Odlomak iz knjige LUCIFEREZA, Ukronija, Beograd 2010.
Nije važno kad, nije važno gde, nije važno kako, tek pristao sam. Pristao sam da me ubede na jedan tako jeretičan čin. Trebalo je da se samožrtvujem, odnosno da izvršim ritualno samoubistvo koje bi me preobrazilo u mučenika vere te otvorilo put ka mojoj inauguraciji u sveca. Za tu priliku moja porodica je obukla svečanu crninu. U prisustvu crkvenih velikodostojnika ozirijanske provenijencije, kao i njihovih ekumenističkih gostiju, stajao sam živ, polumumificiran, svetački istruleo pod bakljama i tamjanima, na vračarskom platou u Beogradu. Neko neodređeno vreme, neodređeni ljudi i kult, nije važno.
Ruke mi prekrštene na grudima, umotan sam u crnu svilu, crni nemis mi na glavi. Moje lice je groteskno ukočeno i neprirodno. Majstori ortodoksne mumifikacije su mi namestili lice u obličju posmrtne maske. Neke posebne igle i ubodni talismani držali su mi kompletno telo i fizionomiju u pozi svetitelja. Kretao sam se usiljeno i sporo, skoro na vrhovima prostiju, ali ipak svetački nonšalantno, prožet lakoćom, bez da sam pokretao kolena, ili čak nožne zglobove. Posebnim metodom drevnog teokratskog soja, ispumpali su mi kičmenu moždinu i u nju ubacili zlatnu cev ispunjenu retkom tinkturom dobijenom od šesnaest ljudskih izlučevina, ekstrahovanih od davno umrlih svetaca. Na jedan vrlo prefinjen način bio sam nabijen na magijski kolac okultizmom napaćenog sveštenstva.
Ispred mene stajao je crni pravougaonik ispunjen teget uljem koje je trebalo da me pretvori u buktinju od čijih bi ostataka sveštenici ekstrahovali mumijino seme, kojim bi na homeopatski način oplodili nove generacije njihovih svetih vodica, životno potrebnih za dalji performans hijerokratiji tako dragog i moćnog akvatičkog rituala žrtvovanja luči svesti nekim tamo opskurnim ortodoksnim božanstvima. Stavili bi me u crkveni kalendar, a moj večni ćivot sa metaliziranim crnim kostima držali bi u najvećem pravoslavnom hramu na svetu. Moja majka bila je ponosna na mene. Sin svetac. Igle zarivene u moje vilice nisu mi dozvoljavale ni da mislim a kamo li da govorim. Svaku misao u njenom začetku ubila bi magijska tinktura. Napola mrtav. Odmah po mumifikaciji i izdvajanju mumijine sperme, patrijarh bi blagosiljao stelu na kojoj se vidi tipizirani sveti mučenik na audijenciji kod Ozirisa. Ispod mučenika je stajalo moje magijsko ime.
Za trenutak, aktuelni faraon iz sakso-koburg-gotsko-tebanske dinastije priznao bi me za sebi ravnog i to bi bila kulminacija. Patrijarh i faraon stajali bi sa moje leve i desne strane sve gurkajući me i ohrabrujući da uronim u užareni grob gde me je samosagorevajuće teget ulje čekalo da mu se predam.
«Krst je Deveti čas Inicijacije. Tačka preobraženja čoveka u Bogočoveka. Nek se sveti Tau! Nek ovaj stavrofor dostigne luč praznine i proburazi glavu paklenog crva Apepa snagom žive molitve…» Tim rečima je njegova svetost, patrijarh Ptahotep, započinjao besedu. Okupljeni narod pobožni vibrirao je gnostičke formule izvodeći kabalistički krst.
Nek se sveti Pentagram! IAAOOOO…
Neka mu Tahuti podari Reč.
Nek mu srce bude lagano kao pero Maat.
Izida da ga podoji.
Horus da ga osveti.
Da ga ne okusi Druga Smrt.
Da mu Ime ne umre.
Za to vreme prisutni predstavnik vrhovnog božanstva Hiksa osećao se krajnje neprijatno, ali zbog aktuelne politike međuverskog dijaloga i dobrog odnosa između crkava morao je da glumi iskreno ushićenje. Sav taj nastran svet je umesto plavuše obožavao ženku babuna. Njena menstrualna krv bila je mnogo cenjena, pravi eliksir, magijski afrodizijak.
Stojeći iznad sarkofaga sa svetim uljem, zagledan u tamne dubine ispod površinskog odraza, za trenutak sam spazio nepoznato ali ipak blisko i drago lice Neumrlog Učitelja, projektovano kroz astralnu plazmu materijalnog ulja. Bio je to Švaler de Ljubič, čovek kojeg je uzdigao Horus, kao nekada sumerski bog Ea svog miljenika među smrtnicima Utnapištima, poznatog i kao Noje. Zbog njega su egipatski bogovi ponovo otvorili vrata svojih arhetipskih prebivališta. Samo zbog njega, da mu ukažu počast i daju nagradu, jer bio je njihov istinski obožavalac i znalac.
Sveto ulje. Ulje duha i samosagorevanja. Ulje pomazanja. Salo krokodila. Ulje pomazanja je granica, a svetački sarkofag samoizgaranja kapija ka poljima preobražaja. Pomazanik je nosilac titule Hristosa. Istovremeno on je Hristofor, hristonosac. Dobro je što ovi današnji nevidnici ne znaju za tako kvalitetnu naftu. Besomučno sagorevaju fluid koji nekada beše telo Zmajeva.
«Misliš da u Srednjem Veku ili u antičko doba nisu znali za fosilne ostatke dinosaurusa?» Bilo je to sećanje na reči i pojavu mog Neumrlog Učitelja. Otkud sada to?
«Misliš da u paganska vremena nisu slučajno ili namerno nailazili na njih? Pa otkud onda mitovi o zmajevima? Otkud onda crteži i predanja o zmajevima koji sliče na današnje rekonstrukcije izgleda dinosaurusa? Dugo je to zataškavano sve dok nisu izašli sa benignom pričom koja se uklapa u pozitivističko-progresivistički pogled na svet modernog doba. Kao eto, bili nekada nekakvi džinovski krvoločni gušteri sa pilećim mozgovima, pa onda udarilo nešto u Zemlju, digla se ogromna prašina i oni pocrkali. Da li je baš tako? Znaš li da su stari Egipćani izuzetno cenili i u magijske svrhe koristili kosti dinosaurusa, odnosno zmajeva? Znaš li da su oni znali kako da iz tih kostiju izvuku ono što ovi savremeni kukavci nikada neće biti u stanju da izvedu niti pomišljaju da je tako nešto moguće, a slove se naučnicima? Jalova je njihova nauka. Egipćani su umeli da iz tih kostiju, posebnim alhemijskim putem ekstrahuju seme duše, spermu sperme iz koje je moguće oživeti ili inkarnirati celokupno biće. Oni su mumificirali svoje faraone i tako zaveštali čitave hangare semenovog semena, odnosno genetskog materijala kako bi to danas rekli, s tim što je seme semena tvar mnogo fundamentalnija nego što je to kombinacija aminokiselina. Svako biće koje ima kosti može iz tih kostiju biti ekstrahovano i ponovo oživljeno. Kosti su svete jer kriju tajnu života i smrti. Ka je „vetar kostiju“! Otud taj običaj čuvanja svetih moštiju. Stare bogove ne treba dirati. Oni više ne obitavaju ovde. Onda kada umre njihov poslednji vernik, oni odlaze i ne vraćaju se. Zatvaraju se kapije njihovih svetova. Ostaju samo utvare bogova, kao neki kvazielementi. Nemoj obožavati egipatske niti bilo koje druge stare bogove jer oni ti neće otvoriti vrata. To je uzaludno. Ne mogu te ljudi proizvesti u Boga.» Govorio je moj Neumrli Učitelj.
Šta mi je to rekao De Ljubič? Zašto me je pogledao? Iza njega stajale su nepregledne solarne hijerarhije. Prošaptao je moje novo ime, poslednji dar duha i reči: «Duhovno samoubistvo je lice Druge Smrti.»
Iznenada sam shvatio apsurdnost sopstvenog položaja. Psovao sam faraona, patrijarha i sve sveštenike, stelu moje svetačke slave i sve živo, mrtvo i neumrlo. Ulje se uzburkalo. Umesto da skočim u sarkofag sa tim magičnim uljem, okrenuo sam se i strgao svetačku odoru, dijademe, nemis, izvukao ubodne talismane i snažno potrčao prema ružnoj beogradskoj autobuskoj stanici da uhvatim znojavi autobus za malo i mirno mesto u unutrašnjosti te da na miru sredim utiske u vezi svega što mi se dešavalo. Ubrzo zatim, shvatio sam se da će se Nebo promeniti i da će jedini spas dolaziti od Zemlje, a put duhovnog uspenja biće silazak u Podzemlje. No, to je već druga tema. Moj čas je istekao. Odlazim sada…
Dorijan Nuaj – beleška o piscu
Dorijan Nuaj (1971), je ličnost ekscentričnih manira i kontroverzne karme. Njegovo najpoznatije delo je rasprava “Božanska revolucija katastrofe (i ugovor sa đavolom)”, napisana još davne 1995. godine, ali je svetlost dana doživela tek 2008. u izdanju beogradske Ukronije. U međuvremenu, prošlo je 13 dugih, frustrirajućih godina anonimnog stvaranja, nakon čega se gnusna lutka bljedunjave beznačajnosti pretvorila u raskošnog leptira Tame. Bio je to svojevrsni izlazak iz ljušture, isijavanje jedne apokaliptične vizije koja u dosadašnjim povesnim trendovima razobličuje nadolazeće katastrofe i transformacije čovečanstva. Nakon toga usledilo je objavljivanje „Lucifereze“, odnosno tri kratka, bizarna romana u jednoj knjizi, a to su „Saltarello“, „Kako sam sreo hrvatskog bana Smoljana“ i „Sreli smo se u Tifaretu“, takođe u izdanju Ukronije, 2010 godine. Iste godine, Ukronija je objavila njegovu zbirku poezije „Crni nemis“ posvećenu nestvarnoj ljubavi božanske sukube. Njegova prva manja poetska zbirka izašla je 1998., Inpress, Beograd. Osim toga, objavljivao je i u nekoliko časopisa, Gradina 1995, Limes Plus 2010, Unus Mundum 2011 itd.