Miroljub Todorović: DVA PESNIČKA GROBA


Utorak, 3. maj 1983.

Ozbiljno sam se pripremio od samog jutra da ostvarim bar jedan od zadataka koje sam sebi za ove praznične dane postavio (prvenstveno pisanje članka o časopisu „Doc(k)s“), kada me Alek telefonom pozva da s njim, Adamom i Radovanom Pavlovskim odemo do Novog groblja gde će na grobu Radeta Drainca, kao i svake godine 3. maja u 12 h, biti održan mali literarni pomen sada već povodom 40-godišnjice smrti ovog značajnog srpskog pesnika.
Sastanemo se kod „Sunca“; Pavlovski davi nekim visokim temama (uglavnom, nevezano lupeta); onda krenemo autobusom do groblja, usput povedemo dve ribe.
Na Rakinom grobu prilično sveta, sretnemo R-a koji nam se pridruži. Siniša Paunović, koji je, kako sam reče, pre trideset godina o svom trošku uredio pesnikov grob, vodi glavnu reč. Ispred Udruženja Buca Mirković održi, u svom stilu, veoma lepo pomen-slovo. Jedan od prisutnih mlađih bradonja uzima sveću s groba i pripaljuje cigaretu, Siniša se užasno mršti ali oćuti. Ispred skadarlijskih boema-pisaca Ambro i Krca čitaju svoje pesme (začudo nisu pijani); onda u ime Udruženja Adam, Radovan i Alek. Zavičajni pisci iz Prokuplja: Voja, Blagoje i Dragutin s nekim opštinarima polažu venac na grob. Na kraju Siniša se zahvali svima, pozove da dođemo dogodine na isti dan i u isto vreme, objavi da je pre par godina u Skoplju umrla „jedina Rakina venčana žena“ (zaboravih joj ime) i zaveštala mu pisma koja joj je pesnik pisao; napomene da priprema knjigu Drainčeve korespodencije i zamoli nas ako dođemo do bilo kakvih Rakinih pisama da mu ih damo.
Posle završetka pomena zamolim Adama, Aleka i R-a da odemo do Micićevog groba. Ispostavi se prema Sinišinim rečima, koji je jedini znao gde je vođa zenitizma sahranjen, da je taj grob negde daleko, po strani, pa me drugovi ubede da odustanem i ne zadovoljim svoju radoznalost.
Uveče kod kuće, Dinka i dete pristigli iz Bijeljine, nezavršeni poslovi, novi životni ritam.

Petak, 3. maj 1985.

Treći je maj. Setim se da sam pretprošle godine bio sa nekim piscima na grobu Rake Drainca. Pomen se održava u 12 sati. Nešto posle jedanaest krenem pešice ulicom Gavrila Principa, Gepratovom pa Kneza Miloša do Bulevara. Kod Pravnog fakulteta skrenem preko parka u 27 marta a onda u Ruzveltovu. Na grob stignem, kako reče Siniša Paunović, koji je tamo već čekao, „tačno u sekund”.
Lepo vreme, koje me je pratilo dok sam išao, polako se pretvara u oblačno i prohladno. Na Rakinom grobu cveće i parče papira s’ pesmom za koju se kasnije ispostavlja da je Čudetova. Siniša se ljuti jer mu se pesma ne dopada, glasno je čita i komentariše.
Čekamo da se skupi još koji poštovalac „bandita ili pesnika”. Nema skoro nikog osim Siniše, Čudeta i meni par nepoznatih ljudi. Daleko je od onog intimnog i pomalo svečarskog skupa pretprošle godine.
Prolazi više od pola sata. Siniša insistira da se sačekaju neki Drainčevi rođaci. Koristim priliku pitam ga o kritici Radeta Konstantinovića na njegovu poeziju u III programu (sada u „Biću i jeziku”), to ga razgoropadi. Psuje Konstantinovića, priča kako je sa njim pre tridesetak godina hteo da se bije zbog nekog romana koji mu je ovaj, takođe, negativno prikazao. Omalovažava „Biće i jezik” kaže „ništa od toga neće ostati” . Onda, da bi sve to ilustrovao, hvata me za ruku i pokazuje jedan grob tik iza nas tu odmah pored puta. Na spomeniku ime: Dragutin Ilić Jejo. Pita me „Jesi li čuo za njega?”. Odmahujem glavom. On trijumfalno nastavlja: „E vidiš! A pre rata je bio veoma poznat pisac. Za priču je dobio Politikinu nagradu, a za roman nagradu Srpske kraljevske akademije.”
(Uveče potažim ovog pisca u Jugoslov. knjiž. leksikonu. Zabunom, zbog onog Jejo, ne nađem ga odmah. Pronađem ga potom u velikom matičnom Leksikonu pisaca Jugoslavije. Valjevac Jejo sa hitlerovskim, ili, bolje rečeno, čaplinovskim brčićima, humorističan pisac. Jedno od glavnih dela mu je roman Ženidba Šarla Šaplina. U bibliografiji među onima koji su pisali o njemu ime Siniše Paunovića).
Na groblju već postaje hladno. Preti kiša. Od pesnika samo Čude i ja. Najzad dolazi Drainčeva rođaka (kako reče „sestričina”) sa rukama punim cveća i dvema bubuljičavim ćerkama u pubertetu. Siniša unjkavim i nesigurnim glasom čita svoje tanko i konvencionalno slovo o Raki Draincu. Posle toga neki simpatični, mršavi čičica recituje „Nirvanu”. Čude me šapatom podseća da sam pretprošle godine sa ovog istog mesta hteo da posetim Micićev grob. „Hoćeš li sada da ga potražimo, kaže, znam parcelu”?
Tu parcelu 66 ne nalazimo baš lako, a onda mučno traganje za grobom. Čude ide cik cak preko povelike površine načičkane spomenicima i zagleda svaki grob. Ja, priznajem, pomalo nesigurno i bojažljivo idem putem, okolo, opisujem krug ili bolje reći pravougaonik, i zagledam samo one spomenike koji su kraj puta. Groba nema pa nema. Kada sam došao skoro do kraja, u tom kruženju, zastajem kraj jednog grma i vičem prema udaljenom Čudetu: „Ima li barbarogenija”? Gotovo istog momenta mahinalno mi skreće pogled levo, kroz grm, i shvatam da stojim pored groba koji tražimo. Barbarogenije se, znači, sam javio.
Micić je sahranjen kraj svoje žene Anuške. Na spomeniku piše „Anuška Ljubomira Micića” ispod toga stilizovana slova grba SSSS (Samo sloga Srbina spasava). Na kamenoj ploči koja pokriva grob: „Ljubomir Micić, srpski pesnik, tvorac zenitizma”. S’ druge strane spomenika iza onog „Anuška…” uklesano je većim slovima „Vo imja zenitizma”. Čude se svim tim oduševljava. Setimo se da sledeće godine pada petnaestogodišnjica Micićeve smrti i dogovorimo da to na neki način, na grobu, pesnički obeležimo.
Počinje vetar a potom prve kišne kapi. Gotovo trkom bežimo sa groblja, Čude u neku birtiju da se zagreje a ja „trojkom” kući.

(Odlomci iz Dnevnika 1983 – 1985)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *