Stevan Šarčević: ULIČNA SVETILJKA

Bio sam još golobrado štene ponosito na paperje što mi je oskudno nicalo po licu. Izlasci u grad svodili su se na lutanja muškog čopora ne baš svesnog sveta oko sebe, a žene su predstavljale pre sumnju no žudnju. Prolećna kišica je tiho rominjala, i noćobdije su se povlačile na zasluženi počinak kada sam je prvi put ugledao. Kunem se – nikada je ranije nisam video.
       Stajala je tamo, pod uličnom svetiljkom i ne znam da li je uopšte primetila moj prolazak. Bila je potpuno sama i nije dizala pogled. Pod oskudnim osvetlom oštre su joj crte bile toliko upečatljive da sam na trenutak zastao buljeći u nju.Bilo je nečeg mističnog u njenoj pojavi. Čudnog. Lice mi je odnekud bilo poznato. Podsećalo me je na obale na koje ljudsko stopalo nikada nije kročilo. Na devičanske obale. Stenovite i surove. Nisam je oslovio i ostala je tamo. U noći iza mene.
       Godine su prolazile. Stigao sam do prvih držanja za ruke i pokojeg stidljivog poljupca sa devojčicama.  Noć je bila na izmaku i poslednji autobus me je vraćao kući po ispraćanju curice koja je, kao za inat, stanovala na suprotnom kraju grada.
       Nehajno sam zurio kroz zamazano staklo, kada se desilo opet. Ugledao sam je ponovo. Stajala je pod uličnom svetiljkom i podigla je pogled. Ne znam kako se to desilo. Znao sam da me posmatra. Taj pogled me je podsetio na besane noći. Noći obrubljene kišom što klokoće niz oluke. Jezive, mračne noći u kojima je svetlo tek nejasna uspomena. Pomislio sam da viknem vozaču da zaustavi autobus – ali nisam to učinio. Opet je ostala u noći iza mene.
       Godine su prolazile. Oženio sam se, zaposlio, otišao u rat i vratio se iz njega. Brinuo sam se o porodici i živeo jedan sasvim prosečan život. Sve sam dugove otplatio osim jednoga i ne znam kako taj nemir promiče onima koji me poznaju. Kako je moguće da baš niko ne vidi ništa neobično u sjaju moga oka dok zagledam ulične svetiljke. Dok u praskozorja proučavam oreole oskudne svetlosti.
               Čudno. Dok moje vreme prolazi ja sanjam to lice.
       Znam doveka će biti mlada i jedne noći će me sačekati – jednom kada budem uspeo da se zaustavim. Sećanja će nestati poput oreola ulične svetiljke u svitanje.
               Njen pogled je droga.
       Ubrizgavam ga sebi polagano dok se tamni oblaci nadvijaju.
                       Znam
               Srešću je ponovo kad kiša bude počela.

2 Responses to Stevan Šarčević: ULIČNA SVETILJKA

  1. Lada Vukić каже:

    …:))))))….lijepa priča stevane…

  2. Stevan Šarčević каже:

    Hvala Lado!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *