće lane bez rogova koje skače preko vrhova talasa, dok ga goni beli pas crvenih ušiju. To je motiv Divljeg lovca koji nam je poznat i iz skandinavske mitologije: psi koji ga prate mogu da lete i kroz vazduh, a Divlji lovac nije niko drugi do sam Odin koji, na svom putu, skuplja duše mrtvih.

Zemlja pod talasima

Jedna devojka (pre će biti boginja), čije je ime Mererid, u vreme narodne svetkovine zaboravlja da zatvori ustave; voda iz čarobnog bunara se preliva i potapa grad. To je okrutna kazna za raspusni život kojem su se odali njegovi stanovnici. U drugim verzijama iste priče, devojku zamenjuje pijanac, kralj Difeda (treći od „tri zloglasna pijanca Britanije“), koji dopušta da se iz njegovih, uvek punih pehara, izlije more i preplavi Niziju stotina, baštinu kralja Keredigiona, krcatu lepim gradovima, „najboljih od svih gradova i mesta u Velsu“.
U drugim verzijama, priča dobija nove i još slikovitije detalje: evo priče o jezeru Lavada na čijem se mestu nekad, prema legendi, nalazio veoma veliki grad. Kako bi proverio priče o pokvarenosti njegovih stanovnika, kralj tajno šalje svog izaslanika. On u grad dolazi uveče – zla kob je htela da to bude u vreme nekog velikog narodnog slavlja. Niko od njegovih stanovnika, zauzetih lakomislenim zabavama, ne nudi došljaku gostoprimstvo. U nekoj kući nalazi otvorena vrata i, privučen dečjim plačem, ulazi unutra. Seda pored kolevke i umiruje dete. Ujutro odlazi rastužen, kako bi kralju odneo uznemirujuće vesti. Jutro je hladno ali on ne nalazi jednu od svojih rukavica, koje su dar samog kralja.
Pre nego što je dovoljno odmakao od ovog ukletog mesta, on začuje stravičnu buku, nalik na prolom groma. Vraća se i na mestu nekadašnjeg grada ne zatiče nijednu jedinu kuću: čitavu dolinu već je preplavila voda. Na njenoj površini pluta nešto nalik na čamac kojeg vetar nosi ka njemu. To je kolevka u kojoj još uvek spava isto ono dete i u kojoj nalazi svoju izgubljenu rukavicu. Dete odnosi svom kralju, rekavši mu da je to jedino što se dalo spasiti iz tog grada.
U stvari, varijacije su bezbrojne i, kako primećuje Džon Ris, gotovo da i ne postoji jezero u Velsu za koje se ne veruje da je nastalo potapanjem nekog grada. Iznad mnogih od njih se i danas katkad može čuti muzika zvona. U pitanju su, bez sumnje, „onostrana“ mesta – mesta boravišta mrtvih; a tamo gde odlazi Artur, kaže Tenison, „ne pada ni sneg ni kiša“.
I tajanstveni Ker Sidi, koji se nalazi na ostrvu, beše napušten posle poplave. To je sam Zamak Grala, boravište Kralja Ribara, koji za sebe kaže:
„Savršena je moja stolica u Ker Sidiju:
Pomor i godine ne mogu ništa onom ko u njoj sedi.
Oni znaju, Manavidan i Prideri.
Tri harfe oko vatre sviraju pred njom
A oko njenih vrhova su okeanske struje
I bogatstvo iznad nje,
Slađe od belog vina je piće u njoj.“

Ostrvo duhova

Misteriozni Ker Sidi je isto mesto kao i „Zamak koji se okreće“, iz ciklusa povesti o Gralu, koji pronalazi Peredur: „I tada su ugledali kako se pojavljuje zamak u ravnini tla, usred poljane; a oko zamka je tekla velika reka, a u zamku su videli ogromne prostrane holove sa velikim i lepim prozorima. Približili su se zamku i videli da se zamak okreće, brže od najbržeg vetra. A iznad zamka su videli strelce koji su odapinjali strele takvom snagom da od njih nije moglo da se odbrani nikakvim oklopom. Uz to, drugi ljudi su duvali u rogove tako jako da se činilo da se od toga zemlja trese. Na kapijama su bili lavovi, vezani gvozdenim lancima, koji su tako divlje rikali i urlali da se čiiilo da će iščupati i zamak i šumu“.
Pseudo-Plutarh nas upoznaje s pričom nekog Demetrija koji se upravo vratio iz Britanije. On pominje mnoga nenastanjena ostrva oko britanskog ostrva čija imena govore da su to „ostrva duhova i junaka“. Na jednom od njih – onom najbližem obali – živi svega nekoliko stanovnika, koje svi ostali smatraju nepovredivim i svetim.
Ubrzo po dolasku Demetrija, podiže se snažan kovitlac u vazduhu i strašna oluja; stanovnici su mu rekli da je neki od moćnih duhova umro. Još dalje, ka zapadu, leže pusta ostrva, nastanjena jedino senima mrtvih, čiji se žalosni uzvici katkad čuju na obali. Jedno od njih je i ono na kojem stoglavi Brijareus čuva Saturna (ili Kronosa) u dubokom snu.
Prokopije (VI vek) govori o ostrvu čija je jedna polovina nastanjena a druga je ograđena zidom. Ribari sa obale, poput mitskog Harona, prevozili su duše mrtvih. „Oni bi noću videli da se vrata tresu i čuli bi glasove koji ih dozivaju (…)“ Tada bi pošli ka obali, gde bi zatekli čamce u kojima nije bilo putnika. Ipak, „kad bi se ukrcali i uzeli vesla, osetili bi da u čamcu imaju teret, kao neke nevidljive putnike, zbog kojih bi čamac skoro potpuno utonuo u vodu. Ali, nisu videli nikoga.“
Posle otprilike jednog sata veslanja stigli bi do ostrva Britije koja je za obične smrtnike udaljena ceo dan putovanja. Tamo bi čuli kako se po imenu pozivaju njihovi nevidljivi putnici – i kada bi se poslednji od njih iskrcao, vetrovi bi ribare vratili u njihov svet. Avetinjsko mesto, koje iznenađujuće podseća na ono na kome je Odisej prizvao senke i gde je čuo žalosnu Ahilovu priču. Vera da mrtvi, na ovaj ili onaj način, nastavljaju svoj život posle smrti, tvrdi Cezar, beše u Kelta tako živa da su rado jedan drugom uzajmljivali novac koji će im biti vraćen tek na „onom svetu“.

Zemlja živih

Ta ostrva mrtvih na zapadu nazivaju se mnogim imenima: „Zemljom pod talasima“ i „Ostrvima sreće“, „Zemljom mladosti“ ili „Zemljom živih“. Ne znamo pouzdano šta su stari Kelti znali o tim boravištima mrtvih – poneka legenda ili narodna priča dopuštaju pretpostavku da je u „Zemlji živih“ sve manje više isto kao i na ovom svetu – samo što je tamo „sve mnogo lepše i uzvišenije“.
„Zamak koji se okreće“, Ker Sidi, boravište osakaćenog, bolesnog i nemoćnog Kralja Ribara je i prebivalište Grala. „Mesto koje se okreće“ ima jasnu polarnu simboliku. U njemu su živi u stvari mrtvi, a mrtvi su življi od živih.
Engleskom pesniku Tenisonu dugujemo ovaj opis „Zemlje živih“, koji on stavlja u usta umirućeg Artura:
„Ja idem na daleki put –
Na ostrvo – u dolinu Avalon;
Gde ne pada ni grad, ni kiša, ni sneg,
A ni vetar ne fijuče, jer ona leži
U dubini – sa svojim livadama, srećna i lepa,
Sa voćnjacima i drvoredima krunisanim letnjim morem.“
„Bogovi ste“, kaže jedan drugi pesnik s oporom i teškom gorčinom, „ali, gle, umrećete, i talasi će vas prekriti
Na kraju,
U tami vremena, u virovima godina…“

3 Responses to BORIS NAD: U ZEMLJAMA BESMRTNIKA

  1. Postoje tri sveta duhova:

    1. Podzemni/podvodni (srebrni), pod imenom nekadašnje Agarte/Atlantide, koji beše uništen voljom gospe Mererid, prvosveštenice hrama, usled nastale kvareži – i iz koga je na talasima isplovelo Indigo Dete, naslednik prastarih znanja, koga prihvata spoljašnji šar Majke Zemlje, te koje ostavlja jedinstven svetlopismeni trag na istoj!
    2. Nadzemni/vazdušni (zlatni), pod imenom „ostrva blaženih“ — gde vlada „sjaj hiljada čistih duša“ koje noću putuju po raznim svetovima i vraćaju se (po obavljenoj misiji) nazad! Oni su i „noćni“ kidnaperi odabranih smrtnika i kreću se poput vihora. Zato se i njihov zamak okreće! Oni su življi od živih na Zemlji, ali imaju svoj odbrojan vek… jer, on još nije uznesen na najviše nebo.
    3. Treći svet je međuprostor neba i zemlje, „čardak ni na nebu i na zemlji“, prolazna stanica – gde se selektuju i (pre)usmeravaju duše umrlih; up. tamnica (čistilište) za grešne. Ali, to je i kristalno-slano-koralni zamak Arijanrode, sove mudrosti, up. skandinavske suđaje, koja „meri“ stopu individualnog zla-i-dobra. Njeno vreteno mudrosti se vrti poput čigre i iscrtava ambleme nadgrobnih ploča, „humke koja se okreću“ – jer će je individualna duša, centrifugalnom silom, kat-tad napustiti!

  2. Boris Nad каже:

    Hvala Katarina, vaš nadahnut komentar je u stvari tekst za sebe.

  3. Ne znam zašto ga nema u katalogu komentara.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *