Zdenka Feđver: INSTINKT I DRUGE PRIČE

INSTINKT

Kažu, naučnici, a njima se veruje, kada si sam i izolovan dugo vremena, a nigde dnevnog svetla, niti sata, da prolaznoš proveriš – u toj tami, ne znajući kada je vreme sna i vreme budnosti, tvoje telo radja ritam od dvadeset pet sati.
Kada uradim sve moram-ne moram zadatke, pišem.
Noću.
Samoj sebi vreme darivam i kradem.
Da li sam zato svojoj prvoj knjizi dala ime „U dvadesetpetom času“?

NAUM

U svom životu, ako ispunimo prosek od sedamdeset pet godina, izmedju ostalog: spavamo dvadeset pet godina, govorimo dvanaest, isto toliko gledamo televizor, radimo osam i po, telefoniramo dve i po…Hodamo sedamnaest godina.
Čekamo na semaforu šest meseci, vodimo ljubav dvadeset šest dana, ljubimo se četrnaest dana, čekamo u redovima petsto trideset pet dana, plačemo pedeset tri dana…
Mogu li, hodanjem, bar poljupce nadoknaditi?

STATISTIKA

„Čovek godišnje, koristeći mobilni telefon i daljinski upravljač, sebi uskrati šetnju dugačku čak sto četrdeset šest kilometara. Ukoliko bi ustajao iz fotelje da bi se promenio tv kanal ili podigao slušalicu fiksnog telefona…“
Verujem.
Iz toplog krila moje fotelje ne mogu promeniti tekst iz „Politike“, ali upravo sam zapalila i mogu, daljinskim, promeniti kanal.
Da ne slušam o štetnosti nikotina.
A i to verujem.

DVA U JEDAN

Kinezi su dan podelili na dvanaest sati.
U četiri je sat petla, u šest – sat psa, u osam – sat vepra, pa štakora, vola, tigra, zeca, zmaja, zmije, majmuna, u ponoć je sat konja, a dan se završava u dva, satom ovce.
I eto me u mojim životinjkama.
Najsladje mi se probuditi u deset, štakorski, a zaspati poput ovce.
U životu, konjski tegleći, jesam li ipak kineski obeležena?

LICA

Srećem ih, najčešće ozbiljna.
Takvo i ja, kao tapiju nosim.
Prepoznajem i nasmejana, zaljubljena, mrgodna, krhka, vragolanska, začudjena, razočarana, zaplašena, prgava, puna bola, izgubljena, skamenjena…
Četrdeset i dva mišića svakom licu mogu podariti – sedam hiljada izraza.
Na hiljade mišića besmisleno štedimo. Kao nemilosrdni vratari sve ulaze-izlaze zabranjujemo.
Hoću li uspeti, onaj mišić za smešak, sebi i drugima, svakodnevno darivati?

ODNOS

Prilikom rodjenja daruje nam se oko stotinu milijardi ćelija, u velikom rasponu veličnina. I to je sve što ćemo ikada imati. U nama je dvesta šest kostiju i mnoge su duplikati. Šetamo više od dva kilograma mrtve kože, koja se uredno ljušti…
Žena se rodi sa oko petsto jajnih ćelija. Muškarac stvori oko hiljadu milijardi spermatozoida. U trenutku začeća jajna ćelija je osamdeset pet hiljada puta veća od jednog jedinog spermatozoida.
Hladni naučni podaci.
Čudan neki odnos!
Možda zato, za onog jednog jedinog zoida – toliko raspona i topline treba.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *